Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio rešenje Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Odbacivanje tužbe zbog punomoćja sa otiskom prsta bez dodatnih podataka nije imalo osnov u Zakonu o parničnom postupku i narušilo je pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5061/2013
25.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Popova iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Popova i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 14144/13 od 20. februara 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Popov iz Beograda podneo je, 25. juna 2013. godine, preko punomoćnika Dušana S. Obrenčevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je tužba podnosioca odbačena jer je punomoćnik prilikom podnošenja tužbe priložio punomoćje sa otiskom prsta podnosioca kao vlastodavca bez bliže oznake imena lica koje je stavilo otisak prsta i bez navođenja razloga zbog kojih je umesto potpisa stavljen otisak prsta; da Zakon o parničnom postupku ne sadrži odredbe koje nameću obavezu da se u punomoćju koje sadrži otisak prsta navedu podaci na osnovu kojih bi se bliže označilo ime lica koje je stavilo otisak prsta i razlozi zbog kojih je umesto potpisa stavljen otisak prsta .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu ustavne žalbe povređena označena ustavna prava, te da poništi osporeno drugostepeno rešenje. Traženi su i troškovi za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Đorđe Popov, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, radi naknade štete. Uz tužbu je priloženo punomoćje na kome se umesto potpisa tužioca nalazi otisak prsta.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 14144/13 od 20. februara 2013. godine odbacio tužbu. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je tužba odbačena jer punomoćje dostavljeno uz tužbu nema potpis vlastodavca već je na mestu za potpis stavljen samo otisak prsta bez bliže oznake imena lica koje je stavilo otisak, bez naznačenja kojim je prstom stavljen otisak i navođenja lica u čijem prisustvu je stavljen otisak prsta, kao i bez navođenja razloga zbog kojih je umesto potpisa stavljen otisak prsta.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da punomoćje po pravilu sadrži potpis vlastodavca; da izuzetno ukoliko je vlastodavac nepismen ili nije u stanju da se potpiše, na pismeno punomoćje umesto potpisa se može staviti otisak svoga prsta; da u svakom slučaju punomoćje mora da sadrži podatke na osnovu kojih se može uvrditi identitet lica koje je punomoćje izdalo; da se u konkretnom slučaju umesto potpisa vlastodavca na pismenom punomoćj u dostavljeno m uz tužbu nalazi samo otisak prsta, pri čemu se ne može utvrditi identitet lica koje je punomoćje izdalo, niti postoji konstatacija o razlozima zbog kojih je umesto potpisa vlastodavca stavljen otisak prsta; da su osnovani navodi žalbe da pravila parničnog postupka ne zabranjuju izdavanje punomoćja otiskom prsta niti validnost takvog punomoćja uslovljavaju unošenjem zabeleške o tome kojim prstom je otisak stavljen i u čijem prisustvu (pravila o tome sadrži samo Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa i Uputstvo o obliku i načinu vođenja upisnika i o načinu overavanja potpisa, rukopisa i prepisa, a u pogledu potpisivanja zapisnika i odredbe člana 121. stav 3 . ZPP); da pravila procesne disciline i načelo efikasnosti postupka, međutim, nalažu punomoćniku stranke da prilikom prve radnje u postupku podnese punomoćje iz kog a sud može bez sprovođenja dodatnih provera utvrditi identitet lica koje je punomoćje izdalo; da u konkretnom slučaju punomoćje dostavljeno uz tužbu ne sadrži takve podatke niti konstataciju koja bi ukazivala na opravdani razlog zbog kog a punomoćje ne sadrži potpis vlastodavca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 -Odluka US i 74/13-Odluka US ) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje i da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, a ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 91.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrarna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava.

Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje prava na pristup sudu, kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine). Odbacivanjem tužbe podnosioca ustavne žalbe, te neodlučivanjem o njegovom tužbenom zahtevu u meritumu, svakako je tangirano pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju jeste da li su postoja li procesni razlozi za odbacivanje tužbe podnosioca ustavne žalbe, a što predstavlja osnov za utvrđivanje povrede prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje .

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe tvrdi da je podneo tužbu preko punomoćnika iz reda advokata. Ova situacija je obuhvaćena dispozicijom pravne norme iz člana 91. stav 1. ZPP, koji propisuje da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku (u ovom slučaju to je podnošenje tužbe) podnese punomoćje. Ustavni sud ocenjuje da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u parničnom postupku poštovao procesni zahtev iz navedene zakonske odredbe, jer je uz tužbu priložio punomoćje sa otiskom prsta podnosioca kao vlastodavca. Sam ZPP ne utvrđuje obavezu punomoćnika da u punomoćju navede i podatke na osnovu kojih bi se utvrdio identitet vlastodavca koji je stavio otisak prsta . U cilju sprečavanja mogućih zloupotreba u pogledu samog punomoćja, sud je dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje, a ako utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određene radnje, sud će da ukine parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 91. stav 2. ZPP).

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav Višeg suda u Beogradu da pravila procesne disciline i načelo efikasnosti postupka nalažu punomoćniku stranke da prilikom prve radnje u postupku podnese punomoćje iz kog sud može bez sprovođenja dodatnih provera utvrditi identitet lica koje je punomoćje izdalo . Međutim, ZPP ne predviđa obavezu odbacivanje tužbe u slučaju da punomoćje dostavljeno uz tužbu ne sadrži takve podatke niti konstataciju koja bi ukazivala na opravdani razlog zbog koga punomoćje ne sadrži potpis vlastodavca. U vezi izloženog, Ustavni sud ocenjuje da odbacivanje tužbe predstavlja jedan vid procesne sankcije za tužioca, te samo izričito pozivanje na konkretnu odredbu iz ZPP može da predstavlja osnov za odbacivanje tužbe, a ne uopšteni pojmovi kao što su „pravila procesne disciline i načelo efikasnosti postupka“. Kada je reč o utvrđivanju identiteta lica koje je izdalo punomoćje, Ustavni sud ukazuje da sud u toku parničnog postupka inače ima obavezu da utvrdi identitet lica na strani tužioca, odnosno tuženog čime se, između ostalog, utvrđuje i identitet lica koje je izdalo punomoćje (nevezano za to da li se na punomoćju nalazi potpis ili otisak prsta vlastodavca) . Postojanje samog potpisa vlastodavca na punomoćju ne znači i da je pouzdano utvrđen identitet lica koje je izdalo punomoćje, jer se ta činjenica (identitet lica) može utvrđ ivati tokom celog parničnog postupka , u slučaju sumnje u verodostojnost potpisa. Zatim, Ustavni sud ukazuje da se u parničnom postupku potpis i otisak prsta (rukoznak) vlastodavca moraju tretirati na isti način, u smislu da ukoliko se procesnim odredbama ne traži dostavljanje dokaza o potvrdi autentičnosti potpisa, onda takav zahtev ne može da postoji ni u odnosu na otisak prsta, jer potpis i otisak prsta predstavljaju u zakonskom smislu jedan isti pojam „potpis“. Za parnični sud je od procesnog značaja samo to da li je punomoćje potpisano, pri čemu otisak prsta (rukoznak) predstavlja u zakonskom smislu jednu vrstu potpisa, a nisu od značaja razlozi zbog čega je umesto potpisa na punomoćju stavljen otisak prsta vlastodavca, čije ime i adresa su označeni u tužbi kao njeni obavezni elementi.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 3546/13 od 10. maja 2013. godine, kako bi taj sud doneo novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 14144/13 od 20. februara 2013. godine . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj sud nije upuštao u razmatranje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti