Ustavna žalba zbog nezakonitog lišenja slobode nakon premeštaja na izdržavanje kazne

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na slobodu i bezbednost. Utvrđeno je da je lišenje slobode podnosioca nakon bekstva bilo zakonito, a njegovo izdržavanje kazne u Srbiji opravdano.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-509/2011
10.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miladina Mitrovića iz Borovog naselja, Republika Hrvatska, trenutno na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miladina Mitrovića izjavljena protiv radnji Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miladin Mitrović iz Borovog Naselja, Republika Hrvatska, trenutno na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, podneo je Ustavnom sudu 4. februara 2011. godine, preko punomoćnika Miavec Bele, advokata iz Temerina, ustavnu žalbu protiv radnji Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici „počev od 1996. godine“, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27, člana 29. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije, ukazujući i na odredbe čl. 18. i 19. i člana 20. stav 3. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:

- da se „od 1996. godine“ nalazio na izdržavanju kazne zatvora u Okružnom zatvoru Republike Srpske Krajine u Belom Manastiru, na osnovu pravnosnažne presude Okružnog suda u Belom Manastiru „iz 1993. godine“ , Republika Srpska Krajina i „da je izdržao 2/3 izrečene kazne“;

- da je 1996. godine „ nakon predaje Zapadne Slavonije“, bez ikakvog pravnog osnova, premešten u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici, Republika Srbija;

- da u momentu njegovog premeštaja nije postojao, niti danas postoji, bilo kakav pravni osnov, međunarodni sporazum o ekstradiciji, niti bilo kakav drugi zakonski ili podzakonski akt Republike Srbije koji bi opravdao njegovo zadržavanje u zatvoru;

- da je Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine teritorija Savezne Republike Jugoslavije definisana kao teritorija Srbije i Crne Gore, a da odluka suda iz Belog Manastira iz 1993. godine nije odluka domaćeg suda, jer organ koji je doneo presudu predstavlja organ teritorijalo-političke organizacije koja nikada formalopravno nije bila priznata od strane Savezne Republike Jugoslavije, Republike Srbije, niti bilo koje druge međunarodno priznate države;

- da presuda po kojoj se podnosilac ustavne žalbe nalazi na izdržavanju kazne u Republici Srbiji, prema važećim pravilima međunarodnog prava, kao ni prema pravilima o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka, nema svojstvo odluke koja je izvršiva u Republici Srbiji, niti u bilo kojoj drugoj državi;

- da Republika Hrvatska, čiji je državljanin podnosilac ustavne žalbe, kao ni Republika Srbija, nikada nisu priznale Republiku Srpsku Krajinu, niti njene organe i presude.

Podnosilac ustavne žalbe iz prethodno navedenog zaključuje:

- da mu je povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, jer je postupak njegovog lišenja slobode bio nezakonit, na osnovu nepostojeće i nepriznate presude i van procedure predviđene zakonom, jer u momentu premeštaja u Republiku Srbiju nije bio obavešten o pravnom osnovu njegovog premeštaja, niti mu je data mogućnost da se ispita zakonitost lišenja slobode i jer sud koji mu je izrekao presudu više ne postoji, kao ni država čiji je to organ bio;

- da mu je povređeno dopunsko pravo u slučaju lišenja slobode bez odluke suda iz člana 29. stav 2. Ustava, jer nakon premeštaja na izdržavanje kazne u Republiku Srbiju nije predat nadležnom sudu i jer presuda Republike Srpske Krajine nije prošla postupak priznavanja i izvršenja u Republici Srbiji, te da je morao biti pušten na slobodu nakon „pada Zapadne Slavonije“;

- da su mu povređena prava na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 1. Ustava, jer je imao pravo da mu se pruže obaveštenja o njegovom zadržavanju i optužbi protiv njega, odnosno o pravnom osnovu lišenja slobode;

- da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer je osuđen aktom nepostojeće i međunarodno nepriznate države koja je bila u ratu, te stoga nije imao pravično suđenje i ima se smatrati nevinim i mora biti pušten na slobodu;

- da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, jer Zavod za izvršenje krivičnih sankcija nije njegovom punomoćniku, ni nakon nekoliko službenih dopisa, dao informaciju o predmetu i traženu dokumentaciju, a radi pokretanja sudskih postupaka za njegovo puštanje na slobodu i ulaganj e pravnih sredstava.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su osporenim radnjama podnosiocu ustavne žalbe povređena gore navedena Ustavom zajemčena prava, da naloži da se podnosilac pusti na slobodu i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija broj 240-00-6/2011-05 od 26. avgusta 2011. godine sa prilogom, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srpske Krajine. Krivični postupak je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Belom Manastiru K. 10/94-44 od 9. maja 1994. godine, potvrđene presudom Vrhovnog suda Republike Srpske Krajine Kž. 109/94 od 21. jula 1994. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog navedenog krivičnog dela i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od osam godina.

Opšta sednica Saveznog suda je 28. januara 1997. godine usvojila pravno shvatanje da je za odlučivanje o vanrednim pravnim sredstvima, merama bezbednosti i uslovnom otpustu u odnosu na lica prema kojima se izvršavaju kazne u ustanovama na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, a koja su pravnosnažno osuđena odlukama sudova republika koje su bile u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije a nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, nadležan sud prvog stepena na čijem se području nalaze kazneno -popravni zavodi u kojima osuđena lica imaju boravište.

Članom 1. Zakona o amnestiji („Službeni glasnik RS“, broj 10/01 ) bilo je, pored ostalog, propisano: da se oslobađaju od izvršenja 25% izrečene kazne zatvora lica pravnosnažno osuđena za krivična dela koja su propisana zakonima Republike Srbije, ili su bila propisana zakonima autonomnih pokrajina koji su prestali da važe, a koja se na dan stupanja ovog zakona na snagu nalaze na izdržavanju kazne u Republici Srbiji ili Republici Crnoj Gori ili još nisu stupila na izdržavanje kazne zatvora (stav 1.); da se , izuzetno, lica pravnosnažno osuđena za krivična dela ubistvo, otmica, silovanje, protivprirodni blud, rodoskrvnjenje, razbojnička krađa, razbojništvo, teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva, iznuda i zločinačko udruživanje, kao i lica koja su tri puta pravnosnažno osuđivana za krivična dela, oslobađaju od izvršenja 15% izrečene kazne (stav 2.); da se lica iz stava 2. ovog člana koja na dan stupanja ovog zakona na snagu imaju više od 70 godina, oslobađaju od izvršenja 25% izrečene kazne (stav 3.).

Podnosilac ustavne žalbe je preko svog branioca podneo molbu za pomilovanje preko Ministarstva pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija.

Ministarstvo pravde - Uprava za izvršenje krivičnih sankcija se 24. januara 2011. godine aktom 240-00-6/2011-5 obratilo Vrhovnom kasacionom sudu sa molbom za određivanje sudske nadležnosti za postupanje po molbi za pomilovanje i drugim zahtevima kojima bi podnosilac mogao da traži zaštitu svojih prava u Republici Srbiji.

Krivično odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je 8. februara 2011. godine donelo mišljenje da bi po podnetoj molbi za pomilovanje podnosioca ustavne žalbe trebalo da postupa Viši sud u Sremskoj Mitrovici.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na lišenje slobode

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio na izdržavanju kazne zatvora u Okružnom zatvoru u Belom Manastiru, čije se trajanje računalo od 26. decembra 1993. godine.

Na molbu Okružnog zatvora u Belom Manastiru upućenu Ministarstvu pravde Republike Srbije, podnosilac ustavne žalbe je 20. juna 1996. godine premešten na dalje izdržavanje kazne u Kazneno popravni zavod u Sremskoj Mitrovici iz bezbedonosnih razloga.

Podnosilac ustavne žalbe se u početnom periodu boravka u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici nalazio u zatvorenom odeljenju i naknadno je razvrstan u poluotvoreno odeljenje u kojem je stekao pravo na korišćenje dela godišnjeg odmora van Zavoda.

Godišnji odmor je koristio od 5. februara 1999. godine i u Zavod je trebalo da se vrati 15. februara 1999. godine.

Budući da se 15. februara 1999. nije vratio na izdržavanje kazne u Kazneno-popravni zatvor u Sremskoj Mitrovici, za njim je raspisana poternica.

Po poternici Policijske upravne u Sremskoj Mitrovici, podnosilac ustavne žalbe je 7. jula 2010. godine uhapšen na graničnom prelazu Bogojevo kada je ulazio u Republiku Srbiju i sproveden na dalje izdržavanje kazne u Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici.

Podnosilac ustavne žalbe se na izdržavanju kazne zatvora nalazio i u trenutku podnošenja ustavne žalbe.

4. Odredbama člana 27. Ustava zajemčeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Prema odredbi člana 29. stav 2. Ustava, lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Saglasno odredbi člana 33. stav 1. Ustava, svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Članom 36. Ustava, u stavu 1, jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, dok se u stavu 2. jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 133. stav 3. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 72/09 i 31/11) propisano je da u slučaju bekstva osuđenog, upravnik zatvora, pored ostalog, naređuje izdavanje poternice i preduzima druge radnje koje su neophodne da se osuđeni u bekstvu liši slobode.

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je prethodno konstatovao da je ustavna žalba izjavljena protiv radnji Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici „počev od 1996. godine“.

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su osporen e radnj e prekinut e bekstvom podnosioca ustavne žalbe sa izdržavanja kazne zatvora 15. februara 1999. godine , kada se nije vratio u Kazneno popravni zavod u Sremskoj Mitrovici nakon korišćenja odobrenog dela godišnjeg odmora.

Imajući u vidu da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, a da se podnosilac ustavne žalbe u periodu od 15. februara 1999. godine do 7. jula 2010. godine nalazio u bekstvu, Ustavni sud je stanovišta da se, u konkretnom slučaju, ocena razloga iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava može vršiti samo od 7. jula 2010. godine, kada je po poternici podnosilac ustavne žalbe lišen slobode i sproveden na dalje izdržavanje kazne.

6. Polazeći od navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, ističući da je „postupak lišenja slobode bio nezakonit ... van procedure predviđene zakonom“, kao i ostalih navoda, Ustavni sud je utvrdio da se, u konkretnom slučaju, ovi navodi mogu dovesti u vezu sa eventualnom povredom prava iz člana 27. stav 1. Ustava. Naime, odredbom člana 27. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Članom 133. stav 3. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija propisano je da u slučaju bekstva osuđenog, upravnik zatvora, pored ostalog, naređuje izdavanje poternice i preduzima druge radnje koje su neophodne da se osuđeni u bekstvu liši slobode. Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe faktički pobegao iz Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici 15. februara 1999. godine, a da je lišen slobode 7. jula 2010. godine, po poternici Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da je razlog njegovog lišenja slobode bekstvo sa izdržavanja kazne zatvora i da je isto sprovedeno u postupku koji je predviđen Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija.

Kao sporno pitanje u ovom ustavnosudskom predmetu može se postaviti pitanje osnova po kome podnosilac ustavne žalbe izdržava kaznu zatvora, imajući u vidu da je pravnosnažnu presudu kojom mu je izrečena navedena kazna zbog krivičnog dela ubistvo doneo Okružni sud u Belom Manastiru. U tom smislu i podnosilac ustavne žalbe dovodi u pitanje zakonitost lišenja slobode u vezi sa nadležnošću organa Republike Srbije za izvršenje presude kojom je pravnosnažno osuđen. Sa tim u vezi, Ustavni sud ističe da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen od strane sudova Republike Srpske Krajine u vreme kada njen formalni državnopravni status nije bio međunarodnopravno uređen. Zbog toga se u konkretnom slučaju zatvorski premeštaj osuđenog lica nije ni mogao izvršiti u okviru postupka međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima koji se primenjuje između država kao subjekata međunarodnog prava. Do premeštaja podnosioca ustavne žalbe u Kazneno popravni zavod u Sremskoj Mitrovici je došlo usled faktičkih razloga – izmenjene bezbednosne situacije, čije pogoršanje je moglo da ima za posledicu bekstvo ili stradanje osuđenog i drugih lica koja su se nalazila u zatvoru u Belom Manastiru. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen za krivično delo ubistvo kojim se povređuje pravo na život (član 2 . E vropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), Ustavni sud podseća da je reč o pravu koje spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava na čijem temelju je izgrađen koncept evropskog javnog poretka. U suštini, reč je o odredbama koje se smatraju osnovnim u evropskom demokratskom društvu i kao takve se nameću državama i njihovim građanima. Uživanje osnovnih sloboda i ljudskih prava podrazumeva ne samo negativnu obavezu države da se sudrži od zadiranja u ljudska prava, već da u cilju njihovog delotvornog ostvarenja preduzme i aktivne mere u tom pravcu, što se označava kao koncept njene pozitivne obaveze ( presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Airey protiv Irske, od 9. oktobra 1979, stav 25). Ovaj pristup se naročito koristi u odnosu na prava koja su obuhvaćena pojmom javnog poretka u evropskom krivičnom pravu, što znači da je reč o o pravima koja u prvi plan stavljaju interes oštećenog. Imajući sve to u vidu, Ustavni sud smatra da odustvo formalnog postupka međunarodne krivičnopravne pomoći u konkretnom slučaju nije bilo nesrazmerno obavezi države da izvrši pravnosnažnu presudu kojom je osuđen podnosilac ustavne žalbe. U prilog tome se može navesti i da je podnosilac ustavne žalbe imao na raspolaganju delotvorne pravne mehanizme uz pomoć kojih je mogao da zahteva preispitivanje svog statusa, što je i učinio podnošenjem ustavne žalbe i molbe za pomilovanje nadležnim družavnim organima Republike Srbije .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da radnjom Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici nije povređeno pravo podnosioca iz člana 27. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, sledom iznetog, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporenu radnju Kazneno popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici ističu povrede prava iz člana 29. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe o tome da je navedenom radnjom podnosiocu povređeno dopunsko pravo u slučaju lišenja slobode, pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog, pravo na pretpostavku nevinosti i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovih prava.

Naime, odredbom člana 29. stav 2. Ustava jemči se licu lišenom slobode bez odluke suda da će bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, a da će se u protivnom pustiti na slobodu. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe osporava radnju Kazneno popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici u kome se nalazi na izdržavanju pravnosnažno izrečene zatvorske kazne, to se izneti navodi podnosioca ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa pravom lica lišenog slobode bez odluke suda.

Povredu prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 1. Ustava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time da nije imao pravo da mu se pruže obaveštenja o njegovom zadržavanju i optužbi protiv njega, odnosno o pravnom osnovu lišenja slobode. Polazeći od toga da pravo iz člana 32. stav 1. Ustava sadrži jemstvo da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a da pravo iz člana 33. stav 1. Ustava garatuje svakom ko je okrivljen za krivično delo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, to je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe takođe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima koji bi se mogli dovesti u vezu sa osporenom radnjom ustanove za izvršenje krivičnih sankcija.

Povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time da je osuđen aktom nepostojeće i međunarodno nepriznate države koja je bila u ratu, te se stoga ima smatrati nevinim. Polazeći od sadržine odredbe člana 34. stav 3. Ustava, kojom je zajemčeno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, te činjenice da podnosilac osporava radnju Zavoda u kome se nalazi na izdržavanju pravnosnažno izrečene kazne, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa sadržinom Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac poziva.

Konačno, u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se jedini navod ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo svodi na to da Zavod za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici nije njegovom punomoćniku, ni nakon nekoliko službenih dopisa, dao informaciju o predmetu i traženu dokumentaciju, a radi pokretanja sudskih postupaka radi njegovog puštanja na slobodu i ulaganja pravnih sredstava. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da se izneti navod ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 36. Ustava, a kojima se jemči zaštita od nejednakog postupanja sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama i pravo na dvostepenost u odlučivanju.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, te odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog nezakonitog lišenja slobode nakon premeštaja na izdržavanje kazne

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti