Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.800 evra, dok su ostali zahtevi odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . N . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1753/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3777/91) , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. N . iz Kruševca je, 9. juna 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1753/908, kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 10. oktobra 2013. godine i rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 1098/13 od 23. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je postupak u ovoj pravnoj stvari trajao od 21. novembra 1991. godine, kada je protiv podnosioca ustavne žalbe podneta tužba Opštinskom sudu u Kruševcu, što je više od 22 godine, pri čemu je odlučivanje o troškovima postupka trajalo više od tri godine. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu dosuđeni minorni troškovi postupka zato što je primenjena advokatska tarifa iz nekog ranijeg vremena, a nisu mu dosuđeni troškovi za ročišta na kojima je dolazio sam bez advokata.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.00,00 dinara i na naknadu materijalne štete u vidu razlike između dosuđenih i "stvarnih - realnih" troškova parničnog postupka, kao i da poništi osporena rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 10. oktobra 2013. godine i Višeg suda u Kruševcu Gž. 1098/13 od 23. aprila 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3777/91) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac N. Lj. iz Naupara je 21. novembra 1991. godine podneo Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv D. N. iz Naupara i A. N . iz Kruševca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3777/91.

Do donošenja presude zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih nije održano pet ročišta, i to dva zato što nisu pristupili svedoci (iako su uredno obavešteni), jedno jer nisu pristupili tuženi, jedno radi dodatnog izjašnjenja tuženih na podnesak tužioca i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su svedoci i sprovedeno je veštačenje od strane sudskog veštaka geometra.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 3777/91 od 17. januara 1994. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 1651/94 od 11. novembra 1994. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 3777/91 od 17. januara 1994. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen nov broj P. 3117/94. Do donošenja druge prvostepene presude zakazano je čak 63 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 27 ročišta nije održano. Rešenjem P. 3117/94 od 18. decembra 2000. godine konstatovano je da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, zbog neopravdanog izostanka tužioca sa nekoliko uzastopnih ročišta. Međutim, rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 934/2001 od 5. jula 2001. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 3117/94 od 18. decembra 2000. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Nakon toga, postupak je bio u prekidu godinu dana, zbog smrti tužioca i tužene koja je u međuvremenu podnela tužbu za glavno mešanje. Na mesto tužioca u parnici, stupio je njegov sin P. N, koji je podneskom od 5. marta 2007. godine precizirao tužbeni zahtev. U sprovedenom dokaznom postupku izvršeno je veštačenje od strane veštaka geometra i poljoprivredne struke, saslušani su svedoci, parnične stranke i izvršen uvid u ostavinske spise predmeta tog suda i drugu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 334/08 od 6. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca P. N. kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik po osnovu sticanja njegovog pokojnog oca na određenim katastarskim parcelama u KO Naupare, u stavu drugom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca P. N. kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi A. N . izmiren u svom naslednom delu, te da je on vlasnik po osnovu nasleđa na određenim katastarskim površinama u KO Naupare, a u stavu trećem izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 334/08 od 27. februara 2008. godine ispravljena je presuda P. 1706/01 od 6. novembra 2007. godine, tako što umesto broja P. 1706/01 treba da stoji broj P. 334/08.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1368/08 od 28. oktobra 2008. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena u stavu prvom izreke presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 1706/01 od 6. novembra 2007. godine, čiji je broj ispravljen na P. 334/08, rešenjem prvostepenog suda od 27. februara 2008. godine, dok je prvostepena presuda ukinuta u stavovima drugom i trećem njene izreke i u ukinutom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 1753/08. Do donošenja treće po redu prvostepene presude, odnosno do odlučivanja suda u pogledu preostalog dela tužbenog zahteva i o troškovima postupka, sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu od kojih jedno ročište nije održano radi izjašnjenja tuženog na podnesak tužioca, a u dokaznom postupku saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i izvršen uvid u celokupnu pismenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 19. maja 2009. godine, u stavu prvom i drugom izreke sud je utvrdio da je tužilac vlasnik u 1/4 određenih katastarskih parcela, te su tuženi obavezani da mu to pravo priznaju i dozvole upis prava svojine kod Katastra nepokretnosti, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu se dosudi još jedna četvrtina na navedenim katastarskim parcelama u KO Naupare, dok je stavom četvrtim izreke odlučeno o troškovima postupka tako što je tužilac obavezan da tuženom A. N, ovde podnosiocu ustavne žalbe, naknadi parnične troškove u iznosu od 140.500 dinara.

Tuženi A. N . je izjavio žalbu protiv stava četvrtog prvostepene presude, a žalbu protiv presude je izjavio i tužilac.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 920/10 od 12. avgusta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 19. maja 2009. godine u stavu trećem izreke, dok je prvostepena presuda ukinuta u stavu četvrtom, kojim je odlučeno o troškovima postupka, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 2. oktobra 2010. godine, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije u pravosuđu, prešla nadležnost za odlučivanje, obavezan je tužilac da tuženom A. N . na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 304.400 dinara.

Rešavajući o žalbama tužioca i tuženog, Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 95/12 od 26. marta 2012. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 2. oktobra 2011. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 1. novembra 2012. godine obavezan je tužilac da tuženom A. N . naknadi parnične troškove u iznosu od 151.500 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 19/13 od 18. aprila 2013. godine, ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 1. novembra 2012. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Osporenim rešenjem Osnovnog sud u Kruševcu P. 1753/08 od 10. oktobra 2013. godine obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 181.950 dinara.

Viši sud u Kruševcu je osporenim rešenjem Gž. 1098/13 od 23. aprila 2014. godine preinačio ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 10. oktobra 2013. godine, tako što je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova postupka isplati 157.000 dinara.

Pismeni otpravak osporenog drugostepenog rešenja je 8. maja 2014. godine uručen punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

U obrazloženju drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud odlučujući o parničnim troškovima imao u vidu uspeh tuženog u ovoj pravnoj stvari, te da je tuženi preko svog punomoćnika blagovremeno podneo zahtev za naknadu parničnih troškova i iste opredelio; da je prvostepeni sud je prilikom obračuna troškova imao u vidu vrednost predmeta spora 10.000,00 dinara i primenio Advokatsku tarifu, koja je važila u trenutku obračuna troškova i to na dan donošenja prvostepene presude 19. maja 2009. godine, a koja je stupila na snagu dana 7. januara 2008. godine i objavljena u „Službenom glasniku PC", broj 129/07 ; da iz utvrđenja prvostepenog suda proizilazi da shodno odredbama čl. 149, 150. i 151. ZPP tuženi ima pravo na naknadu stvarnih i nužnih troškova, te je tužilac obavezan da tuženom A . N . plati, i to: na ime zastupanja od strane advokata na 36 održanih ročišta (3 . decembra 1992. g odine; 18. februara 1993. godine; 25. marta 1993. godine; 25. oktobra 1993. godine; 21. decembra 1993. godine; 17. januara 1994. godine; 29. juna 1995. godine; 31. avgusta 1995. godine; 30. januara 1996. godine; 3. septembra 1996. godine; 28. septembra 1996. godine; 23. januara 1997. godine; 10. marta 1997. godine; 21. aprila 1997. godine; 28. oktobra 1997. godine; 10. marta 1998. godine; 18. januara 1999. godine; 14. novembra 2000. godine; 19. aprila 2001. godine; 25. oktobra 2001. godine; 25. aprila 2002. godine; 28. novembra 2006. godine; 9. januara 2007. godine; 8. februara 2007. godine; 27. februara 2007. godine; 29. marta 2007. godine; 26. aprila 2007. godine; 12. juna 2007. godine; 17. jula 2007. godine; 17. septembra 2007. godine; 8. oktobra 2007. godine; 6. novembra 2007. godine; 9. decembra 2008. godine; 3. februara 2009. godine; 16. aprila 2009. godine i 19. maja 2009. godine) od po 3.000 dinara, ukupno 108.000 dinara; da na ime zastupanja od strane advokata na 26 neodržanih ročišta (11. januara 1993. godine; 9. maja 1995. godine; 30. oktobra 1995. godine; 21. marta 1996. godine; 22. aprila 1996. godine; 30. maja 1996. godine; 4. decembra 1997. godine; 15. januara 1998. godine; 25. avgusta 1998. godine; 28. septembra 1998. godine; 23. novembra 1998. godine; 27. januara 2000. godine; 17. aprila 2000. godine; 12. oktobra 2000. godine; 18. decembra 2000. godine; 27. novembra 2001. godine; 29. januara 2002. godine; 21. februara 2002. godine; 22. oktobra 2002. godine; 23. januara 2003. godine; 11. marta 2003. godine; 12. jula 2004. godine; 24. februara 2005. godine; 27. februara 2006. godine i 12. marta 2009. godine) od po 1.500 dinara, ukupno 39.000 dinara; da za dangubu tuženog A. N . zbog dolaska u sud na 20 rasprava bez advokata i sa advokatom kada je saslušavan u svojstvu parnične stranke (20. februara 1992. godine; 31. marta 1992. godine; 29. aprila 1992. godine; 27. maja 1992; 18. juna 1992; 29. septembra 1992; 20. septembra 1993. godine; 15. septembra 1995. godine; 11. decembra 1995. godine; 24. aprila 1998. godine; 5. marta 1999. godine; 11. juna 1999. godine; 16. marta 2000. godine; 14. juna 2002. godine; 24. septembra 2002. godine; 25. novembra 2002. godine; 31. marta 2004. godine; 7. oktobra 2004. godine; 17. septembra 2007. godine i 19. maja 2009. godine;) za svaki dolazak od po 1.000 dinara, ukupno 20.000 dinara; na ime stručnog sastava dva obrazložena podneska (17. jula 2007. i 3. februara 2009. godine) od po 3.000 dinara, ukupno 6.000 dinara; na ime pisanje žalbe na rešenje o troškovima postupka (29. juna 2009. godine) - 4.000 dinara, na ime sastava odgovora na žalbu (9. septembra 2009. godine) - 4.000 dinara i na ime takse na odgovor na žalbu 950 dinara, što ukupno iznosi 181.950 dinara.

Dalje je navedeno da je imajući y vidu ishod spora, pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac u obavezi da tuženom naknadi troškove postupka, shodno odredbi člana 149. ZPP, ali da prilikom dosuđivanja troškova postupka, po oceni tog a suda, prvostepeni sud nije do kraja vodio računa o troškovima koji bi opravdano pali na teret tužioca. Naime, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 150. ZPP-a, koja propisuje da će sud prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni odlučuje sud, ceneći sve okolnosti. Po oceni tog suda, tuženom ne pripada naknada za sastav dva obrazložena podneska (17. jula 2007. i 3. februara 2009. godine) od strane advokata u dosuđenom iznosu od 6.000 dinara, s obzirom da je punomoćnik tuženog mogao da se izjasni na ročištima koji su prethodili pisanju podneska. Takođe, prvostepeni sud je dosudio za dangubu tuženog A . N . zbog dolaska u sud na 20 rasprava bez advokata i sa advokatom kada je saslušavan u svojstvu parnične stranke (20. februara 1992. godine; 31. marta 1992. g odine; 29. aprila 1992. godine; 27. maja 1992. godine; 18. juna 1992. godine; 29. septembra 1992. godine; 20. septembra 1993. godine; 15. septembra 1995. godine; 11. decembra 1995. godine; 24. aprila 1998. godine; 5. marta 1999. godine; 11. juna 1999. godine; 16. marta 2000. godine; 14. juna 2002. godine; 24. septembra 2002. godine; 25. novembra 2002. godine; 31. marta 2004. godine; 7. oktobra 2004. godine; 17. septembra 2007. godine i 19. maja 2009. godine). Međutim, po oceni toga suda, nije bilo mesta dosuđenju tuženom troškova za dangubu tuženog A . N. zbog dolaska u sud na raspravama bez advokata, osim za ročište kada je sa advokatom saslušavan u svojstvu parnične stranke, i to: za ročišta održana 17. septembra 2007. godine i 19. maja 2009. godine, za svaki dolazak od po 1.000,00 dinara, ukupno 2.000 dinara. Tuženom A . N . ne pripadaju troškovi sudske takse na odgovor na žalbu u iznosu od 950 dinara, jer prema stanju u spisima predmeta nema dokaza da je tuženi imao ove troškove.

Dalje, po oceni drugostepenog suda, prvostepenim rešenjem na teret tužioca tuženom A. N . pogrešno je dosuđen iznos od 24.950 dinara više nego što mu pripada, pa je prvostepeno rešenje preinačeno na način bliže naveden u izreci tog rešenja, tako što su ukupno dosuđeni troškovi tuženom umanjeni za gore navedeni pogrešno dosuđeni iznos.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda i zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. novembra 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu, i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 1098/13 od 23. aprila 2014. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 22 godine.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 22 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, konstatovao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, ali je ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao ni procesna složenost, u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Sud je posebno imao u vidu da je Opštinski sud u Kruševcu prvu presudu u ponovnom postupku (P. 334/08 od 6. novembra 2007. godine) doneo posle 13 godina od ukidanja prethodne, rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1651/94 od 11. novembra 1994. godine. Presuda je delimično potvrđena, u stavu prvom izreke, čime je o delu tužbenog zahteva pravnosnažno odlučeno. Pored toga, odlučivanje o troškovima postupka trajalo je preko tri i po godine.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku okončna parnični postupak radi utvrđenja prava svojine, u kome je podnosilac ustavne žalbe bio tuženi, kao i da svojim radnjama, kao i korišćenjem procesnih prava na izjavljivanje žalbe, nije u bitnoj meri doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1753/08 (inicijalno predmet P. 3777/91).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i određenu činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu (materijalne) štete koji je opredeljen u visini traženih, a nedosuđenih troškova postupka, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, te da sudovi u redovnom postupku odlučuju koji su troškovi bili potrebni za vođenje parnice, odnosno koji će troškovi da se naknade stranci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu (materijalne štete) u visini traženih, a nedosuđenih troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku, po žalbi protiv prvostepenog rešenja i ocenio da je Viši sud u Kruševcu u osporenom rešenju Gž. 1098/13 od 23. aprila 2014. godine, dao detaljne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je preinačio rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 1753/08 od 10. oktobra 2013. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svog rešenja naveo da je prilikom odlučivanja o troškovima postupka imao u vidu uspeh tuženog u sporu i vrednost predmeta spora, kao i da je primenio Advokatsku tarifu koja je važila u vreme obračuna troškova, odnosno na dan donošenja prvostepene presude (19. maja 2009. godine), a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode u pogledu dosuđenih troškova i izneo svoje stavove u pogledu stvarnih i nužnih troškova postupka, odnosno troškova koji su, prema oceni drugostepenog suda , bili potrebni za vođenje predmetne parnice.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporena rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti