Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka pravnog interesa

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu odbornika izjavljenu protiv rešenja Upravnog suda kojim je odlučivano o mandatima drugih odbornika. Podnosilac nema legitimaciju jer se osporenim aktom ne odlučuje o njegovom ličnom izbornom pravu ili pravu na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5069/2010
28.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Save Kolarskog iz Crepaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Save Kolarskog izjavljena protiv rešenja Upravnog suda Už. 839/10 od 29. oktobra 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Sava Kolarski iz Crepaje je 6. decembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda Už. 839/10 od 29. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i izbornog prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 52. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Ondreju Kotvašu sa izborne liste Grupe građana «Glas naroda» prestao mandat odbornika na osnovu presude Okružnog suda u Pančevu U. 65/09 od 26. avgusta 2009. godine i da je istom presudom potvrđen mandat odborniku Zoranu Savanovu; da je Skupština opštine Kovačica na zahtev Ondreja Kotvaša za izmenu pojedinačnog akta donela rešenje kojim se tom odborniku vraća mandat, a da je odlukom skupštine te opštine utvrđen prestanak mandata odborniku Zoranu Savanovu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da skupština opštine nije bila ovlašćena to da učini u izvršenju odluke Ustavnog suda, jer ona nije ni donela odluku o prestanku mandata, već sud. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da Upravni sud nije mogao da odbaci žalbu kao nedozvoljenu, jer je u pouci o pravnom leku u navedenim aktima skupštine opštine naznačeno da se protiv tih akata može podneti žalba Upravnom sudu i zaključuje da Upravni sud „dozvoljava skupštini opštine da donosi nezakonite odluke“, a njemu „ne dozvoljava da se žali na takvu nezakonitu odluku“. Ustavnom žalbom se zahteva od Ustavnog suda da poništi osporeno rešenje Upravnog suda i naredi vršenje radnji kojima će se omogućiti otklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredba člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisuje da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Iz sadržine navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da ustavnu žalbu može izjaviti samo lice o čijim pravima ili obavezama je odlučivano osporenim pojedinačnim aktom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, jer je samo takav akt podoban da dovede do povrede ili uskraćivanja nekog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom.

3. U postupku ispitivanja ispunjenosti procesnih pretpostavki za postupanje po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Upravnog suda Už. 839/10 od 29. oktobra 2010. godine odbačena žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv akata Skupštine opštine Kovačica donetih na sednici održanoj 6. oktobra 2010. godine, kojima je odlučeno o prestanku mandata odborniku Zoranu Savanovu sa izborne liste Grupe građana «Glas naroda» i vraćanju mandata odborniku Ondreju Kotvašu sa iste izborne liste, kome je mandat prestao na osnovu presude Okružnog suda u Pančevu U. 65/09 od 26. avgusta 2009. godine.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da Skupština opštine Kovačica nije ovlašćena da u izvršenju Odluke Ustavnog suda svojim aktom menja pravnosnažni pojedinačni akt koji je doneo nadležni sud, te da je Upravni sud, odbacivanjem žalbe kao nedozvoljene, povredio pravo podnosioca „na zaštitu izbornog prava i pravnu zaštitu koja je predviđena članom 49. Zakona o lokalnim izborima“.

Odredbama člana 52. Ustava utvrđeno je da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, da je izborno pravo opšte i jednako, da su izbori slobodni i neposredni, a glasanje tajno i lično, te da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 49. stav 1. Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, br. 129/07), u tekstu koji je važio do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, broj 54/11), bilo je propisano da je protiv odluka skupštine jedinice lokalne samouprave o prestanku mandata odbornika, kao i o potvrđivanju mandata novom odborniku, dopuštena žalba nadležnom okružnom sudu. Prema stavu 2. istog člana Zakona, žalba je dopuštena i u slučaju kada skupština propusti da donese odluku o prestanku mandata odbornika, a pravo na podnošenje žalbe iz stava 2. ovog člana ima svaki odbornik (stav 4.). Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da svaki odbornik ima aktivnu legitimaciju za podnošenje žalbe nadležnom sudu u postupku u kome se odlučuje o pasivnom izbornom pravu drugih odbornika. Ustavni sud, međutim, ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi zaštita izbornog prava pruža samo licu o čijem izbornom pravu je odlučivano u postupku koji je osporen ustavnom žalbom. Imajući u vidu da osporenim rešenjem Upravnog suda nije odlučivano o pasivnom biračkom pravu podnosioca ustavne žalbe, nego drugih odbornika u Skupštini opštine Kovačica, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu osporenim aktom nije ni moglo biti povređeno izborno pravo koje se garantuje odredbama člana 52. Ustava.

Podnosilac takođe smatra da mu je Upravni sud „uskratio pravo da se žali na takvu nezakonitu odluku“ Skupštine opštine Kovačica, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Označenom odredbom Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 61. Zakona o Ustavnom sudu propisano da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta. Polazeći od toga da je prestanak mandata odborniku Ondreju Kotvašu utvrđen presudom Okružnog suda u Pančevu U. 65/09 od 26. avgusta 2009. godine, Ustavni sud nalazi da je o zahtevu tog odbornika za izmenu pojedinačnog akta, u smislu navedene odredbe Zakona o ustavnom sudu, morao da odlučuje nadležni sud i da ne postoji pravni osnov po kome je organ jedinice lokalne samouprave ovlašćen da izmeni sudsku presudu, jer je odredbom člana 145. stav 4. Ustava utvrđeno da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da na to da bi u konkretnoj pravnoj situaciji nadležni sud morao doneti istu odluku o prestanku mandata odborniku Zoranu Savanovu i vraćanju mandata odborniku Ondreju Kotvašu, kao što je odluka Skupštine opštine Kovačica od 6. oktobra 2010. godine, jer su bili ispunjeni uslovi za izmenu pojedinačnog akta propisani članom 61. Zakona o Ustavnom sudu.

Ispitujući navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od toga da se ustavne garantije ovog prava sastoje u obezbeđivanju svojevrsne zaštite materijalnih i procesnih prava učesnika u postupku u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe jeste bio stranka u postupku koji je okončan osporenim rešenjem Upravnog suda, ali da u tom postupku nije neposredno odlučivano o njegovom izbornom pravu, već o pasivnom biračkom pravu drugih odbornika u Skupštini opštine Kovačica. Dakle, ishod sudskog postupka nije bio od uticaja na ostvarivanje ili uživanje podnosiočevog izbornog prava, niti je osporeno rešenje kao rezultat tog postupka bilo značajno za izborno pravo podnosioca. Po oceni Ustavnog suda, postojanje posrednog interesa podnosioca kao odbornika skupštine opštine da se utvrdi prestanak mandata jednom odborniku i vraćanje mandata drugom odborniku, nije dovoljan osnov da bi se ustavna žalba smatrala ratione personae dopuštenom u odnosu na član 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav koji je izrazio Evropski sud za ljudska prava u presudi Benthem protiv Holandije od 23. oktobra 1985. godine, prema kome izraz: „sporovi oko građanskih prava i obaveza“ obuhvata sve postupke čiji rezultat je odlučujući za takva prava i obaveze; međutim, slaba veza ili daleke posledice nisu dovoljne za član 6.1. Konvencije; rezultat postupka mora da bude direktno odlučujući za takvo pravo. Taj sud je ocenio da je spor o stvarnom postojanju prava na licencu, bio predmet pritužbe i da je rezultat tog postupka bio direktno odlučujući za pravo u pitanju. Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Balmer-Schafroth i drugi protiv Švajcarske (presuda od 26. avgusta 1997. godine) ocenjivao da li je ishod postupka u kome je podnosiocima predstavke odbijen zahtev da pokrenu sudski postupak za zabranu rada elektrane na nuklearni pogon koja se nalazila u bilizini njihovih kuća, bio od uticaja na pravo na koje su se podnosioci predstavke pozivali. Nalazeći da podnosioci predstavke nisu dokazali direktnu vezu između uslova pod kojima je radila ova centrala i njihovog prava na zaštitu fizičkog integriteta, Evropski sud za ljudska prava je ocenio da ishod predmetnog postupka nije bio od uticaja na pravo na koje su se pozivali podnosioci predstavke.

Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje u osporenom postupku ističe u vezi sa povredom izbornog prava, a imajući u vidu da podnosilac u tom postupku nije štitio sopstveno izborno pravo, niti je ishod postupka bio od neposrednog značaja za ostvarivanje i uživanje tog prava, Ustavni sud je ocenio da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević