Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je Upravni sud povredio pravo na jednaku zaštitu prava. Sud je u dve identične činjenične i pravne situacije, u veoma kratkom roku, doneo različite odluke, čime je podnositeljku doveo u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Gobeljić iz Gornjeg Milanovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Gobeljić i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6855/10 od 23. septembra 2010. godine povređeno prav o na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Gobeljić iz Gornjeg Milanovca, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podnela je Ustavnom sudu, 1. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6855/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnositeljki i Lj. L. iz Gornjeg Milanovca prestala služba u Vojsci Srbije istovremeno, po istom osnovu i sa istim razlozima i da je zakonitost obe odluke o prestanku službe pobijana zbog toga što je u to vreme postojalo po jedno odgovarajuće slobodno radno mesto u „obližnjoj“ VP 2077 Lunjevica; da je Upravni sud, odlučujući o tužbi Lj. L. uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje, dok je tužbu podnositeljke odbio kao neosnovanu; da je u razlozima presude kojom je odbio tužbu, Upravni sud naveo da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, i to na osnovu akata koji su sačinjeni tokom 2008. godin e, iako je prvostepeno rešenje doneto još 26. marta 2007. godine.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, upravo činjenica da su ključni dokazi pribavljani naknadno, opredelila je sud da uvaži tužbu Lj.L, jer se „ne može prvo doneti prvostepeno rešenje, pa nakon toga voditi prvostepeni postupak i pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje“.

Podnositeljka ustavne žalbe zahteva da Ustavni sud poništi presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6855/10 od 23. septembra 2010. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravn a sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 345-2/08 od 8. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba Ljiljane Gobeljić, ovde podnositeljke ustavne žalbe , izjavljena protiv rešenja VP 9807 Gornji Milanovac, int. broj 56-1 od 26. marta 2007 . godine, kojim je odlučeno da tužilji prestaje služba u Vojsci Srbije sa danom 30. jun 2007. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je, postupajući po primedbama iz p resude Vrhovnog suda Srbije U. 4904/07 od 19. juna 2008. godine, zatražio dopunu predmeta i pribavio akte Ministarstva odbrane – S ektor za ljudske resurse – U prava za kadrove broj 12742-2 od 11. decembra 2008. godine i Ministarstva odbrane – S ektor za politiku odbrane – Uprav a za organizaciju od 12. decembra 2008. godine, kao i izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijal a Čačak – I spostava Gornji Milanovac broj 101-550/2008 od 12. decembra 2008. godine, koji su dostavljeni žalilji i o kojima se ona izjasnila, preko svog punomoćnika. Drugostepeni organ je dalje naveo da su u dopunjenom postupku otklonjeni nedostaci na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije i utvrđene sve odlučne činjenice, koje nedvosmisleno ukazuju da je radno mesto žalilje ukinuto, da ona nije mog la biti raspoređen a na drugo radno mesto, niti joj je u vreme gašenja radnog mesta moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač.1) i 2 ) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6855/10 od 23. septembra 2010. godine odbijena je kao ne osnovana tužba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 345-2/08 od 8. januara 2009. godine. Upravni sud je, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu, kao i uvidom u spise predmeta, našao da je pravilno tuženi organ pobija nim rešenjem, donetim u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje . Upravni sud je dalje naveo da, kako je u „prvostepenom postupku“ na osnovu pribavljenih dokaza nesporno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena i da je „ prvostepeni organ“ obavešten da za tužilju ne postoji mogućnost zapošljavanja kod subjekata van Vojske Srbije i da ne postoji potreba na tržištu rada za njenim stručnim kvalifikacijama, pravilno je drugostepeni organ ocenio da je u postupku pred prvostepenim organom u potpunosti ispoštovana obaveza iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Nalazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužilje, Upravni sud je o dlučio kao u dispozitivu presude.

Presudom Upravnog suda U. 6862/10 od 29. septembra 2010. godine, kojom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje toga suda, uvažena je tužba Lj. L. i poništeno rešenje Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 344-2/08 od 8. januara 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju ove presude konstatovao da je tuženi organ u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije naknadno pribavio dokaze na osnovu kojih je zaključio da je radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena ukinuto i da nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto, niti joj se moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Taj sud je, međutim, ocenio da se navedene činjenice na osnovu priloženih dokaza ne mogu nesumnjivo utvrditi, imajući u vidu da su dokazi pribavljeni 2008. godine i da ne predstavljaju dokaz da je prvostepeni organ raspolagao navedenim podacima u vreme donošenja rešenja o prestanku službe iz 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno j e: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku , između ostalog, odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je različitim postupanjem Upravnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

Prilikom ocenjivanja ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ima u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske , od 18. decembr a 2008. godine, § 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije “, odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluka Ustavnog suda Už-148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5. obrazloženja ).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnim sporovima koji su u predmetima U. 6855/10 i U. 6862/10 vođeni pred Upravnim sudom, te da li je navedeni sud doneo različite odluke o osnovanosti tužbi u tim predmetima .

Ustavni sud je utvrdio da je u naveden im predmet ima odlučivano o zakonitosti rešenja kojima je konačno odlučeno o prestanku civilne službe u Vojsci zbog ukidanja radnog mesta i nemogućnosti obezbeđivanja drugih prava, u skladu sa zakonom. Takođe, u oba navedena predmeta su dokazi od značaja za utvrđivanje spornih činjenica pribavljeni u drugostepenom upravnom postupku, u izvršenju presude nadležnog suda kojom je poništeno ranije doneto rešenje. Pri tome, Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe, polazeći od toga da je u „prvostepenom postupku“ na osnovu pribavljenih dokaza nesporno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena i da joj nisu mogla biti obezbeđena prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Međutim, u predmetu U. 6862/10, Upravni sud je povodom istih dokaza zaključio da se na osnovu njih ne mogu nesumnjivo utvrditi odlučne činjenice, imajući u vidu da su pribavljeni posle donošenja rešenja o prestanku službe i da ne predstavljaju dokaz da je prvostepeni organ raspolagao spornim podacima u vreme donošenja tog rešenja.

Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud, odlučujući u navedena dva predmeta, zauzeo različita stanovišta o podobnosti dokaza pribavljenih nakon donošenja prvostepenog rešenja za utvrđivanje činjenica od značaja za odlučivanje o upravnoj stvari. Ustavni sud konstatuje da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, i majući u vidu da je Upravni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u roku od šest dana, doneo različite odluke o osnovanosti tužbe dve tužilje kojima je istog dana (8. januara 2009. godine), u istoj Vojnoj pošti 1097 Niš i pod istim okolnostima prestala služba u Vojsci Srbije, Ustavni sud je ocenio da je na taj način Upravni sud podnositeljku ustavne žalbe, odbijajući njenu tužbu, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila Lj. L, čija je tužba uvažena presudom tog suda U. 6862/10 od 29. septembra 2010. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6855/10 od 23. septembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe , takođe, smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje time što je o zakonitosti odluke o prestanku njene službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni tokom 2008. godin e, iako je prvostepeno rešenje doneto još 26. marta 2007. godine.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni načina na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluke obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje .

Ustavni sud je utvrdio da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da je radno mesto podnosi teljke ustavne žalbe ukinuto i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postu pku pred drugostepenim organom. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku) , iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnositeljki ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari ne može uticati to što je Upravni sud u osporenoj presudi netačno naveo sadržinu drugostepenog rešenja u delu koji se odnosi na pribavljanje akata koji sadrže podatke iz službenih evidencija koje vodi nadležno ministarstvo i nadležna služba za zapošljavanje.

Ustavni sud ocenjuje da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje time što je „iz nejasnih razloga“ o njenoj tužbi odlučivano u odeljenju Upravnog suda u Nišu, a o tužbi Lj. L. u sedištu Upravnog suda u Beogradu. Ustavni sud ukazuje da se u odeljenjima Upravnog sud a trajno sud i i preduzimaju ostale sudske radnje , a da predsednik suda godišnjim rasporedom poslova određuje način preduzimanja pojedin ih sudsk ih radnj i iz nadležnosti suda , u skladu sa zakonom i sudskim poslovnikom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, z ajemčenog članom 32. stav 1 . Ustava , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti