Odluka Ustavnog suda o nepoštovanju prethodne ustavnosudske odluke od strane redovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Višeg suda u Leskovcu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je, postupajući po ustavnosudskoj odluci, doneo novo rešenje direktno suprotno pravnim stavovima Ustavnog suda o nadležnosti za ubrzanje izvršnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5067/2023
12.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. D. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. D. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Leskovcu Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 123/20 od 22. januara 2021. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev čodnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D. iz Leskovca je 26. aprila 2023. godine, preko punomoćnika V. T, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu Ii. 2162/17.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem, koje je doneto u ponovnom postupku nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už- 6521/2021 od 4. januara 2021. godine kojim je poništeno prvo drugostepeno rešenje koje je doneto u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, opet odbijena njegova žalba protiv prvostepenog rešenja i pravnosnažno odbijen kao neosnovan navedeni prigovor. Ističe da je drugostepeni sud izneo pravno stanovište koje je u suprotnosti sa navedenom ustavnosudskom odlukom prema kojoj se prigovorom radi ubrzavanja izvršnog postupka može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač B. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. novembra 2020. godine prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu Ii. 2162/17. Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca pokrenuo navedeni izvršni postupak protiv izvršnog dužnika Š. „o.“ Leskovac, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa.

Osnovni sud u Leskovcu je 22. januara 2021. godine doneo rešenje R4 I. 123/20, kojim je odbio kao neosnovan ovaj prigovor.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Leskovcu je rešenjem Rž g. 28/21 od 24. marta 2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, nalazeći da se izvršni postupak trenutno vodi pred javnim izvršiteljem, čije se postupanje ne može ceniti u postupku po prigovoru, u smislu člana 2. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je 24. novembra 2022. godine doneo Odluku Už- 6521/2021, kojom je usvojio ustavnu žalbu ovde podnosioca i utvrdio da mu je rešenjem Višeg suda u Leskovcu rešenjem Rž g. 28/21 od 24. marta 2021. godine povređeno pravo na pravično suđenje, pa je poništio navedneo drugostepeno rešenje i odredio da Viši sud u Leskovcu ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 123/20 od 22. januara 2021. godine. U obrazloženju ove ustavnosudske odluke je konstatovano da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, uz upućivanje na merodavnu Odluku Ustavnog suda Už- 7451/2016 od 25. oktobra 2018. godine u kojoj je prvi put izneta takva pravna ocena.

Odlučujući ponovo o žalbi predlagača izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, Viši sud u Leskovcu je 16. marta 2023. godine doneo osporeno rešenje Rž g. 13/23, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je ovde predlagač 24. maja 2017. godine podneo predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Leskovcu, pa da je taj sud doneo rešenje Ii. 2162/17, kojim je odredio izvršenje prema izvršnom dužniku; da je rešenje o izvršenju dostavljeno javnom izvršitelju na dalje sprovođenje izvršenja dana 26. septembra 2017. godine, nakon čega su arhivirani spisi predmeta kod Osnovnog suda u Leskovcu; da se neosnovano žalbom predlagača ukazuje da se i na postupak koji vodi javni izvršitelj imaju primeniti odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a ovo iz razloga što se ovakva zaštita može ostvariti samo u postupku po ustavnoj žalbi, te da postupanje javnih izvršitelja ne može biti predmet sudske zaštite; da se ne mogu prihvatiti navodi iz Odluke Ustavnog suda Už- 6521/2021 od 24. novembra 2022. godine, jer je u prigovoru radi ubrzavanju postupka istaknut zahtev da se naloži postupajućem sudiji da preduzme mere za ubrzanje postupka, a izvršenje se sprovodi pred javnim izvršiteljem; da sud nema ovlašćenje da javnom izvršitelju naloži da preduzima mere radi okončanja postupka; da je drugostepeni sud ocenio da je neprihvatljiva konstatacija iz navedene ustavnosudske odluke da zaštita prava na suđenje u razumnom roku ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga umesto suda u ime države sprovodi javni izvršitelj; da sud prema odredbi člana 11. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku naloge i mere za delotvorno ubrzavanje postupka može izdati samo sudiji, a ne i javnom izvršitelju; da su zakonom predviđeni drugi organi koji vrše kontrolu rada javnih izvršitelja za slučaj neažurnog postupanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i st. 2.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, pa da istim rešenjem predsednik suda određuje i rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. st. 1. i st. 2.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava praktično zasniva na konstataciji da je Viši sud u Leskovcu, u konkretnom slučaju, izneo pravno stanovište koje je u suprotnosti sa stavovima Ustavnog suda iznetim u Odluci Už- 6521/2021 od 24. novembra 2022. godine, a koja je i bila povod za ponovno odlučivanje o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava). Ustavni sud je ocenio da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede ustavnog prava poništena sudska odluka i naloženo donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane „redovnog suda“, već i postupanje i odlučivanje suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava, odnosno postupanje u skladu sa obrazloženjem ustavnosudske odluke.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Leskovcu prilikom donošenja osporenog rešenja Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine izneo pravno stanovište koje je u direktnoj suprotnosti sa pravnim ocenama na kojima se zasniva obrazloženje Odluke Ustavnog suda Už- 6521/2021 od 24. novembra 2022. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje od strane drugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud ukazuje da je za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja činjenica da je u pomenutoj ustavnosudskoj odluci izneta samo sumarna pravna ocena o mogućnosti predlagača da pobija dužinu trajanja postupka pred javnim izvršiteljem korišćenjem pravnih sredstava propisanim Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, uz upućivanje na referentnu Odluku Už- 7451/2016 od 25. oktobra 2018. godine u kojoj se Ustavni sud po prvi put na detaljan način izjašnjavao o spornim pravnim pitanjima. Polazeći od toga, Ustavni sud napominje da se pravni stav o opsegu zaštite prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku ne zasniva samo na analizi merodavnih zakonskih propisa na čemu je insistirao Viši sud u Leskovcu prilikom donošenja osporenog rešenja, već i praksi Evropskog suda za ljudska prava koju prema odredbi člana 18. stav 3. Ustava treba uzeti u obzir prilikom tumačenja odredaba o ljudskim pravima u čiji korpus ulazi i pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da se zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su u toku prema odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku prvenstveno ostvaruje u postupku pred „redovnim“ sudom, Ustavni sud je ocenio i da sud opšte nadležnosti u postupku po prigovoru radi ubrzavanja sudskog postupka ima ustavnu obavezu da sagleda i praksu međunarodnih institucija koje se bave zaštitom ljudskih prava i sloboda. U tom kontekstu, Ustavni sud podseća da za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije od značaja da li se postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi pred sudom ili drugim telima kojima su poverena javna ovlašćenja, pa da je prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, ispitivao postupanje ne samo sudova pred kojima se vodio postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja (videti, pored ostalih, presudu ESLjP Ringeisen protiv Austrije, od 16. jula 1971. godine, stav 94, kao i Odluku Ustavnog suda Už-315/2008 od 13. novembra 2008. godine na: www.ustavni.sud.rs). Takođe, pojam suda u praksi Evropskog suda za ljudska prava ima autonomno značenje i nužno ne zahteva da lica i tela koja vode postupak formalno pripadaju sudskoj vlasti, već da ispunjavaju garancije propisane članom 6. stav 1. Evorpske konvencije (videti presudu Benthem protiv Holandije, od 23. oktobra 1985. godine, stav 43.) i da ovaj međunarodni organ za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i Ustavni sud, prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatra u celini, od njegovog pokretanja do okončanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je nepostupanje po Odluci Už- 6521/2021 od 24. novembra 2022. godine, u konkretnom slučaju, imalo za posledicu i proizvoljnu primenu merodavnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), pa je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da se štetne posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 13/23 od 16. marta 2023. godine, kako bi taj sud doneo novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 123/20 od 22. januara 2021. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče dela ustavne žalbe u kome podnosilac ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud napominje da je, zaštita navedenog ustavnog prava u sudskim postupcima koji su još uvek u toku, u nadležnosti redovnih sudova počev od maja 2014. godine, najpre na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, a potom i na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine kao pozitivnopravnog propisa. Imajući u vidu da se ovaj izvršni postupak vodi protiv škole kao izvršnog dužnika, Ustavni sud dodatno ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi o sudskom postupku u kome je isključena primena Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, kada postoji neposredna nadležnost Ustavnog suda. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, jer nije nadležan za odlučivanje, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu dela ustavne žalbe u kome se podnosilac poziva na povredu prava na imovinu u navedenom izvršnom postupku, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari ukazuje na svoje pravne stavove prema kojima je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku neophodan preduslov za isticanje povrede prava iz člana 58. Ustava. Polazeći od navedenog, a posebno uzimajući u obzir da su pravne posledice ove ustavnosudske odluke takve da se će se u redovnom sudskom postupku ponovo odlučivati o pravnom sredstvu koje je podnosilac ustavne žalbe koristio za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u pomenutom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev kao neosnovan, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o nepoštovanju prethodne ustavnosudske odluke od strane redovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti