Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u Bosilegradu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu D. N. zbog neizvršenja potraživanja protiv H. „J.“ AD Vranje. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i imovinu, uz dosuđivanje naknade nematerijalne i materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N. iz sela Rajčilovci, opština Bosilegrad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. N. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4i. 39/19 od 18. marta 2019. godine i rešenjem Višeg suda u Vranju Ržg. 99/19 od 4. aprila 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se rešenja Osnovnog suda u Vranju R4i. 39/19 od 18. marta 2019. godine i Višeg suda u Vranju Ržg. 99/19 od 4. aprila 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. N. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo D. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo D. N. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 307/16 od 4. februara 2016. godine, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N. iz sela Rajčilovci, opština Bosilegrad, izjavio je 15. maja 2019. godine, preko punomoćnika D. D, advokata iz Bosilegrada, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4i. 39/19 od 18. marta 2019. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Ržg. 99/19 od 4. aprila 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 18, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka, kao i da su postupajući sudovi ignorisali stavove Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u pogledu obaveza države u izvršnom postupku koji se vodi protiv subjekata u njenom vlasništvu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, te da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju i na ime troškova zastupanja advokata u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1. februara 2016. godine Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ AD Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Bosilegradu P1. 287/07 od 31. januara 2008. godine, radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Osnovni sud u Vranju je 4. februara 2016. godine doneo rešenje I. 307/16, kojim je usvojio predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Vranju je 18. marta 2019. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 39/19, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi ubrzavanja pomenutog izvršnog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud ocenio da je Osnovni sud u Vranju u ovom izvršnom postupku preduzeo sve mere u cilju sprovođenja izvršenja; da je uloga suda da preduzme ono što se može razumno očekivati da bi se izvršenje sprovelo i da bi se poveriocu „pomoglo“ da ostvari svoje potraživanje, ali ne i da garantuje izvršenje u svakom konkretnom predmetu.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Rž g. 99/19 od 4. aprila 2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, ističući, pored ostalog, da se radi o postupku izvršenja prema izvršnom dužniku koji posluje sa većinskim državnim kapitalom i da postoje ograničenja u pogledu nemogućnosti izvršenja predviđenih odredbom člana 16. stav 4. Zakona o javnoj svojini, pa da je izvršni sud kontinuirano preduzimao radnje u postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, pa da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, dok se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojim se pobijaju navedena rešenja sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud je pre svega konstatovao da je osporenim rešenjima pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u kome je pokušao da namiri potraživanje iz radnog odnosa. Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženja osporenih rešenja zasnivaju na oceni da je sud u izvršnom postupku kontinuirano preduzimao radnje u cilju sprovođenja izvršenja, kao i da se osporeno prvostepeno rešenje dodatno bazira i na stanovištu prema kome sud u postupku namirenja potraživanja ne može da garantuje podnosiocu ustavne žalbe kao izvršnom poveriocu pozitivan ishod postupka, uz pozivanje na stavove Evropskog suda za ljudska prava. U navedenom kontekstu, Ustavni sud najpre ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u presudama u predmetima Fuklev protiv Ukrajine i Petrović protiv Srbije, a koje je Osnovni sud u Vranju uzeo kao uporište prilikom donošenja osporenog rešenja, ispitivao postojanje povrede prava na život koje je zajemčeno odredbama člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno da li je tužena država obezbedila procesnopravni aspekt tog prava kroz obavezu sprovođenja delotvorne istrage zbog smrti članova porodice podnosilaca predstavki, a što nije reč u konkretnom slučaju. Uzimajući u obzir da su postupajući sudovi u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe cenili efikasnost postupanja suda u izvršnom postupku, Ustavni sud napominje da se ovde ne radi o postupku prinudnog namirenja potraživanja koji se vodi prema privatnom subjektu, kada se država prema stavu Evropskog suda za ljudska prava ne može smatrati odgovornom za obaveze tih subjekata (videti presudu Bobrova protiv Rusije, broj predstavke 24654/03, od 17. novembra 2005. godine, stav 16.). S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak radi namirenja potraživanja iz radnog odnosa prema privrednom subjektu koji posluje sa državnim kapitalom, Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud u Vranju i Viši sud u Vranju prilikom odlučivanja očito izgubili iz vida da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, pa da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da je osporeni izvršni postupak u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao tri godine, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima proizvoljno primenjeno merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Vranju R4i. 39/19 od 18. marta 2019. godine i Višeg suda u Vranju Ržg. 99/19 od 4. aprila 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Osnovnog suda u Vranju R4i. 39/19 od 18. marta 2019. godine i rešenje Višeg suda u Vranju Ržg. 99/19 od 4. aprila 2019. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništio rešenja doneta po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, to Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu u kome se ističu povrede drugih ustavnih prava i načela u pomenutom postupku.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime advokatskih troškova koji je podnosilac imao u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak koji je vođen nad preduzećem sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao tri godine, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom istovremeno predstavlja i povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16 povređeno pravo podnosioca na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 307/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 307/16 od 4. februara 2016. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

11. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u Bosilegradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti