Odbacivanje ustavne žalbe izjavljene protiv presuda u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu protiv presuda redovnih sudova. Sud je utvrdio da podnosilac u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava, a ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazali na povredu Ustavom zajemčenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Opačića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici držanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Branislava Opačića izjavljena protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2840/03 od 30. marta 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12604/07 od 8. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 407/10 od 27. oktobra 2010.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Opačić iz Beograda je 7. februara 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacinog suda RevII. 407/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Iz sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je istaknut u žalbi, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored presude Vrhovnog kasacionog suda, osporava i prvostepenu i drugostepenu presudu.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je presuda Vrhovnog kasacionog suda ''duboko nepravedna i štetna po prava tuženog'', da tužilac ''Beograd'' AD nije bio aktivno legitimisan, ali je sud pogrešno našao da ima aktivnu legitimaciju za vođenje parnice. Dalje navodi da su nižestepeni sudovi propustili da pravilno primene materijalno pravo, kao i da su pogrešno utvrdili činjenično stanje, a pre svega propustili su da cene činjenicu da je tužilac dugovao tuženom iznos od 626.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 2001. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja utvrđeno je da podnosilac uz ustavnu žalbu nije priložio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2840/03 od 30. marta 2007. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 12604/07 od 8. oktobra 2008. godine, odnosno da nisu dostavljeni prepisi osporenih nižestepenih presuda. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), dopisom od 4. aprila 2011. godine, obavestio podnosioca o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio mu da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uz ustavnu žalbu dostavi i prepise navedenih presuda. Podnosilac ustavne žalbe je ovim dopisom upozoren da će ustavna žalba biti odbačena, ukoliko se u ostavljenom roku ne otklone nedostaci koji onemogućavaju postupanje po istoj.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe u ostavljenom roku nije dostavio osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 12604/07 od 8. oktobra 2008. godine i presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2840/03 od 30. marta 2007. godine, Ustavni sud je, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje.

4. U pogledu ispunjenosti procesnih pretpostavki koje se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda RevII. 407/10 od 27. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza utvrdio da je osporenom revizijskom presudom odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude navedeno je: da je presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2840/03 od 30. marta 2007. godine obavezan tuženi da isplati tužiocu 622.304,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23. jula 2003. godine do isplate i da mu vrati ambalažu, s tim da se može osloboditi obaveze vraćanja navedene ambalaže ukoliko tužiocu u istom roku isplati 155.857,09 dinara, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka; da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12604/07 od 8. oktobra 2008. godine odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu isplati dosuđeni iznos i vrati ambalažu u vrednosti od 155.857,09 dinara; da je prodavnica broj 431 u Surčinu u kojoj je tuženi obavljao poslove poslovođe, a koja je zatvorena 23. jula 2003. godine, na dan zatvaranja iskazala manjak u robi u iznosu od 622.304,25 dinara i manjak u ambalaži u vrednosti od 155.857,09; da je tuženi kao računopolagač bio materijalno odgovoran za robu i ambalažu kojom je zadužen i da je primenom odredbe člana 17. Zakona o obligacionim odnosima pravilno obavezan da tužiocu isplati dosuđeni iznos koji predstavlja iskazani manjak u radnji i da vrati opisanu ambalažu ili isplati njenu vrednost u visini od 155.857,09 dinara.

5. Podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time što navodi da tužilac nije bio aktivno legitimisan za vođenje parnice, ali je sud pogrešno smatrao da jeste. Takođe ističe da je tužilac dugovao tuženom 626.000,00 dinara, ali je i ovu činjenicu sud propustio da ceni.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, već se ponavljaju razlozi izneti u reviziji, koji su bili predmet ocene revizijskog suda. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog sud zapravo traži da postupa kao instancioni sud koji će još jednom oceniti zakonitost osporene revizijske presude. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se poziva, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da prvenstveno osporava pravilnost sprovedenog dokaznog postupka od strane prvostepenog suda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene zakona.

Vrhovni kasacioni sud je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, pa takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na pravo tuženog da zadrži dužnikovu stvar, Ustavni sud je konstatovao da ovi navodi nisu pravno utemeljeni. U konkretnom slučaju, revizijski sud u osporenoj presudi osnovano ističe da nema mesta primeni odredaba člana 286. Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na pravo zadržavanja, jer nema uslova za njihovu primenu. Ovo stoga što je tuženi po zatvaranju prodavnice neovlašćeno zadržao deo robe kojom je kao poslovođa bio zadužen, pa je isključeno pravo retencije od strane poverioca kad dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je izašla iz njegove državine protiv njegove volje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer povredu ovog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže istim onim navodima koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ne navodi konkretne razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi ovih prava, niti iz osporene revizijske presude proizlazi da su tužiocu data veća prava nego što mu pripadaju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe izjavljene protiv presuda u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti