Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku po reviziji

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o reviziji koji je trajao preko tri godine. Žalba u pogledu trajanja celokupnog parničnog postupka odbačena je kao neblagovremena. Zahtev za naknadu štete je odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . R . iz U , B . i H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. R . i utvrđuje da je u postupku po reviziji koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 32/05-95, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. R . iz U, B . i H, je 21. oktobra 2011. godine podneo Ustavnom sudu, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 32/05-95.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još marta 1993. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženih Republike Srbije i „J.“ d.d. B, radi isplate duga i da postupak još uvek nije okončan, iako je od podnošenja tužbe proteklo oko 18 i po godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je zbog takvog nedelotvornog postupanja sudova povređeno i pravo na pristup sudu; da mu je zbog činjenice da sudovi nisu odlučili o isplati njegove devizne štednje, povređeno i pravo na imovinu. Traži o je od Ustavnog suda da utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i da naloži nadležnom sudu da okonča predmetni postupak. Zahteva o je i naknadu štete.

Dopunom ustavne žalbe od 1. avgusta 2012. godine podnosilac je naveo da je postupak okončan 2012. godine, što znači da je trajao 19 godina i da mu je zbog toga što nadležni sudovi nisu odlučivali u razumnom roku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na pristup sudu. Podnosilac osporava i sve odluke donete u predmetnom parničnim postupku, i to: presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95 od 23. novembra 2006. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 1653/07 od 28. februara 2008. godine, rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05 od 13. oktobra 2008. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 2030/10 od 11. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i traži od Ustavnog suda da poništi navedene odluke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčene Ustavom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3561/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. aprila 1994. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih B. p . p . d.d. iz P . i Savezne Republike Jugoslavije, radi duga.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6281/94 od 30. maja 1995. godine taj sud se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje, navodeći da je nad tuženom B. p . p . iz P . otvoren stečajni postupak i određeno je da se predmet dostavi Privrednom sudu u Podgorici kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Takođe, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu pod istim brojem i istim datumom kao i prethodno rešenje, P. 6281/94 od 30. maja 1995. godine, razdvojen je postupak u odnosu na prvotuženu B . p . p . d.d. iz P, u stečaju, i određeno je da se postupak pred ovim sudom nastavlja u odnosu na drugotuženu Saveznu Republiku Jugoslavije.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je jedno ročište, na kome je saslušan tužilac u svojstvu parnične strane i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5345/98 od 11. juna 1998. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu državu SRJ da mu isplati određene devizne novčane iznose, a prema ugovoru od 4. marta 1993. godine koji je tužilac zaključio sa B. p . p . iz P, kao i da mu naknadi parnične troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9316/98 od 6. aprila 1999. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5345/98 od 11. juna 1998. godine, te predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Zatim je predmet dobio broj P. 2622/99 i u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom je održano tri ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog sprečenosti tužioca, tri iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u određene podatke Narodne banke Srbije o deviznom kursu stranih valuta.

Preciziranim tužbenim zahtevom od 28. januara 2004. godine podnosilac je kao prvotuženu označio B. p . p . d.d. P, u sastavu „J.“ d.d. B, a kao drugotuženu državnu zajednicu Srbija i Crne Gora.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2622/99 od 18. marta 2004. godine obavezana je tužena državna zajednica Srbija i Crna Gora da tužiocu isplati oročena sredstva na deviznu štednju po ugovoru od 4. marta 1993. godine u određenim iznosima deviznih sredstava, sa domicilnom kamatom kao i troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8854/04 od 22. decembra 2004. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepnom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 32/05 i održano je jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano jer tužilac nije bio uredno pozvan i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95 od 23. novembra 2006. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužba u odnosu na tuženog „J.“ d.d. iz B povučena; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju da tužiocu isplati oročena sredstva na deviznu štednju, po ugovoru broj 0033851 od 4. marta 1993. godine, u iznosu od 7.879,60 evra i 5.000,00 švajcarskih franaka, sa domicilnom kamatom na iznos od 12.000,00 DEM i 24.000,00 austrijskih šilinga u periodu od 4. marta 1993. godine do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine na iznos 7.879,60 evra, kamatu u visini eskontsne stope koju utvrđuje Evropska centralna banka pa do isplate, te domicilnu kamatu na iznos od 5.000,00 švajcarskih franaka od 4. marta 1993. godine, pa do isplate; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.750,00 dinara.

U odlučivanju o žalbi podnosioca, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1653/07 od 28. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95 od 23. novembra 2006. godine u stavu drugom i trećem izreke.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05 od 13. oktobra 2008. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija, zbog toga što je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2030/10 od 11. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05 od 13. oktobra 2008. godine kojim je odbačena revizija. Navedeno rešenje podnosilac je primio 1. marta 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05 od 13. oktobra 2008. godine odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1653/07 od 28. februara 2008. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 32/05-95. Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku donošenjem odluke u postupku po reviziji iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Međutim, ovakvo pravno stanovište može se primeniti samo kada je revizija bila dozvoljeno pravno sredstvo, odnosno kada je izjavljena na zakonom propisan način. U konkretnom slučaju, kako je revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, jer nije bila izjavljena u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, Sud je ocenio da je donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene sudske odluke iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Zbog toga se i blagovremenost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 32/05-95 ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke, u konkretnom slučaju presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1653/07 od 28. februara 2008. godine.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe drugostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu primio pre 13. oktobra 2008. godine, kada je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo revizijsko rešenje, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na pravnosnažno okončan postupak P. 32/05-95 neblagovremena, jer je podneta 21. oktobra 2011. godine, dakle posle isteka roka iz lana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u pravnosnažno okončanom parničnom postupku odbacio kao neblagovremenu, u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

Ocenjujući sudski postupak koji se vodio po reviziji u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao više od tri godine, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka po reviziji kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku po reviziji koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 32/05-95, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud, uvažavajući eventualni značaj predmeta spora za podnosioca, konstatuje da bez obzira na povredu ili ugrožavanje označenog prava koji se odnosi na dužinu trajanja predmetnog postupka po reviziji, navodi i razlozi podnosioca ustavne žalbe su takve prirode da ne ukazuju da je podnosilac pretrpeo značajnu štetu, što bi bilo od ustavnopravnog značaja za odlučivanje ovoga suda. Ustavni sud je stoga odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari samo utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku po reviziji, što predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za podnosioca ustavne žalbe. Stoga je u tački 2. izreke zahtev za naknadu nematerijalne štete podnosioca odbijen, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U vezi navoda podnosioca da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na pristup sudu, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava predstavlja jedno kompleksno pravo koje pored prava na suđenje u razumnom roku sadrži i niz drugih prava koja obezbeđuju određene procesne garancije stranaka u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama - pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku. Imajući u vidu da podnosilac razloge za povredu prava na pristup sudu obrazlaže istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku navodeći da nadležni sudovi nisu odlučivali u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezi sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na pravično suđenje, u okviru koga je i pravo na pristup sudu.

U vezi navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je u nadležnosti redovnih sudova da u imovinskim sporovima između pojedinaca utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinaca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Investylia Public Company Limited protiv Kipra, od 17. septembar 2009. godine). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Stoga je ustavna žalba zbog povrede navedenih ustavnih prava odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. U pogledu osporavanja u dopuni ustavne žalbe od 1. avgusta 2012. godine presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05-95 od 23. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1653/07 od 28. februara 2008. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 32/05 od 13. oktobra 2008. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 2030/10 od 11. januara 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je podnosilac poslednji sudski akt od svih navedenih, odnosno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 2030/10 od 11. januara 2012. godine primio 1. marta 2012. godine, što dokazuje dostavnica o prijemu navedenog akta.

Polazeći od odredbe člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da je poslednji osporeni pojedinačni akt kojim je odlučeno o žalbi protiv rešenja o odbačaju revizije podnosilac primio 1. marta 2012. godine, dok je dopuna ustavne žalbe kojom su osporene sve navedene sudske odluke podneta 1. avgusta 2012. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.