Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe kojim se osporava ishod spora odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i O. R . iz G . kod Valjeva i B . S . iz R . kod Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a O. R . i B . S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24788/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3802/07) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavn a žalb a O. R . i B . S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. R . iz G . kod Valjeva i B . S . iz R . kod Lazarevca su , 22 . juna 2016. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24788/12 (ranije predmet Drugog opštinsk og sud a u Beogradu P. 3802/07), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su detaljno i hronološki obrazložili tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da su 6. jula 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneli tužbu protiv svog poslodavca i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, radi naknade štete zbog neisplaćenih potraživanja iz radnog odnosa i da je postupak pravnosnažno okončan posle devet godina, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine, te im je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine , kojom je pravnosnažno odbijen njihov tužbeni zahtev, povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što su podnosioci zahtevali naknadu štete koju su pretrpeli usled invaliditeta nastalog na radu kod tuženog poslodavca koji je u solidarnoj obavezi sa Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje da im naknadi razliku koja je nastala zbog toga što su oglašeni invalidima treće kategorije invalidnosti zbog čega su njihova mesečna primanja znatno niža od primanja koja bi ostvarili da invaliditet nije kod njih nastupio tokom rada kod poslodavca.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom isp itivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnos ioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24788/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i R. S. i S. M. su 6. juna 2007. godine podneli tužbu Drugom opštinskom sudu Beogradu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Beograd i poslodavca Privrednog društva R. „K .“ „P. k . B .“, radi naknade štete zbog invaliditeta u vidu razlike između primanja koje ostvaruju u svojstvu invalida III kategorije i primanja koje bi ostvarili da nisu oglašeni invalidima rada.

Predmet je dobio broj P. 3802/07.

Tuženi su u odgovorima na tužbu istakli prigovor sudske nenadležnosti.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3802/07 od 30. jula 2007. godine taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i tužba je odbačena .

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10347/08 od 20. novembra 2008. godine ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3802/07 od 30. jula 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak.

Zatim su pred prvostepenim sudom održana dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, a jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6832/08 od 8. juna 2009. godine odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda podnet od strane tuženih . Protiv navedenog rešenja drugotuženi je izjavio žalbu 2. jula 2009. godine i spisi predmeta su 23. septembra 2009. godine dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi. R ešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5934/10 od 20. juna 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba drugotuženog izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6832/10 od 8. juna 2009. godine .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24788/12 od 18. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže drugotuženi Privredno društvo R . „K .“ Lazarevac da tužiocima, na ime naknade štete u visini razlike između primljene zarade i zarade koju bi ostvarili da kod njih nije nastupila invalidnost, isplati, i to tužiocu B. S , za period od juna 2004. godine do decembra 2012. godine , iznos od po 12.000,00 dinara mesečno i tužiocu O . R , za period od juna 2004. do decembra 2012. godine , iznos od po 12.000,00 dinara mesečno; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan , tužbeni zahtev tužilaca B . S . i O . R . prema prvotuženom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Filijala za grad Beograd za isplatu razlike između prim ljene zarade i zarade koju bi ostvarili da kod njih nije nastupila invalidnost, i to tužiocu B . S , za period od juna 2004. do decembra 2012. godine , iznos od po 12.000,00 dinara mesečno i tužiocu O . R . za period od juna 2004. do decembra 2012. godine , iznos od po 12.000,00 dinara mesečno, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke prekinut je postupak u odnosu na tužioca S. M. do pravnosnažnog okončanja upravnog postupka koji se vodi kod prvotuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje ; međupresudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24788/12 od 18. marta 2013. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je osnovano potraživanje tužioca R. S. prema prvotuženom za isplatu razlike između primljene zarade i zarade koju bi ostvario da kod njega nije nastupila invalidnost, a da će se o visini tužbenog zahteva i troškovima parničnog postupka odlučiti konačn om odluk om.

Podnosioci ustavne žalbe su 5. juna 2013. godine podneli žalbu protiv prvostepene presude i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24788/12 od 18. marta 2013. godine u odnosu na te tužioce, ovde podnosioce ustavne žalbe.

U obrazloženju presude, između ostalog , je navedeno , u odnosu na podnosioce ustavne žalbe: da je Apelacioni sud u Beogradu našao da je žalba tužilaca B . S. i O. R . neosnovana, dok je žalba tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala za grad Beograda osnovana; da su rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala za Grad Beograd tužioci usled bolesti oglašeni invalidima III kategorije, sa pravom na zaposle nje sa punim radnim vremenom na drugom odgovarajućem poslu, osim tužioca O . R . kod koga je invalidnost nastupila kao posledica povrede van rada, i to tužilac B . S . počev od 27. novembra 2000. godine, a tužilac O. R . počev od 5. juna 1996. godine; da tužilac B. S . nije podnosio zahtev tuženom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za priznavanje prava na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, a za tužioca O. R . tuženi Republički fond je doneo rešenje D 448061 od 23. aprila 2009. godine kojim mu nije priznato pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu za period od 1. januara 2003. do 10. aprila 2003. godine, jer je prosečna zarada ostvarena na drugom poslu veća od valorizovane zarade ranije g posla: da je, imajući u vidu utvrđeno, kao i odredbe člana 55. stav 1. tačka 4. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 70/01, 3/02 i 39/02), člana 62. stav 1. i član a 26. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i /0/02) i odredbe čl. 98, 109, 218. i 224. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/ 09 i 101/10), prvostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog PD R. „K .“, jer tuženi, kao poslodavac tužilaca nema zakonsku obavezu isplate utužene naknade, s obz irom na to da je obaveza poslodavca, stupanjem na snagu novog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, 10. aprila 2003. godine , prešla na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa je odbio tuž beni zahtev u odnosu na tuženi DP R. „K .“ i odlučio kao u stavu prvom izreke prvostepene presude; da kod utvrđenog da tužilac B. S . nije podnosio zahtev tuženom Fondu za donošenje rešenja kojim bi se, u smislu odredaba Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, odredila novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu na osnovu rešenja od 15. decembra 2000. godine, kojim mu je priznato pravo na naknadu, a da tužiocu O . R . nije priznato pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu za period od 1. januara 2003. do 10. aprila 2003. godine zbog neispunjavanja zakonskih uslova i s obzirom na to da to pravo nije ostvario pred nadležnim fondom, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca B . S . i O . R . u odnosu na tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i odlučio kao u stavu drugom izreke prvostepene presude; da je prvostepeni sud, po nalaženju tog drugostepenog suda, pravilno odbio tužbeni zahtev ovih tužilaca u odnosu na tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Filijala za grad Beograd; da kod utvrđenog da tužioci potražuju naknadu štete u visini razlike između primljene zarade i zarade koju bi ostvarili da kod njih nije nastupila invalidnost, osnovano se žalbom tužilaca ukazuje da je tuženi DP R. „K .“ u obavezi da tužiocima naknadi štetu koju su pretrpeli usled invaliditeta nastalog na radu kod poslodavca, osim tužioca O. R . kod koga je invalidnost posledica povrede van rada; da se međutim, pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu utvrđuje rešenjima tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i novčana naknada se stoga isključivo utvrđuje rešenjem u upravnom postupku; da u konkretnom slučaju, tužioci B. S . i O . R . nisu dostavili rešenj e R epubličkog fonda kojim je utvrđeno njihovo pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, pa u odsustvu rešenja Republičkog fonda kojim je ovim licima utvrđeno pravo na naknadu, nema mesta ni obavezivanju tuženog PD R . „K .“ na isplatu tražene razlike tim tužiocima; da priznanje prava na naknadu donošenjem rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje predstavlja osnov za isplatu novčane naknade, a samim tim i za utvrđivanje eventualne razlike između primljene zarade i zarade koju bi ostvarili da nije nastupila invalidnost, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev ovih tužilaca prema tuženom PD R . „K .“; da je pravilno prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev ovih tužilaca u odnosu na tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, s obzirom na to da se u ovoj pravnoj stvari traži isplata naknade štete, a tužioci nisu dokazali da je reč o šteti koju je tuženi pričinio, imajući i u vidu da tužioci nisu bili u radnom odnosu kod ovog tuženog.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od devet godina u odnosu na podnosioce ustavne žalbe predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, pretežan doprinos prekomernom trajanju postupka dao je drugostepeni sud koji je o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda, odlučio nakon dve godine i devet meseci od dobijanja spisa predmeta radi odlučivanja u žalbenom postupku. Takođe, doprinos tog suda trajanju postupka je i u tome što je žalbeni postupak protiv prvostepene meritorne odluke trajao skoro tri godine.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioce, a ispitujući njihovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužem trajanju parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen jer je na tužilačkoj strani, pored dva podnosioca , učestvovalo još dva lica, i tokom trajanja postupka bilo je različitih kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja u odnosu na pojedine tužioce koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređen o pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 24788/12 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3802/07). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je imao u vidu da su upravo podnosioci ustavne žalbe zahtevali naknadu u navedeno m iznosu.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traž e da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporen og akta.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene odluke , o kojoj se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je, potvrđujući prvostepenu presudu, dao potpuno ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva , polazeći od toga da se pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu utvrđuje rešenjima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih , te se stoga novčana naknada isključivo utvrđuje rešenjem u upravnom postupku a u konkretnom slučaju podnosioci nisu dostavili rešenja Republičkog fonda kojim je utvrđeno njihovo pravo na naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu, pa u odsustvu tog rešenja, nema mesta ni obavezivanju tuženog poslodavca na isplatu tražene razlike. Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište drugostepenog suda za odbijanje tužbenog zahteva prema tuženom poslodavcu, polazeći od toga da priznanje prava na naknadu donošenjem rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih predstavlja osnov za isplatu novčane naknade, a samim tim i za utvrđivanje eventualne razlike između primljene zarade i zarade koju bi ostvarili da nije nastupila invalidnost. Takođe je prihvatljiv stav drugostepenog suda za odbijanje tužbenog zahteva prema tuženom Republičk om fond u za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju traži isplata naknade štete, a tužioci nisu dokazali da je reč o šteti koju im je tuženi pričinio, imajući u vidu da tužioci nisu bili u radnom odnosu kod ovog tuženog.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv pravnosnažnog dela presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4665/13 od 22. aprila 2016. godine odbacio u tački 3. izreke, saglas no odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti