Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem upravnom postupku deeksproprijacije. Poništava presudu Upravnog suda, nalaže donošenje nove odluke i dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocima žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ramiza Veljagić a, Fejz a Veljagić a, Irfete Veljagić, Ibre Veljagića, Sehade Hadžifejzović, Rize Veljagića, Vejsila Veljagića i Hasnije Kajević, svih iz Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ramiza Veljagić a, Fejz a Veljagić a, Irfete Veljagić, Ibre Veljagića, Sehade Hadžifejzović, Rize Veljagića, Vejsila Veljagića i Hasnije Kajević i utvrđuje da je rešenjem Opštinske uprave Prijepolje broj 463-7/04 od 29. novembra 2011. godine, rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-00120/2004-07 od 11. maja 2012. godine i presudom Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, z ajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbi je.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-00120/2004-07 od 11. maja 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Ramiza Veljagić a, Fejz a Veljagić a, Irfete Veljagić, Ibre Veljagića, Sehade Hadžifejzović, Rize Veljagića, Vejsila Veljagića i Hasnije Kajević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Prijepolje u predmetu broj 463-7/2004 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe Ramiza Veljagić a, Fejz a Veljagić a, Hasnije Kajević i Sehade Hadžifejzović na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, a ostalih podnosilaca ustavne žalbe svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ramiz Veljagić, Fejz o Veljagić , Irfeta Veljagić, Ibro Veljagić, Sehada Hadžifesović, Rizo Veljagić, Vejsil Veljagić i Hasnija Kajević, svi iz Prijepolja, preko punomoćnika Dževada Veljagića iz Prijepolja, podneli su 5. juna 2014. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Prijepolje u predmetu broj 463-7/2004. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena protiv akata označenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnosioci 30. juna 2004. podneli nadležnom organu “zahtev u smislu člana 86 st av 7. Zakona o planiranju i izgradnji za deeksproprijaciju parcela k.p. br. 1109/1, 1109/18-24 i 1114/2 eksproprisanih rešenjem opštine Prijepolje od 28. marta 1979. godine“; da je veštačenjem u predmetnom postupku utvrđeno da k.p. broj 1109/18-24 nisu privedene nameni, zbog čega je nadležni organ morao usvo jiti zahtev za deeksproprijaciju istih; da su, umesto toga, upravni organi i Upravni sud tumač ili navedenu odredbu Zakona suprotno njenoj sadržini i smislu, čime su podnosiocima povređena prava na pravično suđenje i pravo na imovinu.

Podnosioci ustavne žalbe iznose tok osporenog postupka, tvrdeći da im je neprimerenim odugovlačenjem i propuštanjem da se poništi sporno rešenje samo u odnosu na navedene parcele povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je nadležni organ naizmenično donosio rešenja kojima se odbija, odnosno usvaja zahtev u celini.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene akte i utvrdi pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, kao i raspoložive spise predmeta broj 463-7/2004 Opštinske uprave opštine Prijepolje, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Delimičnim rešenjem Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine, koje je doneto na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, broj 32/75) usvojen je delimično predlog javnog pravobranilaštva, te je izuzeto dalje pravo korišćenja k.p. br. 1109/1, 1109/12, 1109/14 i 1109/6 od dotadašnjeg korisnika Omera Veljagića (pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe) uz naknadu, u korist SIZ-a za pripremu i uređenje građevinskog zemljišta Prijepolje, u cilju privođenja zemljišta nameni prema detaljnom urbanističkom planu.

Rešenjem SO Prijepolje broj 463-56790 od 2. jula 1990. godine, u stavu 1. dispozitiva, dozvoljen je prenos prava korišćenja na zemljištu u društvenoj svojini (administrativni prenos), sa ranijeg korisnika SIZ-a za pripremu uređenja građevinskog zemljišta iz Prijepolja na novog korisnika GP „Rad“ iz Prijepolja i to na k.p. br: 1109/1 i 1114/2.

Rešenjem Opštinske uprave Prijepolje broj 465-3/2004 od 17. marta 2004. godine, koje je doneto na osnovu člana 36. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95), stavljen je van snage stav 1. dispozitiva rešenja Sekretarijata za privredne delatnosti SO Prijepolje broj 463-56790 od 2. jula 1990. godine i utvrđeno da prestaje pravo korišćenja GP „Rad“ iz Prijepolja, te da se, zbog neprivođenja nameni, vraćaju na korišćenje Direkciji za izgradnju „Prijepolje“ k.p. br: 1109/1 i 1109/18-24, kao i k.p. broj 1114/2. U obrazloženju rešenja je navedeno da predmetne parcele nisu privedene nameni, kao i da prilikom donošenja rešenja od 2. jula 1990. godine nije utvrđen opšti interes za administrativni prenos rešenjem nadležnog organa, kako je bilo predviđeno članom 80. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 40/84).

Ramiz Veljagić, Fejzo Veljagić , Hasnija Veljagić i Sehada Veljagić (ovde podnosioci ustavne žalbe) i Hajro Veljagić podneli su 22. septembra 2004. godine Službi za imovinsko-pravne poslove SO Prijepolje „zahtev za deeksproprijaciju – povraćaj k.p. broj 1109/1, koja danas odgovara k.p. 1109/1 i 1109/17-24. U zahtevu je navedeno da je delimičnim rešenjem Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine izvršena potpuna eksproprijacija k.p. broj 1109/6, a da su k.p. 1109/1 i 1109/17-24 izuzete od Hanefije Malagić i prenete na korisnika GP „Rad“ iz Prijepolja na osnovu rešenja SO Prijepolje broj 463-56790 od 2. jula 1990. godine, u cilju izgradnje tržnog centra, koja nije privedena nameni. Navedeni zahtev zaveden je u Opštinskoj upravi Prijepolje pod brojem 465-7/2004.

Rešenje prvostepenog organa od 17. marta 2004. godine poništeno je rešenjem Ministarstva finansija od 7. decembra 2004. godine i predmet je vraćen istom organu na ponovno odlučivanje.

Na raspravi koja je održana u ovom predmetu 26. aprila 2005. godine prvostepeni organ je doneo zaključak o spajanju u jedan postupak predmeta 465-3/2004 i 465-7/2004, jer se zasnivaju na istom činjeničnom stanju.

Rešenjem 463-7/04 od 21. decembra 2005. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijen je zahtev JP Direkcije za izgradnju „Prijepolje“ za poništenje rešenja o administrativnom prenosu prava korišćenja na nepokretnosti Sekretarijata za privredne delatnosti SO Prijepolje broj 463-56790 od 2. jula 1990. godine, a u stavu 2. dispozitiva je odbijen zahtev za deeksproprijaciju zemljišta izuzetog rešenjem Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da, prema nalazu i mišljenju veštaka od 7. novembra 2005. godine, k.p. 1109/18-24 i 1114/2 nisu privedene nameni u skladu sa planskim dokumentima u momentu veštačenja.

Dževad Veljagić je, u ime podnosilaca zahteva, 1. februara 2006. godine podneo žalbu protiv navedenog rešenja, koja je uvažena rešenjem Ministarstva finansija od 21. juna 2006. godine. Drugostepeni organ je ocenio da se o zahtevu Hajra Veljagića i ostalih mora rešavati primenom odredbe člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji, a ne u smislu odredaba Zakona o eksproprijaciji, kao i da treba razdvojiti navedeni zahtev od zahteva Direkcije za poništaj rešenja o administrativnom prenosu spornog zemljišta. Prvostepeni organ je rešenjima od 26. decembra 2006. i 26. decembra 2007. godine ponovo odbio zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a navedena rešenja su poništena rešenjima drugostepenog organa od 4. oktobra 2007. i 7. avgusta 2008. godine. Drugostepeni organ je u navedenim rešenjima ocenio da je prvostepeni organ iz pravilno utvrđenog činjeničnog stanja doneo pogrešan zaključak i pogrešnu odluku o zahtevu.

Prvostepeni organ je rešenjem od 10. marta 2009. godine usvojio zahtev podnosilaca i poništio delimično rešenje Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine o izuzimanju zemljišta od pravnog prethodnika podnosilaca zahteva. Ministarstvo finansija je rešenjem od 29. jula 2009. godine odbilo kao neosnovanu žalbu GP „Rad“ iz Prijepolja, ali je Upravni sud presudom U. 11501/10 od 14. aprila 2011. godine uvažio tužbu tog pravnog lica i poništio pobijano rešenje. Upravni sud je ocenio da k.p. 1109/1 nije mogla biti u celosti poništena, jer su od nje nastale, pored ostalih, nova k.p. 1109/1 i k.p. 1109/17, koje su privedene nameni. Ministarstvo finansija je u izvršenju navedene presude donelo rešenje 13. jula 2011. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 10. marta 2009. godine i predmet je vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Osporenim rešenjem Opštinske uprave Prijepolje broj 463-7/04 od 29. novembra 2011. godine odbijen je zahtev za poništenje rešenja nadležnog organa od 28. marta 1979. godine, u stavu 1. tačka 7) alineja 2, kojim je izuzeto zemljište od ranijeg korisnika. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je u toku postupka izvršen uvid na licu mesta uz prisustvo veštaka geometra i veštaka urbaniste 4. oktobra 2005. godine i da je u nalazu i mišljenju veštaka utvrđeno: da su parcelacijom k.p. 1109/1, po kulturi njiva 2. klase u površini od 0,07.11 ha, njiva 3. klase u površini od 0,26.62 ha i njiva 4. klase u površini od 0,03.00 ha, nastale: k.p. 1109/1 u površini od 0,07.11 ha, k.p. 1109/17 u površini od 0,02.03 ha, kao i k.p. 1109/18-24; da je izmenjenim urbanističkim planom iz 1993. godine umesto tržnog centra planirana izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa; da je na k.p. 1109/1 izgrađena trafostanica i deo ulice sa delom infrastrukture naselja; da k.p. 1109/18-24 nisu privedene nameni. Prvostepeni organ je dalje naveo da je u postupku utvrđeno da je na k.p. 1109/1 površine 0,26.72 ha i k.p. 1109/17 površine 0,10.62 ha izgrađena ulica i infrastruktura za naselje Luke i započet privatni stambeni objekat, a da je površina obe izgrađene parcele veća od ostatka površine stare k.p. 1109/1, koja je iznosila 0,36,73 ha, te je zaključio da je veći deo izuzete stare k.p. 1109/1 izgrađen, odnosno priveden nameni u skladu sa odredbom člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine. Prvostepeni organ je dalje naveo da je utvrđeno i to da je na k.p. 1109/18-24, za koje je krajnji korisnik u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Zakona započeo radnje privođenja zemljišta planiranoj nameni, izgrađen poslovno-stambeni objekat. Podnosioci zahteva Hajro Veljagić, Fejzo Veljagić, Ramiz Veljagić, Sehada Veljagić i Hasnija Veljagić su 16. decembra 2011. godine podneli žalbu protiv navedenog rešenja, koja je odbijena osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-00120/2004-07 od 11. maja 2012. godine, iz razloga navedenih u obrazloženju osporenog rešenja prvostepenog organa.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine, donetom nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba Ramiza Veljagić a, Fejz a Veljagić a, Irfete Veljagić, Ibre Veljagića, Sehade Hadžifejzović, Rize Veljagića, Vejsila Veljagića i Hasnije Kajević, ovde podnosilaca ustavne žalbe, podneta 22. juna 2012. godine radi poništaja navedenog osporenog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude najpre konstatovao: da su podnosioci u tužbi istakli da k.p. broj 1109/1 i k.p. 1109/17 nemaju površinu navedenu u osporenom rešenju, kao i da je od strane veštaka geometra i urbaniste utvrđeno da k.p. 1109/18-24 nisu privedene nameni; da su tužioci, postupajući po nalogu sa usmene javne rasprave održane 26. novembra 2013. godine, uredili tužbu u skladu sa nalogom suda. Upravni sud je našao da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosilaca, dajući za to iste razloge kao tuženi organ.

U referatu sudije izvestioca Željka Škorića u predmetu U. 8234/12, koji se nalazi u spisima predmeta Opštinske uprave Prijepolje broj 463-7/04, navodi se da je na zapisniku o usmenoj javnoj raspravi sastavljenom 12. novembra 2013. godine konstatovano da je punomoćnik tužilaca izjavio da je tužilac Hajro Veljagić - koji je u tužbi pogrešno označen kao Hajra Veljagić, preminuo, da je Sehada Veljagić promenila prezime u Hadžifejzović, a da se Hasnija Veljagić sada preziva Kajević. Takođe je konstatovano da je punomoćnik tužilaca 26. novembra 2013. godine uredio tužbu tako što je dostavio izvod iz matične knjige umrlih za Hajra Veljagića, rešenje Opštinskog suda u Prijepolju O. 275/97 od 15. decembra 1997. godine o utvrđivanju zaostavštine istog, izvode iz matične knjige venčanih za navedene tužilje, kao i punomoćje za sve tužioce.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 32/75), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o izuzimanju prava korišćenja spornog zemljišta od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, bilo je propisano da se licima koja imaju pravo korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu može uz naknadu to pravo ograničiti, ako to zahteva sprovođenje urbanističkog plana ili drugi opšti interes utvrđen na osnovu zakona (član 5. stav 2.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosilaca ustavne žalbe za deeksproprijaciju predmetnog zemljišta , bilo je propisano: da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (č lan 84. stav 1.); da se r anijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni list SFRJ", broj 5/68), odnosno Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni glasnik SRS", br. 32/68, 17/69, 29/6 9, 19/71, 16/72, 24/73 i 39/73); da raniji sopstvenik koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, stekao pravo preče gradnje a nije sagradio objekat, može da podnese zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja, u skladu sa zakonom, radi ostvarivanja prava iz člana 84. ovog zakona (član 85.); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (86. stav 7.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (č lan 232. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, time što je njihov zahtev za deeksproprijaciju zemljišta u celini odbijen, iako je da je veštačenjem u predmetnom upravnom postupku utvrđeno da k.p. broj 1109/18-24 nisu privedene nameni. Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, upravni organi i Upravni sud su odredbu člana 86 st av 7. Zakona o planiranju i izgradnji tumač ili suprotno njenoj sadržini i smislu, jer Zakon ne govori o otpočinjanju radnji na privođenju nameni“.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud konstatuje da je predmet odlučivanja u upravnom i upravnosudskom postupku, koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, bilo pitanje da li su , na osnovu utvrđenih činjenica i m erodavnog prava, ispunjeni uslovi za poništaj delimičnog rešenja Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine, kojim je izuzeto dalje pravo korišćenja zemljišta od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, kao dotadašnjeg korisnika gradskog građevinskog zemljišta.

Iz sadržine obrazloženja osporenog rešenja prvostepenog organa proizlazi da je taj organ utvrdio različite površine k.p. 1109/1 i k.p. 1109/17 od onih koje su navedene u nalazu i mišljenju veštaka geometra i veštaka urbaniste, a da je, u vezi sa k.p. 1109/18-24 – za koje je u nalazu i mišljenju veštaka navedeno da nisu privedene nameni, utvrdio da je na tim parcelama, „za koje je krajnji korisnik u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji započeo radnje privođenja zemljišta planiranoj nameni“, izgrađen poslovno-stambeni objekat. Ustavni sud, konstatuje da se iz obrazloženja osporenog rešenja prvostepenog organa ne može utvrditi na osnovu kog dokaza je taj organ zaključio da je površina novonastalih k.p. 1109/1 i k.p. 1109/17, koje su izgrađene, veća od površine stare k.p. 1109/1. Takođe, po oceni ovog suda, obrazloženje navedenog rešenja ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da nisu ispunjeni uslovi za poništaj rešenja o izuzimanju spornog zemljišta u delu koji se odnosi na k.p. 1109/18-24. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe u tužbi isticali da k.p. broj 1109/1 i k.p. 1109/17 nemaju površinu navedenu u osporenom rešenju i da je veštačenjem utvrđeno da k.p. 1109/18-24 nisu privedene nameni, ali da Upravni sud ove navode nije ocenio, niti je navedene činjenice utvrđivao na raspravi, već je osporenu presudu zasnovao na dokazima izvedenim u predmetnom upravnom postupku.

Ustavni sud ukazuje da iz navedenih odredaba Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) proizlazi da je aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva, u smislu odredbe člana 86. stav 7. tog zakona, imalo lice koje je bilo sopstvenik neizgrađenog ostalog građevinskog zemljišta u državnoj svojini na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni list SFRJ", broj 5/68), odnosno Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni glasnik SRS", br. 32/68, 17/69, 29/69, 19/71, 16/72, 24/73 i 39/73), kao i njegov zakonski naslednik. Imajući u vidu da se iz delimičnog rešenja Odeljenja za privredu i finansije SO Prijepolje broj 463-50/79 od 28. marta 1979. godine ne može utvrditi da li je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe na dan stupanja na snagu nekog od navedenih zakona bio sopstvenik zemljišta koje je izuzeto od prava korišćenja tim rešenjem, ovaj sud nalazi da u obrazloženju osporenih akata nedostaju razlozi za ocenu da je za odlučivanje o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe „za deeksproprijaciju“ spornog zemljišta merodavna odredba člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06).

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je našao da osporena rešenja Opštinske uprave opštine Prijepolje i Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove, kao i osporena presuda Upravnog suda nisu obrazložen i na način koji bi otklonio sumnju u arbitr ernost postupanja i odlučivanja, te je, ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-00120/2004-07 od 11. maja 2012. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine biti ponovo odlučivano o tužbi podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio preuranjenim njihov zahtev za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. Podnosioci ustavne žalbe , takođe, smatraju da im je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u osporenom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je postupak po njihovom zahtevu trajao deset godina .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 463-7/2004 Opštinske uprave opštine Prijepolje mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na predmetni upravni postupak, Ustavni sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je postupak u odnosu na podnosioce ustavne žalbe Ramiza Veljagić a, Fejz u Veljagić a, Hasniju Kajević i Sehadu Hadžifejzović započeo 22. septembra 2004. godine, kada su podneli zahtev za deeksproprijaciju spornog zemljišta i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 8234/12 od 3. februara 2014. godine. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe Irfeta Veljagić, Ibro Veljagić, Rizo Veljagića i Vejsil Veljagić stupili u osporeni postupak 22. juna 2012. godine, podnošenjem tužbe Upravnom sudu protiv osporenog rešenja Ministarstva finansija.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak trajao devet godina i deset meseci, što, samo po sebi, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vod ili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, u tom smislu, ocenio da se u predmetnom postupk u predmetnom upravnom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer su nadležni organi morali najpre da utvrd e da li su podnosioci zahteva bili ovlašćeni da traže poništaj rešenja o izuzimanju prava daljeg korišćenja spornog zemljišta i, potom, da ocene ispunjenost uslova propisanih zakonom.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne ža lbe, Ustavni sud je zaključio da su oni imali značajan interes da se poništi rešenje o izuzimanju zemljišta na kome je njihov pravni prethodnik imao pravo korišćenja.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka vraćanje predmeta prvostepenom upravnom organu radi ponovnog odlučivanja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje takvih naloga u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom s istemu (videti mutatis mutandis, predmet Wierciszewska protiv Poljske , broj 41431/98, stav broj 46. od 25. novembra 2003. godine ). Ustavni sud dalje ističe da je drugostepeni organ, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam dopuniti postupak i otkloniti nedostatke iz postupka koji je vođen pred prvostepenim organom, te sam rešiti predmetnu upravnu stvar, posebno imajući u vidu primedbe tog organa da je prvostepeni organ na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja izveo nepravilan zaključak Po oceni ovog suda, Upravni sud je u roku koji se može smatrati razumnim odlučivao o tužbama podnetim u upravnom sporu.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustav ne žalbe svojim radnjama nisu doprineli dugom trajanju osporenog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen u predmetu broj 463-7/2004 Opštinske uprave opštine Prijepolje, odlučujući kao u prvom delu tačk e 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocima ustavne žalbe Ramizu Veljagić u, Fejz i Veljagić u, Sehadi Hadžifejzović i Hasniji Kajević ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , a podnosiocima ustavne žalbe Irfeti Veljagić, Ibri Veljagiću, Rizi Veljagiću i Vejsilu Veljagiću svakom u iznosu od po 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dugo trajanje osporenog postupka , kao i činjenicu da su pojedini podnosioci ustavne žalbe stupili u predmetni postupak tek u fazi upravnog spora koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 4. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocima ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

10. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 5. izreke.

11. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić