Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Sud je istakao da tako dugo trajanje radnog spora ukazuje na neefikasnost pravosudnog sistema.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Mitrovića iz sela Baćoglava kod Kuršumlije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Mitrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10801/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Petra Mitrovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2680/11 od 21. marta 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 670/12 od 6. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Mitrović iz sela Baćoglava kod Kuršumlije podneo je Ustavnom sudu, 24. juna 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 2. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 58, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je trajao više od 16 godina. Podnosilac takođe osporava i navedene presude u delu kojim je njegova tužba odbačena kao nedozvoljena. Imajući u vidu navedeno, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se ponište osporene presude, te da mu „se prizna pravo na naknadu štete zbog izostale zarade za period od 05.09.1995 do 02.03.2012. god. i za taj period nadležnom fondu PIO uplate novčana sredstva na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje“ Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10801/10 (ranije spis Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1. 356/96) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. avgusta 1996. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene GP „Hidrotehnika - Hidroenergetika“ iz Beograda, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad . Podneskom od 5. jula 2006. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev tako što je pored navedenog zahtevao i naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade za period od 5. septembra 1996. godine do povratka na posao.

U osporenom postupku je, najpre, doneta presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 356/96 od 18. aprila 2002. godine, koja je, u žalbenom postupku, ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1451/02 od 16. oktobra 2002. godine.

U ponovnom postupku doneto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 1084/02 od 28. novembra 2003. godine (odbačena tužba kao neblagovremena), koje je, u postupku po žalbi, ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 650/04 od 21. septembra 2005. godine.

U ponovnom postupku doneto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 398/05 od 9. marta 2007. godine (odbačena tužba kao neblagovremena), koje je ponovo ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3628/07 od 5. oktobra 2007. godine.

U ponovnom postupku doneto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 18/08 od 13. oktobra 2008. godine (tužba se smatra povučenom), a zatim je isti sud doneo i rešenje od 14. septembra 2009. godine kojim nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje (po predlogu tužioca). Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4807/09 od 28. oktobra 2009. godine ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu od 14. septembra 2009. godine.

U ponovnom postupku doneto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2627/10 od 5. oktobra 2010. godine, kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i ukida rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 18/08 od 13. oktobra 2008. godine.

Konačno, doneta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 . 10801/10 od 17. novembra 2010. godine kojom je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog broj 1343 od 20. oktobra 1995. godine i odluka Radničkog saveta tuženog od 27. februara 1996. godine i tuženi obaveže da ga vrati na poslove i radne zadatke metalostrugara VII grupe, da mu naknadi štetu zbog izostale zarade od 5. septembra 1995. godine do povratka na rad i ostala novčana primanja koja proističu iz rada i po osnovu rada, da za tužioca Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati novčana sredstva na ime doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2680/11 od 21. marta 2012. godine, donetom u žalbenom postupku, navedena prvostepena presuda je preinačena u delu stavova prvog i trećeg njene izreke, tako što je poništeno kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 20. oktobra 1995. godine i odluka Radničkog saveta tuženog od 27. februara 1996. godine i tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 217.750,00 dinara, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev za vraćanje na poslove i radne zadatke metalostrugara VII grupe, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena, a u delu stava prvog kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izostale zarade za period od 5. septembra 1995. godine do vraćanja na rad i isplatu ostalih novčanih primanja koja proističu iz rada i po osnovu rada i uplatu doprinosa, prvostepena presuda je ukinuta, a tužba u tom delu odbačena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 670/12 od 6. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2680/11 od 21. marta 2012. godine. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je na osnovu ovlašćenja iz člana 373. stav 1. tačka 4 ) Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud pravilno primenio procesne odredbe iz čl. 187. i 100. u vezi člana 103. stav 6. istog zakona, kada je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca u delu koji se odnosi na naknadu štete zbog izostale zarade, isplatu ostalih primanja iz rada i po osnovu rada i uplatu doprinosa, budući da je u tom delu tužba tužioca neuredna. Naime, u ime tužioca, tužbu je 26. avgusta 1996. godine podneo advokat, za koga je tužilac naknadno, 26. septembra 1996. godine dostavio punomoćje. Potom je 5. jula 2006. godine punomoćnik tužioca - Ž. N, advokat iz Beograda, dostavio neuredan podnesak u delu koji se odnosi na naknadu štete zbog izostale zarade i ostala novčana primanja iz rada i po osnovu rada, kao i uplatu doprinosa. Navedeni nedostatak drugostepeni sud je pravilno sankcionisao odbacivanjem tužbe u tom delu kao neuredne i ukidanjem prvostepene presude, jer se odredba člana 103. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku, u smislu člana 103. stav 6. ovog zakona, ne primenjuje ako stranka ima punomoćnika koji je advokat.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 670/12 od 6. marta 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak, proteklo 16 i po godina .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedena dužina trajanja osporenog postupka, sama po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje ovog radnog spora, u kokretnom slučaju, se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepe ne presude od kojih je prva ukinuta, a druga preinačena, kao i da su doneta četiri rešenja od kojih dva o odbačaju tužbe kao neblagovremene i oba su bila ukinuta, kao i rešenja kojim se tužba smatra povučenom i rešenje kojim tužiocu nije usvojen predlog za povraćaj u pređašnje stanje i oba su, takođe, bila ukinuta. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) .

Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje 16 i po godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe ostvari samim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2680/11 od 21. marta 2012. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 670/12 od 6. marta 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom prav nosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traž i da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon red ovnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva povodom kojeg je odbačena tužba kao neuredna, što ovaj sud nije nadležan da čini. Ovakvo stanovište Ustavnog suda potvrđuje i zahtev koji je podnosilac u ustavno j žalbi postavio. Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti