Odbacivanje ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u prekršajnom postupku. Navodi podnosioca o pogrešnoj primeni prava i povredi prava na pravično suđenje ocenjeni su kao pokušaj preispitivanja činjeničnog stanja, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Lukića iz Sanada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Lukića izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Kikindi - Odeljenje u Novom Kneževcu Pr. 468/10 od 1. marta 2010. godine i presude Višeg prekršajnog suda u Beogradu - Odeljenje u Novom Sadu Prž. 21139/10 od 19. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Lukić iz Sanada izjavio je 6. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Subotina, advokata iz Novog Kneževca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac navodi da su osporene presude donete uz bitnu povredu postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je dovelo do izricanja nezakonite prekršajne sankcije. Dalje navodi da mu je vreme zadržavanja u policijskoj ispostavi u trajanju od 12 sati moralo biti uračunato u izrečenu sankciju, kao i da mu je trebalo obezbediti branioca po službenoj dužnosti koji bi mu pružio neophodne savete o njegovim pravima kao građanina Srbije, pa se u nedostatku pravne pomoći ne može prihvatiti kao "apsolutno i neoboriv dokaz" Zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju koji je potpisao "u stanju straha za svoju sudbinu i zbunjenosti". Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe i priložene drugostepene osporene odluke, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Prekršajnog suda u u Kikindi - Odeljenje u Novom Kneževcu Pr. 468/10 od 1. marta 2010. godine, okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen odgovornim za dva prekršaja iz člana 331. stav 1. tačka 47) i člana 331. stav 1. tačka 55) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa je osuđen na plaćanje jedinstvene novčane kazne, utvrđeni su mu kazneni poeni i izrečena zaštitna mera zabrana upravljanja mortornim vozilom "B" kategorije u trajanju od osam meseci, te je obavezan na plaćanje troškova prekršajnog postupka.

Odlučujući o žalbi okrivljenog, Viši prekršajni sud u Beogradu - Odeljenje u Novom Sadu je osporenom presudom Prž. 21139/10 od 19. oktobra 2010. godine odbio žalbu okrivljenog kao neosnovanu i potvrdio presudu Prekršajnog suda u Kikindi - Odeljenje u Novom Kneževcu Pr. 468/10 od 1. marta 2010. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je taj sud razmotrio izjavljenu žalbu okrivljenog, spis vođenog prekršajnog postupka, kao i žalbeni predlog i našao da žalba nije osnovana, jer je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo izjašnjavajući se detaljno o svim žalbenim navodima podnosioca ustavne žalbe. Takođe, drugostepeni sud je našao da je činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom u potpunosti utvrđeno, a imajući u vidu pravilno utvrđene odlučne činjenice iz odbrane okrivljenog koji nije osporavao prekršaj, zapisnika o izvršenoj kontroli potpisanog bez primedbi, naredbe o zadržavanju lica u policijskoj ispostavi, službene beleške policijske ispostave Novi Kneževac, izveštaja o primenjenom ovlašćenju dovođenja i alkotestiranja od 21. januara 2010.godine. Sud je cenio i žalbene navode okrivljenog da je trebalo i drugim dokazima utvrditi tačnost navoda iz zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i da je okrivljeni zahtevao od policajaca da ga vode na vađenje krvi jer rezultat koji je pokazao aparat Dreger od 1,72 primila alkohola u organizmu nije tačan, nalazeći da isti nisu osnovani iz razloga što okrivljeni prilikom saslušanja pred sudom nije osporavao količinu alkohola nađenu u organizmu ovim aparatom, navodeći: "koju brojku mi je policajac predočio na displeju alkometra i ovaj rezultat sam u potpunosti prihvatio o čemu sam potpisao zapisnik o izvršenoj kontroli bez primedbi" i jer je okrivljeni i zapisnik o saslušanju pred sudom potpisao bez primedbi uz prethodnu konstataciju "nemam predloga za izvođenje drugih dokaza". Pored ostalog, vezano za navode okrivljenog-žalioca da mu u pobijanoj presudi nije uračunato vreme provedeno na zadržavanju od 12 sati, sud nalazi da su neosnovani, budući da se zadržavanje uračunava samo u slučaju da je trajalo duže od dvanaest časova, što ovde nije slučaj.

4. Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) (u daljem tekstu: ZOP) propisano je: da se vreme za koje je učinilac prekršaja zadržan pre donošenja presude uračunava u izrečenu kaznu (član 43. stav 1.); da se pritvor odnosno zadržavanje koje je trajalo duže od dvanaest, a kraće od dvadesetčetiri časa računa u jedan dan zatvora odnosno 1.000,00 dinara novčane kazne (član 43. stav 3.); da sud ocenjuje dokaze po slobodnom uverenju (član 84. stav 1.); da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno, svih dokaza zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 84. stav 2.); da se pre donošenja odluke, okrivljenom mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, osim u slučajevima predviđenim zakonom (član 85. stav 1.); da okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere, a da je sud dužan da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog pouči o pravu na branioca (član 85. stav 4.)

5. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u prekršajnom postupku vođenom protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom, povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom prekršajnom postupku došlo do povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava, jer se suština navoda podnosioca odnosi na njegovo pogrešno tumačenje zakonskih odredaba o pravu na odbranu okrivljenog, načinu saslušanja okrivljenog, pravilima uračunavanja zadržavanja u izrečenu kaznu i ovlašćenju suda da slobodno ceni dokaze.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Viši prekršajni sud u Beogradu - Odeljenje u Novom Sadu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, ceneći sve žalbene navode okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe da mu je trebalo obezbediti branioca po službenoj dužnosti koji bi mu pružio neophodne savete, te ukazuje da takva obaveza nije propisana Ustavom ni odredbama ZOP i da se njegovi navodi ne mogu smatrati osnovanim.

Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, osim što je nezadovoljan ishodom prekršajnog postupka u kome je oglašen krivim i kažnjen, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti