Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku i sporu koji je trajao deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća … „F.“ d.o.o. Jazovnik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća … „F.“ d.o.o. Jazovnik i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Sektor za drumski transport, puteve i bezbednost saobraćaja u predmetu broj 344-03-6502/2009-13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće … „F.“ d.o.o. Jazovnik izjavilo je Ustavnom sudu, 1. juna 2020. godine, preko punomoćnika N. U, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Sektor za drumski transport, puteve i bezbednost saobraćaja u predmetu broj 344-03-6502/2009-13, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/19 od 21. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni postupak trajao deset godina, zbog čega je podnosiocu, po njegovom mišljenju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time da osporena presuda nije obrazložena, da se u predmetnom postupku nije vodilo računa o pravilima postupka, da je iz činjeničnog stanja izveden pogrešan zaključak, kao i da merodavno pravo nije pravilno primenjeno.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu priloženu dokumentaciju, kao i u spise predmeta Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Sektor za drumski transport, puteve i bezbednost saobraćaja broj 344-03-6502/2009-13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredno društvo „E“ d.o.o. Valjevo je 30. novembra 2009. godine podnelo Ministarstvu za infrastrukturu i energetiku zahtev za odobravanje izmene reda vožnje za liniju Valjevo – Linc za koju je izdata dozvola za obavljanje linijskog prevoza putnika, koji je usvojen rešenjem navedenog Ministarstva broj 344-03-6502/2009-13 od 25. jula 2011. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 17. avgusta 2011. godine podneo tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9186/11 od 20. decembra 2013. godine, pa je poništeno rešenje organa uprave od 25. jula 2011. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Ministarstva saobraćaja broj 344-03-6502/2009-13 od 28. februara 2014. godine ponovo je usvojen zahtev navedenog privrednog društva za izmenu reda vožnje.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. aprila 2014. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5093/14 od 19. novembra 2015. godine, pa je poništeno rešenje organa uprave od 14. oktobra 2013. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Sektor za drumski transport, puteve i bezbednost saobraćaja broj 344-03-6502/2009-13 od 9. septembra 2016. godine usvojen je predmetni zahtev privrednog društva „E“ d.o.o. Valjevo.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. oktobra 2016. godine podneo tužbu i protiv ovog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 14638/16 od 3. oktobra 2019. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2019. godine podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda U. 14638/16 od 3. oktobra 2019. godine, koji je odbijen kao neosnovan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/19 od 21. februara 2020. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je presuda Upravnog suda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava; da je Upravni sud za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata Vrhovni kasacioni sud; da je u sprovedenom upravnom postupku utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe nije u potpunosti održavao polaske po odobrenom redu vožnje na relaciji Valjevo – Linc, jer nije koristio odobrenu stanicu Sremska Mitrovica, a nije vršio prijem i iskrcavanje putnika ni na autobuskoj stanici u Rumi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je : da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da će, ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena, da presuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa; da ako sud smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar, dužan je da to posebno obrazloži; da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor nad radom organa (član 70.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, predmetni postupak u odnosu na podnosioca pokrenut 17. avgusta 2011. godine, podnošenjem tužbe podnosioca protiv konačnog upravnog akta, a da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/19 od 21. februara 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak u odnosu na podnosioca okončan za osam i po godina.

Navedeno trajanje postupka je očigledno prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave u upravnom postupku i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje je bilo donekle složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Podnosilac ustavne žalbe je imao legitiman interes da nadležni organi o predmetnom zahtevu odluče u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje samog podnosioca, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da su za osam i po godina u predmetnom postupku doneta dva rešenja organa uprave, da su vođena tri upravna spora i jedan postupak po zahtevu za preispitivanje sudske odluke. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je o tužbi podnosioca podnetoj 20. oktobra 2016. godine odlučeno nakon skoro tri godine.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Podnosilac je ustavnu žalbu podneo i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 409/19 od 21. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time da osporena presuda nije obrazložena, da se u predmetnom postupku nije vodilo računa o pravilima postupka, da je iz činjeničnog stanja izveden pogrešan zaključak, kao i da merodavno pravo nije pravilno primenjeno.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda utvrdio da ona sadrži jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud smatra da odlučivanje najvišeg suda po vanrednom pravnom sredstvu nije bilo proizvoljno ili arbitrerno, jer je u obrazloženju presude jasno istaknuto da su u ponovnom postupku pred organom uprave otklonjene sve nepravilnosti, da je Upravni sud ocenio da je u upravnom postupku potpuno utvrđeno činjenično stanje, te pravilno primenjeno materijalno pravo, te da je Upravni sud ocenio sva pitanja i okolnosti koje bi mogle biti od uticaja na zakonitost rešenja organa uprave.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.