Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i na imovinu u stečajnom postupku. Poništene su odluke privrednih sudova i dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5092/2020
27.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. B . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Kraljevu R4 st. 1381/19 od 27. decembra 2019. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba A. B . i utvrđuje da su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu , iz člana 32. stav 1. i iz člana 58. stav 1. Ustava , u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13.

4. Utvrđuje se pravo A . B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo A. B . na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev A . B . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. B . iz Novog Pazara je , 3. juna 2020. godine, preko punomoćnika E . F, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je osporenim drugostepenim rešenjem proizvoljno odbijen kao neosnovan njen prigovor radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka, jer je u obrazloženju pogrešno konstatovano da je podnositeljki već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i istom sudskom postupku i da je stoga stekla pravo na pravično zadovoljenje. Insistira na tome da pre podnošenja prigovora povodom koga je doneto osporeno drugostepeno rešenje nije koristila navedeno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra i pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku, kao i pravo na naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i sajt Agencije za privredne registre, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 17/13 od 25. oktobra 2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „R.“ a.d. Novi Pazar.

Stečajni dužnik „R.“ a.d. Novi Pazar je bilo preduzeće sa većinskim državnim kapitalom, a podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su joj i utvrđena.

Privredni sud u Kraljevu je 27. decembra 2019. godine doneo rešenje R4 st. 1381/19, kojim je odbio prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka.

Odlučujući o žalbi predlagača, Privredni apelacioni sud je 9. marta 2020. godine doneo osporeno rešenje Rž St. 255/20, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je dugo trajanje stečajnog postupka prouzrokovano činjenicom da je deo imovine stečajnog dužnika predmet zahteva pred Agencijom za restitucijom, što se ne može staviti na teret stečajnom sudu; da je predlagaču u konkretnom slučaju već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, čime je ona u skladu sa odredbom člana 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stekla pravo na pravično zadovoljenje; da se postupanje suda u periodu nakon što je predlagaču utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku može smatrati efikasnim.

Stečajni postupak je zaključen pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 17/13 od 19. oktobra 2020. godine, po kom osnovu je 5. aprila 2021. godine stečajni dužnik brisan iz registra privrednih subjekata.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome se pobija rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da je tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njen prigovor radi ubrzavanja postupka proizvoljno odbijen i da osporeno rešenje ne sadrži odgovarajuće obrazloženje.

U konkretnom slučaju, navedeni drugostepeni sud je uporište za donošenje osporenog rešenja našao u dva pravna stava. Privredni apelacioni sud je prvenstveno ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe već jednom utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku po prigovoru radi ubrzavanja stečajnog postupka i da je ona stekla pravo na pravično zadovoljenje, zbog čega je posledično tome cenjena dužina trajanja stečajnog postupka počev od perioda koji datira nakon donošenja prvog rešenja. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženje osporenog rešenja zasniva i na pravnoj oceni prema kojoj se radi o složenom stečajnom postupku u kome se ne može pristupiti prodaji imovine stečajnog dužnika do okončanja upravnih postupaka pred Agencijom za restituciju, a na koje organi koji vode stečajni postupak nemaju uticaj.

Što se tiče prvog razloga za donošenje osporenog rešenja, Ustavni sud je primetio da se Privredni apelacioni sud nije pozvao na broj i oznaku rešenja Privrednog suda u Kraljevu kojim je navodno utvrđena povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz čega bi se mogao izvesti nesumnjiv zaključak da je podnositeljka stekla pravo na pravično zadovoljenje. Dakle, postupajući drugostepeni sud, kao ni Privredni sud u Kraljevu prethodno prilikom donošenja rešenja R4 st. 1381/19 od 27. decembra 2019. godine, nisu se referisali na konkretan pojedinačni akt koji bi podnositeljki ustavne žalbe poslužio kao pravni osnov za pokretanje parničnih postupaka radi isplate novčanog obeštećenja i naknade imovinske (materijalne) štete, a što bi bilo od uticaja na odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari.

U navedenom kontekstu, Privredni sud u Kraljevu je dopisom od 3. aprila 2024. godine obavestio Ustavni sud da se podnositeljka ustavne žalbe prigovorom radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka po prvi i jedini put koristila u predmetu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, iz čega proizlazi da u pravnom poretku ne postoji sudska odluka koja je bila jedna od okosnica za donošenje osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine. Polazeći od toga, Ustavni sud ističe stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da osporeno drugostepeno rešenje u velikoj meri predstavlja primer odluke koja je zasnovana na očiglednoj grešci.

U vezi drugog pravnog stanovišta na kome je bazirano obrazloženje osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u ovoj ustavnosudskoj odluci, Ustavni sud ukazuje da Privredni apelacioni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, već da je osporeno rešenje zasnovao na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i konstataciji da se radi o stečajnom postupku koji je složen usled činjenice da se vode postupci pred Agencijom za restituciju po zahtevima za povraćaj nepokretnosti koje se nalaze u državini stečajnog dužnika. Iz navedenog proizlazi da osporeno rešenje sadrži implicitan stav prema kome se šestogodišnje trajanje postupka kolektivnog namirenja poverilaca može smatrati razumnim.

U tom smislu, Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao više od šest godina, te da postupajući drugostepeni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije uzeo u obzir relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem proizvoljno primenjeno merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 1. izreke. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už- 5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Privrednog suda u Kraljevu R4 st. 1381/19 od 27. decembra 2019. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 255/20 od 9. marta 2020. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, uzimajući u obzir da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

S obzirom na izneto, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji je vođen prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao više od šest godina, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u pomenutom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Kraljevu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa državnim kapitalom, istovremeno predstavlja i povred u prava podnositeljke na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13 povređeno i pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. dec embra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 17/13, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17 .) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnositeljke, rešavajući kao u tački 6. izreke.

12. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 2147/2023: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5017/2022: Konstitucionalna zaštita prava poverilaca u slučaju socijalnih preduzeća
• Už 11803/2022: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku
• Už 6565/2022: Ustavna zaštita M. M. zbog sporog stečaja
• Už 8072/2022: Zaštita prava radnika u stečaju preduzeća „S.“ a.d. Kruševac
• Už 6672/2022: Poništavanje rešenja i dosuđivanje štete u stečaju I. o. Kruševac
• Už 12238/2022: Ustavni sud štiti prava radnika u stečaju preduzeća I. o. Kruševac