Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok je zahtev za naknadu štete odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lidije Boarov iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lidije Boarov i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4028/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59644/10, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lidija Boarov iz Beograda je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića , advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4028/05, a sada se vodi pred Prvim odnosnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59644/10.

Podnositeljka je navela da je 5. decembra 2003. godine podne la tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora, te da je prvostepenom presudom delimično usvojen njen tužbeni zahtev, ali da postupak još nije okončan, s obzirom na to da drugostepeni sud nije odlučio o žalbi. Takođe je navela da umesto zakonom propisanih šest meseci, spor traje sedam godina, a ''kako stvari stoje neizvesno je njegovo okončanje u narednom periodu'', na koji način je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59644/10, ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4028/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je podne la 5. decembra 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora , radi sticanja bez osnova .

Presudom Drugog opštinskog sud a u Beogradu P. 8080/03 od 28. januara 200 5. godine, prvim stavom izreke, utvrđeno je da je tužba tužilje povučena za iznos duga po osnovu isplate naknade zbog prestanka zaposlenja kao supruzi vojnog lica, dok je drugim stavom izreke obavezana tužena da isplati tužilji zakonsku zateznu kamatu na glavni dug za vreme bliže određeno tim stavom izreke. Nadalje, trećim stavom izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu, a četvrtim stavom izreke je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3875/05 od 4. maja 2005. godine, u postupku po žalbi, ukinuta je prvostepena presuda u drugo m i četvrtom stavu izreke i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, presudom zbog izostanka Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4028/05 od 2. oktobra 2007. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da isplati tužilji zakonsku zateznu kamatu na glavni dug u opredeljenim iznosima i za bliže označeno vreme, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1498/08 od 4. marta 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda zbog izostanka P. 4028/05 od 2. oktobra 2007. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59644/10 od 28. oktobra 2010. godine , u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, te je obavezana tužena da tužilji zbog zadocnjenja u isplati razlike do stvarno pripadajuće naknade usled prestanka zaposlenja zbog premeštaja supruga isplati zakonsku zateznu kamatu, kako je bliže određeno prvim stavom izreke, dok je, u drugom stavu izreke, odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila isplatu zakonske zatezne kamate u opredeljenom iznosu . Trećim stavom izreke ove presude obavezana je tužena da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.200,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi je 16. novembra 2010. godine izjavio žalbu Višem sudu u Beogradu o kojoj još nije odlučeno.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosi teljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u daljem toku postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i 11 meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 5. decembra 2003 . godine, pa nadalje.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe 5 . decembra 200 3. godine do izjavljivanja ustavne žalbe proteklo sedam godina , te da postupak još nije okončan.

Takođe, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava , konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom dosadašnjeg postupka zakazano je 12 ročišta, od kojih pet ni je održan o ( zbog sprečenosti postupajućeg sudije i radi pribavljanja potrebnih dokaza ). Od početka postupka donete su tri prvostepene presude i dv a rešenja drugostepen og suda kojima se presude ukidaju, a predmet vraća na ponovno odlučivanje. Postupak se nalazi u fazi odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59644/10 od 28. oktobra 2010. godine.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda devetogodišnje trajanje parničnog postupka iz radnih odnosa, koji po zakonu mora biti hitan.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosi teljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku , jer je u pitanju bio spor radi isplate naknade zbog prestanka zaposlenja. Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela duž em trajanj u postupka pred sudom , s obzirom na to da je aktivno učestvova la u postupku i nije zloupotrebljava la svoj procesni položaj .

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, prvostepeni sud je, prvo ročište zakazao i održao godinu dana nakon podnošenja tužbe . Isti rok je protekao između ročišta održanih u ponovnom postupku 27. septembra 2006. godine i 2. oktobra 2007. godine. Na sličan način sud je postupao kada je između ročišta održanih 25. juna 2009. godine i 28. oktobra 2010. godine proteklo 16 meseci. Naime, kako je nalaz veštaka dostavljen sudu 8. septembra 2009. godine , nije bilo smetnji da se ročište ne zakaže po prijemu nalaza veštaka. Takođe, i ako su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu ni posle dve godine nije po žalbi postupio.

Dakle, na dužinu trajanja konkretnog spora uticala je, pre svega, okolnost što prvostepeni sud nije blagovremeno zakazivao i održavao ročišta, niti se u dovoljnoj meri starao da obezbeđenjem veće koncentracije dokaza na istom ročištu, spreči odugovlačenje p arnice.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak koji traje devet godina još nije okončan , čime se znatno odstupilo od standarda razumnog roka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

7. Konačno, Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete , imajući u vidu da je posle podnošenja tužbe podnositeljka povukla tužbeni zahtev za isplatu glavnog duga, nakon čega je parnica nastavljena radi isplate zakonske zatezne kamate, dakle radi sporednog potraživanja koje je znatno manje vrednosti, pri čemu je Ustavni sud cenio sve okolnosti od značaja, kao i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti