Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Sud je istakao da tako dugo trajanje postupka, bez obzira na složenost, ukazuje na neefikasnost suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. T, N. T. i M. T, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. T, N. T. i M. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49382/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 119/96) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T, N. T. i M. T, svi iz Beograda, podneli su, 20. juna 2012. godine, preko punomoćnika J. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49382/10, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49382/10 od 14. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 180/11 od 8. marta 2012. godine zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava i prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su istakli da je predmetni parnični postupak trajao više od 17 godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. U prilog svojoj tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnosioci su naveli da osporene presude nisu dovoljno obrazložene, a u prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu, da su onemogućeni da više od 20 godina koriste svoju imovinu. Tvrdnju o povredi načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava nisu dalje obrazlagali. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud poništi osporene presude. Naknadu nematerijalne štete nisu tražili.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49382/10, te je, iz odgovora zamenika predsednika suda Su. 43-194/2015 od 24. septembra 2015. godine, navoda podnosilaca istaknutih u ustavnoj žalbi i uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 11. januara 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog T.A, radi utvrđenja da zaostavštinu pokojnog D.T. čini 1/3 vlasništva određene zgrade, s tim da pomenutih 1/3 dela realno čini stan na prvom spratu te zgrade. Predmet je zaveden pod brojem P. 119/96.

Tokom postupka, tužioci su preinačili tužbeni zahtev, pa su tražili da sud utvrdi da zaostavštinu pokojnog D.T. čini 1/2 vlasništva određene stambene zgrade.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 119/96-04 od 7. oktobra 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je: da zaostavštinu pokojnog D.T. čini 1/3 vlasništva određene zgrade, s tim da pomenutih 1/3 dela realno čini stan na prvom spratu te zgrade, što je tuženi dužan da prizna (stav 1. izreke); odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu preko utvrđenih 1/3 vlasništva zgrade do traženih 1/2 dela (stav 2. izreke); obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke). Ova presuda je, u žalbenom postupku, ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15911/05 od 12. jula 2006. godine.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 14. aprila 2010. godine osporenom presudom P. 49382/10 odbio tužbeni zahtev tužilaca da utvrdi da zaostavštinu pokojnog D.T. čini 1/2 vlasništva određene zgrade, s tim da pomenutu 1/2 realno čini stan na prvom spratu te zgrade (stav 1. izreke) i obavezao tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka (stav 2. izreke). Ova presuda potvrđena je osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 180/11 od 8. marta 2012. godine.

U toku parničnog postupka zakazano je 44 ročišta za glavnu raspravu, od čega je 35 održano, a osam neodržano zbog sprečenosti postupajućih sudija. U periodu od 20. juna do 27. septembra 2002. godine bilo je određeno mirovanje postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava, čiju povredu su podnosioci ustavne žalbe istakli, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 11. januara 1996. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 8. marta 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 180/11.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe , pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 16 godina i dva meseca, što, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, šesnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (obiman dokazni postupak koji se odnosi na utvrđivanje doprinosa oca parničnih stranaka u izgradnji predmetne nepokretnosti), ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino se može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe 11. januara 1996. do kraja 2005. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi postupanja po žalbi, pa onda ponovo od ukidanja prve prvostepene presude jula 2006. godine, do 31. decembra 2009. godine, kada je uspostavljena nova mreža sudova u Republici Srbiji.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49382/10 od 14. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 180/11 od 8. marta 2012. godine sa stanovišta navoda podnosilaca ustavna žalbe o povredi prava na pravično suđenje, koju zasnivaju na tvrdnji da osporene presude nisu dovoljno obrazložene, Ustavni sud podseća da je ovaj sud, s aglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je , stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosi laca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ispitujući navode ustavne žalb e kojima se ističe povreda prava na imovinu u odnosu na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49382/10 od 14. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 180/11 od 8. marta 2012. godine, a imajući u vidu sadržinu osporenih akata, odnosno da se njima rešava jedan privatnopravni imovinski spor između fizičkih lica, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosilaca o povredi označenog prava prvenstveno moraju sagledati u kontekstu prava na pravično suđenje. Naime, Ustavni sud ponavlja da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica, a što u konkretnom predmetu nije slučaj. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da su neprihvatljivi razlozi na kojima podnosioci zasnivaju svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, to se ne može prihvatiti ni njihova tvrdnja da im je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ov im del ovima odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.