Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u parničnom postupku. Naloženo je Apelacionom sudu da ponovi postupak po žalbi, a zbog dužine postupka objavljena je odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Spasića i Bojana Spasića, obojica iz Vlasotinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božidara Spasića i Bojana Spasića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preost alom delu ustavna žalba odbija.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Nišu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Božidara Spasića i Bojana Spasića i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

5. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-5057 /2010 od 21. marta 2012. godine o odlaganju izvršenja presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Spasić i Bojan Spasić, obojica iz Vlasotinca, su 2. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Jasmine Spasić, advokata iz Vlasotinca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na imovinu, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 3. izreke , zajemčenih odredbama člana 32. stav. 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude, pored ostalog, ističu da im je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu, zbog toga što su tim presudama, protivno zakonu, lišeni imovinskih prava na predmetnoj parceli u državnoj svojini bez pravične naknade i bez pravnog osnova. Takođe, smatraju i da im je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , budući da je taj postupak ukupno trajao šest godina i sedam meseci, pri tome je žalbeni postupak koji pred Okružnim sudom u Leskovcu vođen po žalbi izjavljenoj 17. aprila 2006. godine trajao dve godine i osam meseci. Polazeći od navedenog podnosioci su predložili da Ustavni sud utv rdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporene pres ude. Podneskom od 27. marta 2011. godine podnosioci su podneli zahtev da im se nadoknadi odgovarajuća materijalna, odnosno nematerijalna šteta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac V.S. iz Leskovca je 24. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Vlasotincu podneo tužbu protiv tuženih Božidara Spasića i Bojana Spasića, obojic e iz Vlasotinca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja svojine. Tužilac je u toku postupka u dva navrata preinačio tužbeni zahtev.

Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu i četiri zakazana ročišta koja nisu održana, Opštinski sud u Vlasotincu je doneo presudu P. 635/04 od 6. oktobra 2004. godine.

Postupajući po žalbi tuženih, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 73/05 od 31. januara 2005. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Vlasotincu P. 635/04 od 6. oktobra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon šest održanih ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, veštačenjem i saslušanjem tužioca i pet zakazanih ročišta koja nisu održana, Opštinski sud u Vlasotincu je doneo presudu P. 273/05 od 21. marta 20 06. godine.

U toku ovog postupka Opštinski sud u Vlasotincu je na ročištu od 5. oktobra 2005. godine spise predmeta P. 1118/05, koji se vodio po protivtužbi Božidara Spasića i Bojana Spasića, izjavljenoj protiv V.S. iz Leskovca, spojio spisima predmeta P. 273/05, radi jednovremenog odlučivanja.

Postupajući po žalbi koju su tuženi izjavili 17. aprila 2006. godine, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 1806/06 od 15. januara 2009. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Vlasotincu P. 273/05 od 21. marta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održano je sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju, a jedno ročište nije održan o na zahtev punomoćnika tuženih.

U toku celokupnog sprovedenog parničnog postupka tuženi-protivtužioci se više puta nisu odazivali na pozive suda za ročišta na kojima je bilo određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, zbog čega je prvostepeni sud otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tuženih-protivtužioca u svojstvu stranke.

Opštinski sud u Vlasotincu je osporenom presudom P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, te utvrdio da je ništavan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tužioca-protivtuženog i tuženih–protivtužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao prodavaca od 2 1. juna 2000. godine, te se tuženi -protivtužioci obavezuju da tužiocu-protivtuženom vrate ono što su primili po osnovu ovog ugovora , i to kupoprodajnu cenu u iznosu od 17.500,00 evra, a kako tužilac -protivtuženi ne može vratiti kupljeno zemljište jer je na istom izgradio stambeni objekat u vrednosti više od 1.000.000,00 evra, to se tužilac –protivtuženi obavezuje da tuženima-protivtužiocima plati odgovarajuću naknadu u novcu za 28,032 m2 u iznosu od 28.593,00 dinara, a sve prednje radnje u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Stavom drugim izreke osporene presude odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih -protivtužilaca, kojim su tražili da se utvrdi da je tužilac-protivtuženi svojim objektom zauzeo deo kp. broj 2464/1 tuženih - protivtužilaca, mimo pisanog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 21. juna 2000. godi ne i mimo dogovora sa tuženim-protivtužiocima, koji prostor je oblika trougla u merama i granicama: sa severa 0,25 m do tuženi h-protivtužilaca, k .p.broj 2464/1, sa istoka 0,26 m do tuženih -protivtužilaca, k.p. broj 2464/1, sa zapada 0,32 m2 do tužioc a-protivtuženog, k.p.broj 2465 i površine 0,32 m2 /odnosno 0,032 m2, što je tužilac -protivtuženi dužan da prizna i da sa napred bliže označenog prostora ukloni deo ćoška svog objekta, kao i da tuženim-protivužiocima naknadi troškove postupka koliko isti budu izneli, a sve prednje u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke presude obavezani su tuženi-protivtužioci da tužiocu-protivtuženom solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 77.300,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto da su neosnovani navodi da se ne može tražiti poništaj ugovora o kupoprodaji i da je osnov za poništaj u međuvremenu otpao, jer je po Zakonu o planiranju i izgradnji nastupila konvalidacija ugovora, budući „da je odredbom člana 107. Zakona o obligacionim odnosima izričito propisano da ništav ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uslov ništavosti naknadno nestane“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih- protivtužilaca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da presuda nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti iz člana 361. stav 2. ZPP; da n ema ni bitnih povreda iz člana 361. st. 1. i 2. tač. 7 ), 8 ) i 12) ZPP, jer je presuda jasna, razumljiva, u skladu sa datim razlozima i utvrđenim činjeničnim stanjem, nema protivurečnosti razloga i sadržine dokaza i zapisnika, pri njenom donošenju su utvrđene činjenice od značaja za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva ocenom svakog dokaza posebno i svih zajedno, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka doneta zakonita i pravilna presuda; da je, p rema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženih-prot ivtužilaca kao prodavaca i tužioca-protivtuženog kao kupca, dana 21 . juna 2000. godine, zaključen pisani a neovereni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti tj. dela k.p. 2464/1 u Vlasot incu ul. Lole Ribara broj 2 površine 18 m2 , za cenu od 35.000 DM , od čega je kupac odmah isplatio 30.000 DM , dok je ostatak isplaćen u izvršnom postupku vođenom u predmetu I. 285/01 , po okonča nju parnice P. 125/01; da je do prometa nepokretnosti prema ugovornoj odredb i iz člana 3. stav 1. došlo radi tužiočevog nastavka započetih radova na svojoj susednoj k.p. 2465 ; da je na osnovu odobrenja upravnog organa od 20. maja 1998. godine, tužilac-protivtuženi sagradio poslovno-stambeni objekat ukupne površine 2300 m2 i tom prilikom zahvatio prostor dela parcele prodavaca od ukupno 28,032 m2 , od čega pod objekt om 16 m2, a 12 m2 je neizgrađeno zemljište, dok je 0,032 m2 pod ćoškom objekta; da je prostor identifikovan sa veštakom geometrom i po podacima katastra se vodi kao izgrađeno gradsko građevinsko zemljište u gradskom području Vlasotinca; da je kupac podneo zahtev za legalizaciju izgrađenog objekta; da je parcela namenjena za stambeno -poslovnu namenu i do stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik PC '' broj 47/03) nije bila u prometu, a posle toga je bila u prometu; da je utvrđena tržišna vrednost građevinskog zemljišta koje je predmet spora od 1.020 dinara po m2, što za 28,032 m2 iznosi 28.593, 66 dinara; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud prav ilno zaključio da ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, jer je promet bio zabranjen, usled čega je utvrđeno da je ništav, pa su tuženi -protivtužioci kao prodavci obavezani da kupcu vrate ono što su primili kao kupoprodajnu cenu u iznosu od 17.500 evra , dok je tužilac-protivtuženi kao kupac i vlasnik izgrađenog objekta na delu parcele koji ne može da vrati kupljeno zemljište - ob avezan na isplatu novčane naknade po tržišnoj ceni u utvrđenom iznosu; da su tuženi-protivtužioci kao prodavci i korisnici zemljišta znali za gradnju i tome se nisu protivili, a tužilac kao kupac je gradio objekat po odobrenju upravnog organa posle isplate ugovorene cene; da su pri donošenju odluke pravilno primenjene odredbe materijalnog prava iz člana 103. stav 1. Zako na o obligacionim odnosima i člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, usled čega je pravilno utvrđena ništavost ugovora , jer je bio na snazi Zakon o građevinskom zemljištu, ka da zemljište nije bilo u prometu; da stupanje na snag u Zakona o planiranju i izgradnji posle prometa 21. juna 2000. godine nije od uticaja na drukčiju odluku po tužbi i protivtužbi, jer se punovažnost prometa ceni po propis ima u vreme prometa; da je tužilac- protivtuženi priznao zahvatanje dela parcele prodavaca izgrađenim objektom od 0,032 m2 , ali ne i tužbeni zahte v, pa kako se radi o maloj povr šini, a protivtužba je podneta po proteku roka dospelosti, kojom nije tražen povraćaj zauzetog prostora u državinu, to po nalaženju drugostepenog suda nema pravnog interesa za utvrđenje zauzeća, pa je protivtužbeni zahtev pravilno odbijen. Osporena drugostepena presuda je 3. novembra 2010. godine dostavljena punomoćniku tuženih-protivtužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Gzz. 286/11 od 15. juna 2011. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženih izjavljen protiv presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava , na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98) je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da nepokretno sti, u smislu ovog zakona, jesu zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini, kao prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.); da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda , da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo, ali da sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (član 4. st. 1. do 3. ).

Zakonom o građevinskom zemljištu (''Službeni glasnik RS'', br. 44/95 i 16/97), koji je važio u trenutku zaključenja predmetnog ugovora i koji je prestao da važi 13. maja 2003. godine, bilo je , porede ostgalog, propisano da građevinsko zemljište može biti gradsko građevinsko zemljište, građevinsko zemljište u građevinskom području i građevinsko zemljište izvan građevinskog područja.

Odredbom člana 79. st. 1. do 3. Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', broj 47/03) bilo je propisano da ostalo građevinsko zemljište jeste izgrađeno zemljište, kao i zemljište namenjeno za izgradnju objekata, u skladu sa zakonom, a koje nije određeno kao javno građevinsko zemljište, da ostalo građevinsko zemljište može biti u svim oblicima svojine i u prometu je, da je zemljište iz stava 1. ovog člana koje je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, na osnovu zakona određeno kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini, ostaje u državnoj svojini, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno .

Odredbom člana 101. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11) je propisano da licima koja su upisana kao nosioci prava korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, bez naknade.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je : da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i da se Zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice (član 15.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane, ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati (član 107.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da, ako je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu ili ako to nije znao a vlasnik se tome odmah usprotivio, vlasnik zemljišta može tražiti da mu pripadne pravo svojine na građevinskom objekt u ili da graditelj poruši građevinski objekat i vrati mu zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta, da u slučajevima iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo i na naknadu štete.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Ruiz Torija protiv Španije '', od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: ''Georgiadis protiv Grčke'', 29. maj 1997. godine, § 43; ''Higgins i ostali protiv Francuske'', 19. februar 1998. godine, § 43.).

Osnovna načela obligacionog prava, koja su sadržana u odredbama čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima određuju da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja, kao i da u zasnivanju dvostrano teretnih ugovora str ane polaze od načela jednake vrednosti uzajmnih davanja. Ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, ali u slučaju da je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima , on je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. P osledice poništenja ništavog ugovora ispoljavaju se u vraćanju primljenog na osnovu tog ugovora, a ukoliko to nije moguće , ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ako zakon što drugo ne određuje.

Prema odredbi člana 107. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ništavi ugovori se ne mogu osnažiti, ni kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane, s tim što je stavom 2. navedenog člana napravljen izuzetak u smislu da ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati. Takođe , ukoliko ugovor o prometu nepokre tnosti nije zaključen u zakonom propisanoj formi može se dozvoliti pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili u pretežnom delu (član 4. stav 3 . Zakona o prometu nepokretnosti).

Dakle, Zakon o obligacionim odnosima je ipak ostavio m ogućnost konvalidacije ugovora, a što pretpostavlja da se u svakom konkretnom slučaju utvrđuje da li je ugovor ispunjen, da li je uzrok ništavosti naknadno nestao i da li je zabrana bila manjeg značaja.

Polazeći od utvrđenih činjenica , nesporno je da je, u konkretnom slučaju, predmetni ugovor ispunjen u celini, kao i da je donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine omogućen promet i izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, a koja mogućnost nije postojala u vreme važenja Zakona o građevinskom zemljištu kada je i došlo do zaključenja predmetnog ugovora. U pogledu kvalifikacije značaja zabrane prometa gradskog građevinskog zemljišta ko ja je postojala u vreme zaključenja ugovora, Ustavni sud smatra da je okolnost da je , u međuvremenu, donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine promenjen status navedenog zemljišta sa aspekta njegovog raspolaganja i da je važećim Zakonom o planiranju i izgradnji , pod određenim uslovima, omogućena i konverzija prava korišćenja izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta koje je u državnoj svojini u pravo svojin e fizičkog lica, mogla biti od uticaja na konvalidaciju predmetnog ugovora.

Međutim, ni prvostepeni niti drugostepeni sud nisu u svojim presudama obrazložili da li je, u konkret nom slučaju, bio ispunjen uslov predviđen članom 107. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, već su na lapidara n način obrazložili da je ugovor ništav , jer je na snazi bio Zakon o građevinskom zemljištu po kojem izgrađeno gradsko građevinsko zemljište nije bilo u prometu , a da stupanje na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine nije od uticaja za drugačiju odluku, jer se punovažnost prometa ceni po propisima koji su važili u vreme kada je taj promet izvršen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava.

Nezavisno od toga, Ustavni sud ukazuje i na to da je prilikom isplate naknade za deo parcele koji je bio predmet poništenog ugovora, tužilac trebalo da isplati odgovarajuću naknadu u novcu po tržišnim cenama građevinskog zemljišta u vreme donošenja sudske odluke. Ovo stoga što je graditelj - tužilac znao da gradi na tuđem zemljištu, a podnosioci ustavne žalbe se tome nisu usprotivili , te zbog nemogućnosti da se podnosiocima vrati u suposed predmetna parcela , jer je na njoj izgrađen građevi nski objekat koji vredi znatno više od zemljišta.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvoj io, te je utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Apelacionom sudu u Nišu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja O dluke Ustavnog suda, pon ovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine, pa je odlučio kao u tački 1. (prvi deo) i tački 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 24. februara 2004. godine, podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Vlasotincu i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine.

Navedeno trajanje postupka više od šest godina i sedam meseci izaziva sumnju u pogledu toga da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden saslušanjem tužioca i jednog svedoka, kao i uviđajem na licu mesta, odnosno veštačenjem. Iako je u toku osporenog parničnog postupka tužilac u dva navrata preinačio tužbeni zahtev, te je došlo i da spajanja postupka vođenog u pre dmetu Opštinskog suda u Vlasotincu P. 1118/05 sa postupkom u predmetu tog suda P. 273/05, radi jednovremenog raspravljanja i od lučivanja, Ustavni sud smatra da, imajući u vidu sprovedeni dokazni postupak, to ne može preds tavljati opravdanje za navedeno trajanje parničnog postupka.

Razmatrajući ponašanje podnosila ca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe delimično doprinel i neop ravdanoj dužini trajanja osporenog parničnog postupka , budući da se više puta u toku sprovedenog parničnog postupka nisu odazivali na pozive suda za ročišta na kojima je bilo određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, zbog čega je prvostepeni sud odlagao zakazana ročišta. Što se tiče značaja prava o kome se u postupku raspravljalo, Ustavni sud smatra da je on bio od materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, budući da je predmet spora bilo utvrđivanje ništavosti ugovora, čijim su poništenjem podnosioci ustavne žalbe bili obavezani da vrate primljenu naknadu za građevinsko zemljište, koj om su raspolagali navedenim ugovorom , u iznosu od 17.500,00 evra.

Po oceni, Ustavnog suda, osnovni razlog navedenom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje , pre svega, Opštinskog sud u Vlasotincu. Naime, prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo tri presude od kojih su dve ukidane od strane Okružnog suda u Leskovcu . Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet ''Pavlyulynets v. Ukraina'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine) . Pored toga, dužini trajanja osporenog parničnog postupka doprinelo je i postupanje Okružnog suda u Leskovcu u drugostepenom postupku , koji je vođen po žalb i izjavljenoj 17. aprila 2006. godine, a koji je okončan donošenjem rešenja Gž. 1806/06 od 15. januara 2009. godine, dakle posle skoro dve godine i devet meseci.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete Ustavni sud je konstatovao da je taj zahtev istaknut tek podneskom od 27. marta 2011. godine, a da su podnosioci presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine, kojim je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, primili 3. novembra 2010 . godine. S obzirom na to da je ovaj zahtev istaknut po proteku roka iz člana 84. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud taj zahtev nije ni razmatrao. Stoga je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Kako je Sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog suda Už-5057/2010 od 21. marta 2012. godine o odlaganju izvršenja presude Opštinskog suda u Vlasotincu P. 103/09 od 28. oktobra 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2815/10 od 5. oktobra 2010. godine, te je odlučio kao u tački 5. izreke, saglasno članu 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84 . Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević