Odluka o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, poništio presudu Upravnog suda i dosudio naknadu štete. Povrede su nastale u postupku odlučivanja o prestanku službe civilnog lica u Vojsci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Stošića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Stošića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 4242/12 od 3. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 4242/12 od 3. aprila 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije UP-2 broj 93-5/09 od 20. februara 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Jovana Stošića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnotehničkim institutom u predmetu int. broj 011/45-20/287 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Stošić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. juna 2014. godine, preko punomoćnika Đorđa Dozeta, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4242/12 od 3. aprila 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, kao prvo, navodi da je "životno nemoguće, a činjenično neutemljeno" da odluka ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 904-02 od 8. aprila 2005. godine bude "operacionalizovana" istog dana, tako što će nadležni prvostepeni organ pokušati da svakom zaposlenom pojedinačno ostvari prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i da odluči o ispunjenosti uslova za prestanak službe iz člana 143. tačka 9) tog zakona. Ističe se da prvostepeni organ dokaze o svemu navedenom mora posedovati u vreme donošenja rešenja, a ne da ih pribavlja nakon sedam godina, i to od nenadležnih organa.

Kao drugo, navodi se da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u odstupanju od obaveze propisane članom 44. stav 1. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore prilikom utvrđivanja razloga za smanjenje broja izvršilaca na jednom radnom mestu.

Kao treće, navodi se da podnosilac punih devet godina pokušava da kod upravnih organa i sudova ostvari pravo na rad i to pred nezavisnim, nepristrasnim i zakonom već ustanovljenim sudom, u razumnom roku, što mu garanutuje član 32. Ustava i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije UP-2 broj 93-5/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojnotehničkog instituta int. broj 011/45-20/287 od 8. aprila 2005. godine, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu raspoređenom u Vojnotehničkom institutu, na radnom mestu "vodeći istraživač", prestaje služba u VSCG, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, odnosno smanjenja broja izvršilaca na tom radnom mestu, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 20. aprila 2005. godine, Ministarstvo odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije je 10. maja 2005. godine donelo rešenje UP-2 broj 85-2 kojim je istu odbilo.

O tužbi podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 839/06 od 19. marta 2008. godine, tako što je uvažio tužbu podnosioca i poništio konačno rešenje. Taj sud je našao da iz Odluke ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, na koju se pozivaju upravni organi, ne proizlazi da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen ili da je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, niti je utvrđeno koji je od navedenih uslova za prestanak službe bio ispunjen u konkretnom slučaju.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije doneo rešenje UP-2 broj 93-2 od 25. juna 2009. godine, kojim je po drugi put odbio kao neosnovanu žalbu ponosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je ministar odbrane Odlukom str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine propisao mirnodopsku i ratnu formaciju za Vojnotehnički institut broj 321.304, na osnovu koje je na radnom mestu "vodeći istraživač" u Odeljenju konstrukcija, u Odseku za projektovanje vazduhoplovnih struktura, smanjen broj izvršilaca sa pet na tri; da je prvostepeni organ na osnovu predloga komisije, formirane u skladu sa članom 44. Uredbe o službi civilnih lica u VSCG, odlučio da podnosiocu prestane služba; da je iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10955-7 od 21. oktobra 2008. godine utvrđeno da u vreme prestanka službe podnosioca nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, niti mogućnost prekvalifikacije.

Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 11612/10 (2009) od 10. juna 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da tuženi organ nije naveo dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo mogle utvrditi odlučne činjenice, kao i da se naknadno pribavljena potvrda Uprave za kadrove mora prihvatiti sa rezervom, jer ona nije dokaz o tome da je prvostepeni organ u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca raspolagao podacima koji su u njoj sadržani.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 20. februara 2012. godine doneo rešenje UP-2 broj 93-5/09, kojim je po treći put odbio kao neosnovanu žalbu ponosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da su nadležne starešine, nakon izvršenih organizacijsko-mobilizacijskih promena i izmene mirnodopske formacije, izvršile analizu stanja popune jedinica i ustanova iz svoje nadležnosti i utvrdile kojim licima prestaje služba, bez njihove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, odnosno smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu; da je paralelno sa upravnim postupkom vođen i postupak pred Komisijom za razmatranje predstavki civilnih lica na službi u Vojsci i Ministarstvu odbrane, koja je obrazovana Odlukom ministra odbrane pov. broj 781-1 od 14. aprila 2005. godine, sa zadatkom da "prema socijalno-materijalnom položaju lica sagleda mogućnost pronalaženja adekvatnog rešenja u svakom konkretnom slučaju"; da je proveru i ocenu podataka sa predloženog spiska lica vršila radna grupa Sektora za materijalne resurse, obrazovana po naređenju pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse pov. broj 622-1 od 15. aprila 2005. godine, sa zadatkom da prikaže pregled svih lica sa spiska prema stručnoj spremi, dužini staža osiguranja i godina starosti, socijalnom i bračnom statusu, kao i drugim "elementima" za koje je koordinator radne grupe procenio da su potrebni; da je završnu kontrolu navedenog spiska lica vršila Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, u čijoj su nadležnosti kadrovi i kadrovska problematika; da je Uprava za kadrove izdala potvrdu broj 8007-9/11 od 27. januara 2012. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnosioca, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je Uprava za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane uz akt int. broj 1875-2 od 19. decembra 2011. godine dostavila izvod iz Odluke o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine iz koga proizlazi da je tom odlukom, pored ostalog, predviđeno da se izvrše organizacijsko-mobilizacijske promene u Vojnotehničkom institutu Vojske Jugoslavije, formacija broj 321.304, u Sektoru za vazduhoplove, broj 218235, u Odeljenju konstrukcije, u Odseku za projektovanje vazduhoplovnih struktura, na formacijskom mestu "vodeći istraživač", tako što će se odrediti tri umesto pet izvršilaca; da je u završnim odredbama navedene odluke naznačeno da se izmene i dopune u formacijama realizuju do 10. aprila 2005. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4242/12 od 3. aprila 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nakon što je izložio činjenično stanje koje "proizlazi iz spisa predmeta i obrazloženja drugostepenog rešenja", Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ utvrdio da je radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen "ukinuto", kao i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega su bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. tačka 9) Zakona da mu prestane služba, bez njegove saglasnosti, zbog "ukidanja" radnog mesta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Odredbama člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 36/94, 42/94, 9/2000 i 44/02 ), koja je bila na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bio je propisan postupak koji se sprovodio u slučaju stavljanja na raspolaganje civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu.

Odredbama člana 44. navedene uredbe, koje su izmenjene članom 12. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG" broj 32/05), koja je stupila na snagu 13. avgusta 2005. godine, bilo je propisano: da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija (stav 1.); da se k omisija iz stava 1. ovog člana sastoji od najmanje tri člana, da se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, te da se pri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe da prilikom određivanja civilnih lica kojima će prestati služba u Vojsci zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kome je bio raspoređen, nije sproveden postupak propisan članom 44. Uredbe o službi civilnih lica u VSCG, kao i da je ispunjenost uslova za prestanak službe utvrđivana na osnovu činjenica koje proizlaze iz naknadno pribavljenih dokaza. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava na njegovu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa navedenih stanovišta.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre odlučivanja o prestanku službe podnosioca u Vojsci moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud ocenio da je pravilno drugostepeni organ u ponovnom postupku utvrdio da je "ukinuto" radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, iako iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, a koji se navode u obrazloženju osporene presude i rešenja drugostepenog organa, proizlazi da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca. Stoga je Ustavni sud našao da osporena presuda ne sadrži razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na zaključak Upravnog suda da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen.

Povodom navoda podnosioca da nije primenjen odgovarajući materijalni propis prilikom utvrđivanja razloga za prestanak njegove službe zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je bio raspoređen, Ustavni sud ukazuje da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u dopunjenom postupku utvrdio da je na osnovu Odluke ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je podnosilac bio raspoređen. Međutim, drugostepeno rešenje u obrazloženju sadrži samo konstataciju da je nadležni starešina utvrdio da podnosiocu treba da prestane služba, bez navođenja dokaza, činjenica i razloga na kojima se zasniva zaključak tog organa o opravdanosti odluke da upravo njemu prestane služba.

Ustavni sud ukazuje da nije bilo dovoljno da drugostepeni organ, nakon izvršene izmene formacije, u svom rešenju samo navede da je nadležni starešina predložio podnosioca kao civilno lice kome treba da prestane služba, već je postojala obaveza da izloži činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da ostala tri civilna lica, izuzev podnosioca i još jednog lica, u većoj meri zadovoljavaju zahteve radnog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje da se odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Ustavnog suda Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Ustavni sud je imao u vidu da se drugostepeni organ u svom rešenju poziva na kriterijume koje je primenjivala radna grupa Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane, obrazovana nakon donošenja prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, prilikom preispitivanja već donetih odluka o prestanku službe civilnih lica. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su se činjenice od značaja za odlučivanje mogle utvrđivati u upravnom postupku pred nadležnim organima, odnosno u upravnom sporu pred nadležnim sudom, te da se njihovo utvrđivanje nije moglo prepustiti drugom organu izvan postupka i na toj podlozi doneti odluka. Ustavni sud je našao i da se u pomenutom rešenju ne spominje koji je materijalni propis u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca, sadržao te kriterijume, već se navodi da je koordinator te radne grupe primenjivao "elemente za koje je procenio da su potrebni".

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi isključivo zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz naknadno pribavljene potvrde Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8007-9/11 od 27. januara 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Međutim, Ustavni sud konstatuje da u upravnom postupku nije pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, kao dokaz o mogućnosti zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno mogućnosti sticanja stručne osposo bljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije, a da je, uprkos tome, utvrđeno da se podnosiocu ustavne žalbe nisu mogla obezbediti prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Ustavni sud je na stanovištu da se bez potpunog utvrđivanja činjenica koje se tiču mogućnosti ostvarivanja navedenih prava nije moglo oceniti da su postojali svi Zakonom propisani uslovi za prestanak službe civilnog lica, bez njegove saglasnosti.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenju drugostepenog organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnosioca, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 4242/12 od 3. aprila 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za materijalne resurse - Uprava za odbrambene tehnologije UP-2 broj 93-5/09 od 20. februara 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojnotehničkog instituta int. broj 011/45-20/287, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 20. aprila 2005. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu u upravnom postupku, do 3. aprila 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 4242/12. Dakle, skoro punih devet godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu na čijem se radnom mestu smanjuje broj izvršilaca. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa uticalo na duže trajanje osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje radnog mesta ili smanjenje broja izvršilaca, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir njihovo sporije odlučivanje u upravnim sporovima. Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao sudovima da brže odlučuju o docnijim tužbama podnosioca.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 19. marta 2008. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu od 10. juna 2011. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, kao i propuštanje podnosioca da koristi pravna sredstva za ubrzanje jednog dela pomenutog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravničnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na to da je utvrdio povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti