Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na penziju, koji traje preko devet godina. Naloženo je nadležnom organu da postupak okonča u najkraćem roku. Odbačen je deo žalbe protiv presude Upravnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-507/2015
26.10.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. U . iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. U . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu u predmetu broj 38-D-85452-181.20 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se pred Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. U . iz Bečeja je, 19. januara 2015. godine , preko punomoćnika V. M, advokata iz Novog Suda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 1111/13 od 12. decembra 2014. godine, zbog povrede "prava na ostvarivanje prava na penzijsko-invalidsko osiguranje " iz člana 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu u predmetu broj 38-D-85452-181.20.

Podnosilac je tražio da Ustavni sud utvrdi da su mu povređena prava na koja se poziva u ustavnoj žalbi i poništi osporenu presudu Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 1111/13 od 12. decembra 2014. godine. Podnosilac ustavne žalbe nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je opisan tok predmetnog postupka, te je, između ostalog, navedeno: da postupak po zahtevu za priznavanje prava na penziju traje više od sedam godina; da je osporenom presudom odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u periodu od 1988. do 1997. godine, na osnovu "neprimerenih i neadekvatnih dokaza" dostavljenih od strane poslodavca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu broj 37 DO 85425 i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Vrbas - Služba filijala u Bečeju DO-6909, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. decembra 2007. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Podnosilac je dopisima u više navrata obaveštavan da treba da dostavi uverenje poreske uprave o osnovicama osiguranja i iznosu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za određene periode, te je zaključkom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu broj 37-D-85425-181.20 od 14. jula 2009. godine zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju odbačen kao nepotpun.

Protiv navedenog zaključka podnosilac je 13. avgusta 2009. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 30-181.10-85425 od 23. oktobra 2009. godine navedeni zaključak poništen i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Zaključkom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu broj 38-D-85425-181.20 od 23. novembra 2010. godine prekinut je postupak za ostvarivanje prava na starosnu penziju dok se ne reši prethodno pitanje i ne dostavi dokaz o uplaćenim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje za beneficirani radni staž za period od 1. januara 1988. godine do 30. juna 1997. godine od strane poslodavca.

Podnosilac ustavne žalbe je, 16. februara 2010. godine, podneo zahtev za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u periodu od 1. januara 1988. do 30. juna 1997. godine, pa je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Vrbas - Služba filijala u Bečeju broj 33-181.60-6909/2010 od 1. marta 2010. godine predmetni zahtev odbijen, jer nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 30-02/2-181.60-6909 od 26. maja 2010. godine žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja je odbijena kao neosnovana.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 23961/10 od 18. novembra 2011. godine poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 30-02/2-181.50-6909 od 16. marta 2012. godine poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Vrbas - Služba filijala u Bečeju broj 33-181.60-6909/2012 od 22. juna 2012. godine predmetni zahtev je odbijen, jer nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 23. jula 2012. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 30-02/2-181.50-6909 od 26. oktobra 2012. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 24. januara 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 1111/13 od 12. decembra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog , navedeno da iz spisa predmeta nedvosmisleno proizlazi da je podnosilac u periodu od 1988. godine do prestanka radnog odnosa kod poslodavca – 28. februara 1998. godine bio raspoređen na drugo radno mesto i nije obavljao poslove vozača autobusa, pa je pravilno utvrđeno da mu se ne može priznati staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u traženom periodu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši. O prekidu postupka donosi se zaključak, protiv kog je dopuštena posebna žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ (član 134. stav 1.); da će se postupak prekinut zbog rešavanja prethodnog pitanja pred nadležnim organom nastaviti pošto bude konačno odlučeno o tom pitanju (član 138.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku za priznavanje prava na starosnu penziju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak pokrenut 28. decembra 2007. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju, te da nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje više od devet godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje relativno složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči, jer je odluka u predmetnoj upravnoj stvari za podnosioca ustavne žalbe od egzistencijalnog značaja, imajući u vidu prirodu prava o kome se odlučuje.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje organa uprave prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak prekinut zaključkom od 23. novembra 2010. godine, dok se ne reši prethodno pitanje i ne dostavi dokaz o uplaćenim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje za beneficirani radni staž za period od 1. januara 1988. do 30. juna 1997. godine od strane poslodavca . Podnosilac ustavne žalbe je 16. februara 2010. godine podneo zahtev za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u periodu od 1. januara 1988. do 30. juna 1997. godine, a postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom od 12. decembra 2014. godine. Nakon okončanja navedenog postupka, u spisima predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu broj 37 DO 85425 nema dokaza da je postupak za ostvarivanja prava na starosnu penziju pravnosnažno okončan.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesna sredstva koja su mu stajala na raspolaganju da se postupak za ostvarivanje prava na starosnu penziju okonča.

Međutim, ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da upravni postupak i upravni spor čine jedinstvenu celinu i da upravni postupak nije pravnosnažno okončan ni posle devet godina. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 2. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje ove odluke vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava.

6. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da mu je osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 1111/13 od 12. decembra 2014. godine povređeno "pravo na ostvarivanje prava na penzijsko-invalidsko osiguranje" iz člana 70. Ustava, jer je osporenom presudom odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u periodu od 1988. godine do 1997. godine, na osnovu "neprimerenih i neadekvatnih dokaza" dostavljenih od strane poslodavca.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti