Ustavni sud usvojio žalbu, poništio presudu zbog proizvoljne primene prava u vezi sa Sporazumom o sukcesiji

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Privrednog apelacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je apelacioni sud proizvoljno primenio pravo, zasnivajući odluku na domaćim uredbama, a zanemarujući međunarodni Sporazum o pitanjima sukcesije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Todora Bukinca iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Todora Bukinca i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2585/14 od 16. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2585/14 od 16. aprila 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Privrednog suda u Somboru P. 178/13 od 20. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Todor Bukinac iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 9. juna 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2585/14 od 16. aprila 2014. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih u članu 4. st. 2. i 4, članu 21. st. 1, 2. i 3, članu 32. stav 1, članu 36. i članu 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu kupca sa prodavcem „Borovo“ DD, Vukovar, dana 22. februara 2008. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je overen pred Opštinskim sudom u Temerinu Ov. br. 1196/08; da je navedenim ugovorom kupio poslovni prostor u Somboru u prizemlju stambeno poslovne zgrade br. 1 u ul. Kralja Petra I 20, upisane u list nepokretnosti broj 9586, broj parcele 5884, KO Sombor 1, površine 306 m2 i trosoban stan na prvom spratu navedene stambeno poslovne zgrade površine 140 m2; da su u vreme zaključenja ugovora u listu nepokretnosti broj 9586, KO Sombor, navedene nepokretnosti upisane kao svojina Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova; da se na osnovu navedenog ugovora, podnosilac upisao u list nepokretnosti kao vlasnik istih; da odluka suda u pogledu ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, jer sudovi nisu pravilno ocenili dokaze priložene od strane drugotuženog; da je neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da je tužilac oborio pretpostavku tačnosti upisa u zemljišnoj knjizi, te da prvotuženi nije bio vlasnik predmetne nepokretnosti; da tužilac nema u pravnom, niti materijalnom smislu nikakve veze sa „Borovo“ DD, Vukovar, niti je ikada bio njegova poslovna jedinica, niti deo tog preduzeća; da je osnivanje tužioca izvršeno na osnovu statusne promene - spajanja DP "Borovo Trgovina", Beograd, sa POO "Borovo – Sombor“, Sombor, na osnovu ugovora o osnivanju kao društva sa ograničenom odgovornošću u društvenom vlasništvu, overenog kod Opštinskog suda u Somboru Ov. br. 2889/97 od 26. juna 1997. godine; da tužilac nije mogao vršiti statusnu promenu spajanja sa drugim preduzećem - u konkretnom slučaju sa preduzećem „Borovo – Sombor“ bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, te da je evidentno da tužilac nije osnovan u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Slovenije i Republike Hrvatske; da nije prihvatljivo stanovište sudova da primena Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanju sukcesije i Aneksa G sporazuma podrazumeva postojanje zaključenih bilateralnih sporazuma o primeni Sporazuma o pitanjima sukcesije između Republike Srbije i Republike Hrvatske; da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda da se Aneks G Sporazuma o pitanju sukcesije primenjuje pod uslovom postojanja faktičkog reciprociteta, te da je teret dokazivanja faktičkog reciprociteta na tuženima; da su prava na nepokretnosti garantovana Sporazumom o pitanjima sukcesije kao međunarodnim ugovorom, zbog čega se postojanje reciprociteta podrazumeva, te se pitanje faktičkog reciprociteta ne postavlja; da je Sporazum o pitanjima sukcesije potvrđen odgovarajućim Zakonom i deo je pozitivnog zakonodavstva, pa u hijerarhiji pravnih propisa ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti imovine dela preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, a na kojoj DP „Boreli“, Sombor, zasniva svoje pravo raspolaganja poslovnim prostorom. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da su mu povređena navedena načela i prava usled rada i postupanja Vlade Republike Srbije povodom Zaključka Vlade o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa - Priloga G Sporazuma o pitanju sukcesije od 26. decembra 2007. godine, rada Vrhovnog kasacionog suda kroz usvajanje pravnog stanovišta na sednici Građanskog odeljenja od 7. februara 2011. godine u vezi primene Aneksa - Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, te da poništi Zaključak Vlade o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa - Priloga G Sporazuma o pitanju sukcesije od 26. decembra 2007. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i spise predmeta Privrednog suda u Somboru P. 178/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Somboru P. 178/13 od 20. februara 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celosti. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 22. februara 2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Temerinu Ov. br. 1196/08, zaključen između prvotuženog i drugotuženog, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom trećim izreke presude je utvrđeno pravo korišćenja tužioca na nepokretnostima: poslovnom prostoru u prizemlju stambeno poslovne zgrade br. 1, ul. Kralja Petra I 20 u Somboru, upisane u list nepokretnosti broj 9586, broj parcele 5884, KO Sombor 1, površine 306 m2, broj poslovnog dela 1; trosobnog stana na I spratu stameno poslovne zgrade br. 1 u ul. Kralja Petra I 20 u Somboru, upisa ne u list nepokretnosti 9586, broj parcele 5884, KO Sombor 1, površine 140 m2, broj posebnog dela 2, što su tuženi dužni da priznaju i omoguće tužiocu upis prava korišćenja u javnim knjigama. Stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 81.900,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora karakteristika označenih u izreci i trosobnog stana u stambeno poslovnoj zgradi u ul. Kralja Petra I 20 u Somboru; da je predmetni ugovor zaključen po ugovorenoj ceni od 223.000 evra, s tim da je ugovorom konstatovano da je drugotuženi isplatio ugovorenu cenu u celini i da mu je poznata činjenica da se predmetni prostor nalazi u posedu tužioca koji se do momenta zaključenja ugovora o kupoprodaji vodi kao društvena svojina prvotuženog.

Predmet tužbenog zahteva predstavlja utvrđenje ništavosti predmetnog kupoprodajnog ugovora, kao i utvrđenje prava korišćenja na spornim nepokretnostima u korist tužioca.

Prvostepeni sud je utvrdio: da je tužilac nastao organizovanjem dela poslovnih jedinica ranijeg društvenog preduzeća - Jugoslovenski kombinat gume i obuće "Borovo", Vukovar, Republika Hrvatska, od dela poslovnih jedinica ovoga kombinata koje su se nalazile na teritoriji Republike Srbije; da je u skladu da Uredbom o organizovanju dela preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Slovenije, BiH i Republike Hrvatske, najpre organizovano društveno preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu "Borovo Trgovina", Beograd, koje se kasnije spojilo sa preduzećem koje je osnovano Odlukom Zbora radnika pogona kožne obuće u Somboru nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće "Borovo" od 31. maja 1991. godine, s tim da je došlo do promene poslovnog imena iz DOO "Borovo-Sombor" u poslovno ime Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina DOO „Boreli Sombor"; da se prvotuženi u Republici Hrvatskoj vodi kao pravni sledbenik nekadašnjeg društvenog preduzeća Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo“, te da je Hrvatski fond za privatizaciju doneo rešenje o privatizaciji kojim je konstatovano da je društveni kapital prvotuženog utvrđen u iznosu od 593.777.429,00 DEM, a sve deonice istog prenete su na Hrvatski fond za privatizaciju, dok procenjeni društveni kapital prvotuženog obuhvata celokupnu imovinu nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“, uključujući imovinu koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije i da je prema potvrdi Trgovačkog suda u Osijeku prvotuženi označen kao jedini pravni sledbenik nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata. Prvostepeni sud je, imajući u vidu utvrđeno činjeničnog stanje, našao da je sporni ugovor u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima apsolutno ništav, te da tužilac ima pravni interes da mu se utvrdi pravo korišćenja na predmetnim nepokretnostima, jer je prema Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, jedini nosilac prava korišćenja.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2585/14 od 16. aprila 2014. godine odbijene su žalbe tuženih kao neosnovane, potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Somboru P. 178/12 od 20. februara 2014. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da tuženi u žalbi u suštini ponavljaju navode iznete tokom postupka, a kojima osporavaju zakonitost upisa u registar ovde tužioca po osnovu statusne promene spajanja koja je, prema navodima tuženih, izvršena bez saglasnosti Vlade Republike Srbije; da je tužilac upisan u sudski registar 1. jula 1997. godine, na osnovu osnivačkog akta; da je statusna promena spajanja sprovedena kroz sudski registar u skladu sa tada važećim Zakonom o postupku za upis u sudski registar; da osporavanje zakonitosti upisa tužioca po proteku rokova za podnošenje tužbe i zahteva za brisanje upisa predviđenih Zakonom o postupku za upis u sudski registar, nije od uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Drugostepeni sud je naveo da je pravilno prvostepeni sud utvrdio ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, jer između Republike Srbije i Republike Hrvatske nije zaključen bilateralni sporazum o primeni Sporazuma o pitanju sukcesije, te je u odsustvu takvog sporazuma Republika Srbija donela Uredbu o zaštiti svojine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i Uredbu o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnim, pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 24. jula 2008 godine. U skladu sa članom 18. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, za svojinsko-pravne odnose i druga prava na stvari, merodovano je pravo gde se stvar nalazi, pa se u vezi s tim na sticanje prava svojine na nepokretnosti koje se nalaze u Republici Srbiji primenjuje domaće pravo.

Dalje je istaknuto da su tačni navodi žalbe da za podatke upisane u javnim knjigama važi pretpostavka tačnosti koja je oboriva i da je prema stanovištu tog suda tužilac oborio pretpostavku tačnosti. Nezavisno od toga što je predmetna nepokretnost obuhvaćena privatizacijom prvotuženog, u odsustvu faktičkog reciprociteta i bilateralnog sporazuma, privatizacija sprovedena u skladu sa propisima Republike Hrvatske ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa na imovini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, nezavisno od toga što je u skladu sa rešenjem Republike Hrvatske, ovde prvotuženi pravni sledbenik Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova.

Polazeći od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda da se Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanje imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, a da je tužilac tokom postupka izričito osporio postojanje faktičkog reciprociteta, to je na tuženima bio teret dokazivanja, a u vezi sa tim i obaveza da prilože dokaze na osnovu kojih bi osporili tužiočeve navode. Kako u konkretnom slučaju nisu priloženi dokazi niti je predloženo izvođenje dokaza na okolnost da sudovi u Republici Hrvatskoj neposredno primenjuju Aneks G Sporazuma o sukcesiji, to nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za neposrednu primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije. Kako prvotuženi u vreme zaključenja ugovora o prodaji poslovnog i stambenog prostora nije bio vlasnik istog, to ni na drugotuženog nije mogao preneti pravo svojine, a u vezi s tim drugotuženi nije mogao postati vlasnik predmetne nepokretnosti. Stoga je promet nepokretnosti, zaključenjem ugovora o prodaji između prvotuženog i drugotuženog, izvršen protivno tada važećim propisima.

Drugostepeni sud je dalje istakao da tuženi u izjavljenim žalbama ne navode konkretne razloge osporavanja pravilnosti odluke u delu u kome je utvrđeno pravo korišćenja predmetne nepokretnosti u korist ovde tužioca. Prema propisima Republike Srbije, u skladu sa izmenama Zakona o privatizaciji, kapital imovine u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća Republike Srbije čije je sedište na teritoriji Republike SFRJ se privatizuje, a pravni osnov korišćenja nepokretnosti je Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših Republika SFRJ. Kako je tužilac prema obliku organizovanja društveno preduzeće, a predmetna nepokretnost upisana kao društvena svojina, isti u skladu sa Uredbom ima pravo korišćenja predmetne nepokretnosti. Pored navedenog, istakao je da su bez uticaja na pravilnost pobijane odluke navodi da se promet nepokretnosti može ograničiti samo zakonom, a ne Uredbom kao podzakonskim aktom, s obzirom na to da se zakonitost i ustavnost uredbe ispituje u odgovarajućem postupku pred Ustavnim sudom, a ne može biti predmet ispitivanja pred ovim sudom.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Somboru P. 178/13, utvrdio da je rešenjem Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja broj 952-02-02927/2010 od 17. marta 2010. godine poništeno rešenje Službe za katastar nepokretnosti Sombor broj 952-02-3427/08-c od 24. novembra 2008. godine i odbijeni su kao neosnovani zahtevi DP „Boreli“, Sombor, za upis prava na nepokretnostima upisanim u listovima nepokretnosti broj 9586 i broj 9904, KO Sombor 1, po osnovu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08). Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi: da je ožalbenim rešenjem u listu nepokretnosti broj 9586 dozvoljena uknjižba prava korišćenja u korist DP „Boreli“, Sombor, na katastarskoj parceli broj 5884 dosadašnjeg nosioca prava korišćenja „Borovo“ DD, Vukovar, i uknjižba prava svojine u korist DP „Boreli“, Sombor, na poslovnom prostoru broj 1 (površine 306m2), stanu broj 2 (površine 140m2); garaži broj 2 (površine 17 m2) i pomoćnoj zgradi broj 3 (površine 88 m2) dosadašnjeg vlasnika „Borovo“ DD, Vukovar; da je istim rešenjem dozvoljena u listu nepokretnosti broj 9904 uknjižba prava korišćenja u korist DP „Boreli“, Sombor, na katastarskoj parceli 9361/1 dosadašnjeg nosioca prava korišćenja „Borovo“ DD, Vukovar i uknjižba prava svojine u korist DP „Boreli“, Sombor, na zgradama broj 1 (površine 565 m2), broj 2 (površine 3387 m2), broj 3 (površine 97 m2) i broj 4 (površine 333 m2) dosadašnjeg vlasnika „Borovo“ DD, Vukovar, a istim rešenjem je odbijen prenos prava svojine na stanu broj 5 na kome su oblik svojine i prava promenjeni na osnovu otkupa. Dalje sledi da, kako je u vreme podnošenja zahteva DP „Boreli“, Sombor, kao nosilac prava na predmetnim nepokretnostima u listovima nepokretnosti broj 9586 i 9804, KO Sombor 1, bilo upisano matično preduzeće iz Republike Hrvatske, odnosno „Borovo“ DD, Vukovar, kao pravni sledbenik Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Vukovara, Republika Hrvatska (koji je u prethodno važećoj zemljišnoj knjizi bio upisan kao nosilac prava), to se u ovoj pravnoj stvari nisu mogle primeniti uredbe, jer se ne radi o imovini pod posebnim režimom Vlade, s obzirom na to da je članom 2. stav 1. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, pored ostalog propisano da se prava na nepokretnu imovinu priznaju privatnim ili pravnim licima prema stanju na dan 31. decembra 1990. godine, a da će svaki namerni prenos prava posle toga datuma biti ništav.

Uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj 9586, KO Sombor 1, Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Sombor broj 952-1/2010-4635 od 15. juna 2010. godine, koji je priložen uz ustavnu žalbu, utvrđeno je da je na katastarskoj parceli broj 5884 kao vlasnik poslovnog prostora u prizemlju stambeno poslovne zgrade broj 1, u ulici Kralja Petra I 20, ukupne površine 306m2, upisan Todor Bukinac iz Novog Sada, privatna svojina 1/1, kao i na trosobnom stanu površine 140m2, privatna svojina 1/1.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i da je sudska vlast nezavisna (član 4. st. 2. i 4.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) ovog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije , da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 26/96 i „Službeni glasnik RS“, br oj 115/05- dr. zakon) bilo je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da s trana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da se izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) i da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .

Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to: prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade; prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.)

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna ili arbitrarna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s' tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije , odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Predmet ovog konkretnog spora je bilo utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao i utvrđenje prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima u korist tužioca.

Polazeći od stava Ustavnog suda izraženog u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine, da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predstavlja prethodno pitanje i da je osnovna ideja pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G je označen 31. decembar 1990. godine, to Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju sudovi nisu pošli od relevantnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine).

Naime, ključno stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi zasniva se na tome da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“, Vukovar, koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo polagati isključiva prava na imovini na teritoriji cele bivše SFRJ. Međutim, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da osporenom drugostepenom presudom nisu utvrđeni, niti obrazloženi ključni argumenti za donošenje presude, da je Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo“, Vukovar, privatizovan, da je procenom vrednosti osnovnog kapitala obuhvaćen i sporni poslovni prostor, kao i da je drugotuženi upisan kao vlasnik spornog poslovnog prostora. Štaviše, Ustavni sud je mišljenja da se osporena presuda isključivo zasniva na neposrednoj primeni Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima (na snazi do 2008. godine) i Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, iz čijih odredaba drugostepeni sud izvodi zaključak da je promet nepokretnosti bio pod posebnim režimom u skladu sa navedenim uredbama, te da kako prvotuženi u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti nije bio vlasnik istog, to ni na drugotuženog nije mogao preneti pravo svojine, a u vezi sa tim ni drugotuženi nije mogao putem kupoprodaje postati vlasnik predmetne nepokretnosti.

Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije cenio rešenje Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja broj 952-02-02927/2010 od 17. marta 2010. godine kojim je poništeno rešenje Službe za katastar nepokretnosti Sombor broj 952-02-3427/08-c od 24. novembra 2008. godine i odbijeni kao neosnovani zahtevi DP „Boreli“, Sombor, za upis prava na nepokretnostima upisanim u listovima nepokretnosti broj 9586 i broj 9904, KO Sombor 1, po osnovu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08), a koje se nalazi u spisima predmeta Privrednog suda u Somboru P. 178/13.

Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod postupka trebalo da bude, ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno u pogledu primene relevantnih materijalnopravnih propisa od kojih je zavisila odluka o postavljenom zahtevu tužbe.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje zakonitosti upisa tužioca u sudski registar, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da po proteku rokova za podnošenje tužbe i zahteva za brisanje upisa predviđenih Zakonom o postupku za upis u sudski registar, osporavanje zakonitosti upisa tužioca kao novoformiranog pravnog lica nije od uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i u prvom delu tačke 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2585/14 od 16. aprila 2014. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Privrednog suda u Somboru P. 178/13 od 20. februara 2014. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 4. st. 2. i 4 . i člana 21. st.1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te da navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U odnosu na Zaključak Vlade Republike Srbije o usvajanju informacije međuresorske radne grupe o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije od 26. decembra 2007. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Ustavni sud usvojio žalbu, poništio presudu zbog proizvoljne primene prava u vezi sa Sporazumom o sukcesiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti