Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete nakon nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava. Sud naglašava da pravnosnažna odluka o nezakonitom otkazu automatski daje pravo na naknadu štete, bez obzira na eventualnu krivicu zaposlenog utvrđenu u drugom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. P . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1279/13 od 28. maja 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1279/13 od 28. maja 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 2984/12 od 11. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P . iz Niša, preko punomoćnika J . S . N, advokata iz Niša, podneo je, 24. juna 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1279/13 od 28. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosilac je naveo da je osporenom presudom, zapravo, poništena ranije doneta pravnosnažna presuda kojom je njegov poslodavac obavezan da ga vrati na posao i da mu prizna sva prava u vezi sa radom, za period kada zbog nezakonitog otkaza nije radio. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje i na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj se i on našao. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporenu presudu i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 2984/12 od 11. februara 2013. godine, između ostalog, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi, njegov poslodavac, da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog do 27. marta 2007. godine, kada mu je radni odnos prestao rešenjem tuženog. Dalje je utvrđeno da je, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 717/08 od 2. oktobra 2008. godine, poništeno kao nezakonito rešenje tuženog poslodavca o otkazu ugovora o radu, te je poslodavac obavezan da vrati tužioca na rad i da mu prizna sva prava po osnovu rada od dana prestanka radnog odnosa, pa do vraćanja na rad, nakon čega je poslodavac zaključio novi ugovor o radu sa tužiocem, ali mu nije isplatio iznose u visini zarada koje bi primio da nije bilo nezakonitog otkaza ugovora o radu. Takođe, utvrđeno je da je presudom Okružnog suda u Beogradu Kp. 14/06 od 11. novembra 2009. godine, okrivljeni Goran Pešić oglašen krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu i osuđen na kaznu zatvora, koja je, presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. Po1. 21/10 od 18. novembra 2011. godine, preinačena u pogledu dužine trajanja, te mu izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine i dva meseca.

Obrazlažući svoju odluku, a polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je naveo da, bez obzira što je otkaz ugovora o radu poništen zbog nepravilnosti u postupku u kojem je dat, poslodavcu se ne može pripisati krivica za štetu koja je pretrpeo tužilac, već je za tu štetu isključivo odgovoran sam tužilac, s obzirom na to da je ona nastala kao posledica njegovog ponašanja na radu i u vezi sa radom, te je bez uticaja to što u postupku kod poslodavca nije utvrđivana odgovornost tužioca za povredu radne obaveze, odnosno akta nediscipline.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1279/13 od 28. maja 2013. godine, između ostalog, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 2984/12 od 11. februara 2013. godine, uz obrazloženje da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, budući da je za nastanak štete čiju naknadu tužilac potražuje u parničnom postupku, isključivi krivac tužilac, koji je štetu pričinio izvršenjem krivičnog dela, pa mu se ne može priznati pravo na naknadu te štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u vreme donošenja spornih rešenja o otkazu ugovora o radu bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka i donošenja osporene presude, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu štete u visini zarada i drugih primanja koja mu nisu isplaćena zbog nezakonitog otkaza, uz obrazloženje da je podnosiocu njegovom krivicom otkazan ugovor o radu, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog kao poslodavca za naknadu štete.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti. Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u Zakonu o radu (član 108.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, Zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti, a to su samo prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa, bez navođenja drugih izuzetaka.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnosiocu, kao zaposlenom, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi koji, zapravo, isključuju primenu specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza sadržanih u merodavnom Zakonu o radu, usled čega je došlo do odbijanja tužbeni zahteva podnosioca za naknadu štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1279/13 od 28. maja 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 2984/12 od 11. februara 2013. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica osporene presude, te da će o žalbi podnosioca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete nakon nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti