Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji traje preko 18 godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete i nalaže sudu da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5071/2010
29.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić, i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Đukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Đukića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2449/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Đukić iz Beograda je 7. decembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2449/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 7. novembra 1994. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi iseljenja i da parnica i dalje traje iako je prošlo 16 godina; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2449/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. novembra 1994. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene A.S, radi iseljenja. Predmet je dobio broj P. 7395/94.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, dok šest ročišta nije bilo održano, i to četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7395/94 od 12. maja 1998. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 10 u stambenoj zgradi u ul. Đure Đakovića broj 23 u Beogradu i stan preda na slobodno raspolaganje tužiocu kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka ; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10931/98 od 27. septembra 1999. godine donetim po žalbi tužioca, ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7395/94 od 12. maja 1998. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, saslušanjem parničnih stranaka, kao i saslušanjem svedoka, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska tužene koja nije bila uredno pozvana.

Na ročištu od 27. januara 2000. godine doneto je rešenje da se navedenom predmetu združe spisi predmeta P. 4149/98, u kome Opština Stari grad u Beogradu kao tužilac vodi spor protiv iste tužene radi iseljenja, budući da se radi o delu stana koji čini građevinsku celinu sa delom stana čiji je vlasnik tužilac u ovom predmetu . Predmet se dalje vodio pod brojem P. 4149/98.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4149/98 od 10. decembra 2002. godine u parnici tužilaca Opštine Stari grad u Beogradu i Milorada Đukića, ovde podnosioca ustavne žalbe, u stavu prvom izreke obavezana je tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stanova br. 10 i 11 u ulici Đure Đakovića bro j 23 u Beogradu i stan broj 10 preda tužiocu Miloradu Đukiću na slobodno raspolaganje a stan broj 11 preda tužiocu Opštini Stari grad; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupanja.

U postupku po žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4513/05 od 31. avgusta 2005. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4149/98 od 10. decembra 2002. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Zatim su u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održan a dva ročišta, dok dva ročišta ni su bila održana, i to jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a jedno zbog nedolaska tužene.

Na ročištima su izvedeni dokazi uviđajem u Odeljenju zemljišnih knjiga nadležnog suda kao i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6959/05 od 13. aprila 2006. godine , u stavu prvom izreke obavezana je tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stanova br. 10 i 11 u zgradi u ulici Đure Đaković a broj 23 u Beo gradu i stan broj 10 preda tužiocu Miloradu Đukiću na slobodno raspolaganje a stan broj 11 preda tužiocu Opštini Stari grad; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16188/06 od 15. marta 2007. godine usvojena je žalb a tužene , ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6959/05 od 13. aprila 2006. godine i predmet je vraćen istom sudu ali drugom veću.

Dalje, u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je 13 ročišta, dok sedam nije bilo održano, i to: dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno zbog obustave rada radnika pravosuđa, jedno zbog nedolaska veštaka, dva zbog evakuacije zaposlenih usled dojave o podmetnutoj bombi, jedno zbog obustave rada advokata.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem veštaka građevinske struke, pribavljanjem izveštaja od Odeljenja za imovinskopravne i stambene poslove Opštine Stari grad.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji o d 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog Osnovnog suda u Beogradu i vodi se pod brojem P. 2449/10. Prvi osnovni sud u Beogradu je na ročištu od 18. maja 2010. godine doneo rešenje da se spajaju spisi predmeta P. 47918/10 formiranog po protivtu žbi tužene sa predmetom P. 2449/10, radi istovremenog odlučivanja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2449/10 od 16. decembra 2011. godine je: u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i obavezana je tužena-protivtužilja da se sa svim licima i stvarima iseli iz stanova broj 10 i 11 u zgradi u ul. Đure Đakovića broj 23, sada naziva Venizelosova broj 23 u Beogradu i stan broj 10 preda tužiocu-protivtuženom Miloradu Đukiću na slobodno raspolaganje a stan broj 11 preda tužiocu-protivtuženom Opštini Stari grad; u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da je zakupac stanova br . 10 i 11 u ulici Venizelosova broj 23 u Beogradu ; u stavu trećem izreke obavezana tužena-protivtužilja da tužiocima isplati troškove parničnog postupka. Navedena presuda je ispravljena rešenjem istog suda P. 2449/10 od 15. novembra 2012. godine, zbog greške u pisanju.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 443/13 od 24. januara 2013. godine, odlučujući o žalbi tužene, predmet P. 2449/10 vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka jer je drugostepeni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za meritorno rešavanje o žalbi.

Dalje, u spisima predmeta nema dokaza o postupanju nadležnih sudova.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list S FRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.). Takođe, i Zakon om o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dvanaest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 7. novembra 199 4. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2449/10, a ranije se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7395/94.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova koji nisu preduzeli sve neophodne zakonske mere da se parnični postupak okonča u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude proteklo je tri i po godine i u tom periodu je bilo održano sedam ročišta za glavnu raspravu dok šest ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle godinu i po dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom na ponovni postupak, zatim je nova prvostepena presuda doneta posle tri godine i u tom periodu je bilo održano pet ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano, drugostepenom odlukom koja je doneta posle nepune tri godine ponovo je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak. Dalje, u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta , a dva ročišta nisu bila održana i nova prvostepena presuda je doneta posle ne punih godinu dana, a drugostepenom odlukom koja je doneta posle godinu dana ponovo je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak. Zatim je pred prvostepenim sudom održano 13 ročišta, dok sedam nije bilo održano i nova prvostepena presuda je doneta posle četiri i po godine. O izjavljenoj žalbi protiv prvostepene presude drugostepeni sud nije meritorno odlučio već je posle godinu dana vratio predmet prvostepenom sudu na dopunu postupka i dalje od januara 2013. godine u predmetu nije postupano.

Dakle, parnični postupak nije okončan ni posle 18 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Iako je navedeni predmet iziskivao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja, ničim se ne može opravdati da parnični postupak čak i veće složenosti nije okončan ni posle 18 godina.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda u značajnoj meri doprinelo dužini trajanja parničnog postupka . Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje su dova, saglasno kako praksi ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac se ponašao u osporenom postupku u skladu sa zakonskim procesnim ovlašćenjima, postupao je po nalozima suda, prisustvovao ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je bio od egzistencijalnih značaja za podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke i u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti