Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku i dodelio naknadu štete. Istovremeno, odbio je žalbu protiv meritorne presude, potvrdivši stav sudova da je potraživanje naknade štete zbog neosnovanog pritvora zastarelo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P1. 4162/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz B. je 24. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Ž. V, advokata iz N, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P1. 4162/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 6. decembra 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu radi naknade štete; da je doneta prvostepena presuda P1. 1523/05 od 9. juna 2005. godine, a da je drugostepeni sud rešenjem Gž1. 863/08 od 27. oktobra 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud presudom P1. 4162/08 od 24. novembra 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen; da mu je zbog nerazumno dugog trajanja postupka od sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo jer je drugostepeni sud zauzeo pravni stav koji je protivan stavovima koje je taj sud primenjivao u drugim predmetima; da je odredbom člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je u vreme podnošenja zahteva za obeštećenje van spora bio na snazi, bilo propisano da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, a da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda; da se podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora prekida rok zastarelosti sve do onog momenta do kada organ kome je zahtev podnet ne donese svoju odluku, odnosno dok o odluci ne obavesti stranku; da je, u konkretnom slučaju, podnosilac podneo zahtev za obeštećenje van spora 3. februara 2003. godine i da se za sve to vreme od 3. februara 2003. godine do podnošenja tužbe, zakonski zastupnik tužene nije oglasio svojim odgovorom, tako da rok za to vreme nije tekao; da se saglasno odredbi člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, obraćanjem nadležnom organu prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, a za slučaj ćutanja, po proteku tok roka, zastarevanje počinje da teče iznova, te se ovo pravilo mora primeniti i na konkretan slučaj; da kako je postupak u krivičnom predmetu vodio Vojni sud, to je naknadu štete u odnosu na rad tog suda isplaćivalo Ministarstvo odbrane, a ne Ministarstvo pravde, pa je zahtev za obeštećenje van spora podnet nadležnom organu, a ne kako to u presudi navodi Apelacioni sud.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da su mu povređena i prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i ukine presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 4162/08 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojni sud u Nišu, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je preciziran 28. avgusta i 13. decembra 2005. godine, kao i 2. aprila 2007. godine, kada je kao tužena označena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane.

Pred Opštinskim sudom u Nišu održano je devet ročišta, dok 13 ročišta nije održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, šest zbog nedolaska zastupnika tužene, dva bez navođenja razloga, dva na zahtev tužioca, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno jer punomoćnik tužioca nije pristupio. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca, veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, te uvidom u priloženu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 1523/05 od 9. juna 2008. godine (u čijem uvodu je očiglednom omaškom označen 9. jun 2005. godine kao datum njenog donošenja) je: u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev te je tuženi (Republika Srbija - Ministarstvo odbrane) obavezan da tužiocu, na ime naknade štete "zbog neosnovane osude", i to na ime pripadajuće zarade za period od 30. avgusta do 19. oktobra 1998. godine, isplati novčani iznos od 24.156,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 6. decembra 2004. godine kao dana podnošenja tužbe; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neosnovane osude, i to na ime pripadajućih dnevnica za naknadu za trupnu službu i za rad pod otežanim uslovima isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev da mu se za period od 27. jula do 19. oktobra 1998. godine utvrdi staž sa dvostrukim trajanjem; stavom trećim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 863/08 od 27. oktobra 2008. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 1523/05 od „9. juna 2005. godine“ i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 4162/08 i održana su četiri ročišta, dok tri ročišta nisu održana, i to jedno bez navođenja razloga, a dva zbog nedolaska zastupnika tuženog.

Na ročištima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke, ponovo je izvršeno veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak.

Tužbeni zahtev je preciziran 17. septembra 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 4162/08 od 24. novembra 2009. godine: u stavu prvom izreke usvojen je (delimično) tužbeni zahtev, pa je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete po osnovu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 27. jula do 27. oktobra 1998. godine isplati ukupan iznos od 4.091,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. avgusta 2009. godine do dana isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog, kao i za novembar i decembar 1998. godine, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade troškova za trupno putovanje za period od 27. jula do 27. oktobra 1998. godine isplati iznos od 189.180,60 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 28. avgusta 2009. godine do končane isplate, kao i da mu na ime naknade za službu pod otežanim uslovima, za isti period, isplati iznos od 23.156,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. avgusta 2009. godine; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu za period od 1. januara do 30. aprila 1999. godine, isplati iznos od 38.184,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. avgusta 2009. godine do konačne isplate; u stavu četvrtom izreke Opštinski sud u Nišu se oglasio nenadležnim za odlučivanje o zahtevu tužioca da se tuženi obaveže da za vremenski period od 27. jula do 19. oktobra 1998. godine tužiocu utvrdi i izda potrebno uverenje o stažu sa dvostrukim trajanjem, a u protivnom da mu navedena presuda služi kao osnov za upis ovog prava kod nadležnog fonda PIO; u stavu petom izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 4162/08 od 24. novembra 2009. godine, i to u odbijajućem delu stava prvog izreke, kao i u delu izreke pod stavom dva, tri, četiri i pet; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu prvog stava izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu isplati naknadu štete, i to na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od 27. jula do 27. oktobra 1998. godine u ukupnom iznosu od 4.091,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. avgusta 2009. godine do dana isplate.

U obrazloženju te presude je navedeno: da iz činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac, kao profesionalno vojno lice lišen slobode i priveden istražnom sudiji Vojnog suda u Nišu, te da je u periodu od 27. jula do 1. septembra 1998. godine bio u pritvoru, a da se po ukidanju pritvora tužilac dana 18. septembra 1998. godine vratio na posao; da je presudom Vojnog suda u Nišu Ik. 116/99 od 7. marta 2000. godine tužilac oslobođen optužbe jer nije dokazano da je učinio krivično delo iz člana 174. stav 1. KZ SRJ, koje mu je stavljeno na teret; da je ova presuda postala pravnosnažna i izvršna dana 30. marta 2001. godine; da je rešenjem Vojne pošte Pov. broj 6-369 od 14. marta 2000. godine tužiocu utvrđeno učestvovanje u oružanim akcijama - ratu u vremenu od 27. jula do 1. septembra 1998. godine i od 24. marta do 3. maja 1999. godine i za to vreme mu je priznat staž osiguranja u dvostrukom trajanju; da je naredbom komandanta Treće armije broj 9-207 od 30. aprila 1999. godine tužilac kao pešadijski major premešten i postavljen po mirnodobskoj formaciji u Niškom korpusu u 23-oj pešadijskoj brigadi „NA“; da je rešenjem VP 1410 IN. broj 13-105 tužiocu priznato pravo na naknadu troškova za odvojen život počev od 16. septembra 1996. godine pa nadalje, do nastupanja okolnosti koje su od uticaja na visinu i pravo primanja naknade; da je naređenjem Komande Niškog korpusa od 20. jula 1998. godine, u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji trebalo formirati motorizovani bataljon Niškog korpusa iz komandi i jedinice NK, tako da komandant bataljona bude tužilac; da se tužilac zahtevom za naknadu pričinjene štete zbog toga što se u navedenom vremenskom periodu nalazio u pritvoru obraćao pravobranilaštvu dana 28. maja 2002. godine, koji je upućen preko komande VP 1410 Niš; da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud na isto pogrešno primenio materijalno pravo; da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužilac sa zahtevom za naknadu štete koji je podnet 28. maja 2002. godine Vojnom pravobranilaštvu Beograd – Odeljenje Niš, preko komande VP 1410 Niš, prekinuo zastarelost u ovom postupku; da prema Zakonu o krivičnom postupku koji je važio u to vreme, pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru ali je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem ili je to lice pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena; da prema članu 557. tog zakona, pravo na naknadu štete u tim slučajevima zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene presude kojom je okrivljeni oslobođen optužbe; da je istim članom predviđeno da je oštećeni dužan da se pre podnošenja tužbe sudu za naknadu štete, zahtevom obrati ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa radi postizanja sporazuma o postojanju štete, vrsti i visini naknade; da se o navedenom zahtevu može rešavati samo ako oštećeni tužilac nije preduzeo gonjenje pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana prijema pravnosnažne presude; da prema članu 558. Zakona, u slučaju ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu ministarstvo nadležno za pravosuđe ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, oštećeni može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete; da dok traje ovaj postupak ne teče zastarelost predviđena članom 557. stav 1. ovog zakona; da kako je presuda, kojom je tužilac oslobođen optužbe, postala pravnosnažna i izvršna 30. marta 2001. godine, a tužba je podneta 6. decembra 2004. godine, to je protekao rok od tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene presude predviđen članom 557. Zakona o krivičnom postupku te je tužiočevo pravo na naknadu štete zastarelo; da obraćanje tužioca Vojnom pravobranilaštvu sa zahtevom za naknadu štete, prema napred navedenim zakonskim propisima, ne znači da se tužilac obratio sa zahtevom za naknadu štete nadležnom organu, jer se prema članu 557. Zakona o krivičnom postupku, zahtev podnosi ministarstvu nadležnom za pravosuđe; da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredaba čl. 192. i 194. Zakona o Vojsci koje se odnose na naknadu štete koju je pričinilo vojno lice u vezi sa vršenjem službe državi, kao i na slučajeve kada država odgovara za štetu koju vojna lica čine u vezi sa vršenjem službe trećim licima, znači kada je u pitanju postupak za naknadu štete koju je učinilo vojno lice, a ne odnosi se na slučajeve kada je štetu pretrpelo vojno lice kada je bilo u pritvoru, a kasnije oslobođeno optužbe ili je optužba odbijena, jer se u tim slučajevima primenjuju navedene odredbe Zakona o krivičnom postupku; da čak i u slučaju da je Vojno pravobranilaštvo nadležan organ kome je tužilac podneo zahtev za naknadu štete dana 28. maja 2002. godine, prema članu 558. stav 2. Zakona o krivičnom postupku, dok traje postupak po ovom zahtevu zastarelost predviđena članom 557. istog zakona ne teče, ali se ne prekida, te po proteku ovog roka od tri meseca, rok zastarelosti nastavlja da teče, pa i u tom slučaju, kako je navedena presuda postala pravnosnažna i izvršna 30. marta 2001. godine, a tužba podneta 6. decembra 2004. godine, tužiočevo potraživanje je takođe zastarelo, jer je zadnji rok za podnošenje tužbe bio 30. jun 2004. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen blizu dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku, relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu , 6. decembra 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti trajanja tog sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu u svakoj njegovoj fazi delotvorno i efikasno postupali, kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Pri tome, prva prvostepena presuda je doneta tek nakon više od tri i po godine po podnošenju tužbe , ali je bila zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, zbog čega ju je drugostepeni sud ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Okružni sud u Nišu je u žalbenom postupku odlučivao izuzetno efikasno, jer je svoje rešenje doneo za manje od četiri meseca. Nova prvostepena presuda je potom doneta nakon godinu dana od vraćanja spisa, dok je Apelacioni sud o žalbama stranaka odlučio nakon više od godinu i po dana. Dakle, predmetni postupak je ukupno trajao oko šest godina i devet meseci, što, po oceni Ustavnog suda, prekoračuje standard suđenja u razumnom roku kada su u pitanju parnice za naknadu štete u kojima se traži isplata naknada vezanih za radni odnos tužioca.

Takođe, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da tri ročišta nisu održana iz razloga koji se vezuju za njega ili njegovog punomoćnika.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od određenog, ali ne i egzistencijalnog značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o zahtevu za isplatu novčanih naknada za relativno kratak period u 1998. godini, te da je parnica okončana odbijanjem njegovog zahteva usled zastarelosti utuženih potraživanja.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P1. 4162/08, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju, te predmet spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog, pre svega prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da podnosilac povredu označenog prava suštinski vezuje za pogrešnu primenu materijalnog prava, nalazeći da je drugostepeni sud neosnovano zaključio da je njegovo potraživanje naknade štete zastarelo. Kao ključni argument za svoje tvrdnje, podnosilac ističe da se pre utuženja obraćao vojnom pravobranilaštvu radi isplate štete u mirnom (vansudskom) postupku, te da je time došlo do prekida a ne zastoja zastarevanja potraživanja. Međutim, Ustavni sud nakon analize relevantnih okolnosti koja sledi, nalazi da osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine podnosiocu nije povređeno ovo ustavno pravo, jer su, po oceni Suda, stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi jasni, razumljivi i ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud nalazi pravno utemeljenim to što je drugostepeni sud pošao od odredaba Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01), koji je važio u spornom periodu i kojim je, između ostalog, bilo propisano: da pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ima lice prema kome je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija, a docnije je povodom vanrednog pravnog leka, pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe (član 556. stav 1.); da pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene presude kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe, te da je pre podnošenja tužbe za naknadu štete, oštećeni dužan da se svojim zahtevom obrati organu određenom republičkim propisom, a ako je u pitanju odluka vojnog suda, Saveznom ministarstvu odbrane, radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade (član 557. st. 1. i 2.). Prema članu 558. st. 1. i 2. Zakonika, ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu organ uprave ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, oštećeni može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete, te dok traje postupak iz stava 1. ovog člana, ne teče zastarelost predviđena članom 557. stav 1. ovog Zakonika. Članom 560. stav 1. tačka 1) i stav 4. Zakonika bilo je propisano da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru, a pravnosnažnom presudom je oslobođeno od optužbe, te da će se u postupku za naknadu štete u tom slučaju shodno primenjivati prethodno citirane zakonske odredbe. Polazeći od navedenog i imajući u vidu da je presuda kojom je podnosilac oslobođen od krivične optužbe postala pravnosnažna 30. marta 2001. godine, a da je tužba za naknadu štete vezane za neosnovano lišenje slobode podneta 6. decembra 2004. godine, proizlazi da je ustavnopravno utemeljen zaključak drugostepenog suda da je, usled zastarelosti tužiočevog potraživanja na koju se tuženi u parnici pozvao, a koja je nastupila 30. juna 2004. godine, njegov tužbeni zahtev morao biti odbijen.

Prema oceni Ustavnog suda, u situaciji kada je šteta nastala usled neosnovanog lišenja slobode, i to bez obzira o kom njenom vidu se radi, odnosno i kada se traži samo naknada materijalne štete zbog gubitka dela zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, kao u konkretnom slučaju, na pitanja zastarelosti potraživanja takve naknade imaju se primeniti relevantne odredbe Zakonika o krivičnim postupku koji tu materiju zasebno reguliše. Dakle, za svaku štetu proisteklu iz neosnovanog lišenja slobode nekog lica, nezavisno od njenog oblika, obima i visine, Zakonik o krivičnom postupku stoji prema Zakonu o obligacionim odnosima kao poseban zakon prema opštem, zbog čega se i primenjuje pravilo Lex specialis derogat (legi) generali. Zbog toga je i rok zastarelosti potraživanja materijalne štete proistekle iz neosnovanog pritvora tri godine od pravnosnažnosti presude kojom je okrivljeni (nakon toga oštećeni) oslobođen od optužbe. Podnošenje zahteva za isplatu naknade van spora, prema izričitim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, nezavisno od toga da li je bio podnet nadležnom civilnom (republičkom) ili vojnom (saveznom) organu uprave kod odluka vojnih sudova, ne dovodi do prekida toka zastarevanja potraživanja naknade štete, što proističe iz izričite formulacije Zakonika da za to vreme "ne teče zastarelost", tako da nisu osnovani niti ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca da podnošenje zahteva za vansudsko obeštećenje dovodi do prekida zastarelosti, te da po proteku tri meseca, ukoliko nadležni organ ne odluči o zahtevu oštećenog, rok zastarelosti od tri godine počinje da teče iznova.

Takođe je ustavnopravno prihvatljiv stav drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne primenjuju odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, pa time ni opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se u spornoj pravnoj stvari ne radi o naknadi štete koju je nekome pričinilo vojno lice u vezi sa vršenjem službe, niti o šteti koju je vojno lice pretrpelo u vršenju svoje službe, već se radi o šteti koju je pretrpeo podnosilac kao vojno lice zbog neosnovanog boravka u pritvoru, s obzirom na to da je kasnije pravnosnažno oslobođen od krivične optužbe koja je bila osnov za njegovo pritvaranje i za sledstvenu isplatu umanjene zarade u periodu dok je bio lišen slobode.

Na osnovu svega izloženog, po oceni Suda, pravno stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi ne predstavlja proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, kako to tvrdi podnosilac, zbog čega su neosnovane njegove tvrdnje da mu je time povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu nije povređeno ni to ustavno pravo, imajući u vidu da je iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude kojom nije bio zadovoljan, te da je o njegovoj žalbi odlučeno osporenom presudom Apelacionog suda, koja je dovoljno i argumentovano obrazložena u pogledu svih žalbenih navoda stranaka. Pri tome, pravo na pravno sredstvo ne garantuje i povoljan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo osnova.

U vezi navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedena prava sadržinski ne razlikuju od jemstava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je istaknutu povredu tih prava i cenio u odnosu na naznačene ustavne odredbe.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1664/10 od 19. avgusta 2011. godine odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti