Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko sedam godina. Neopravdano dugo postupanje drugostepenih sudova, kojima je trebalo skoro pet godina da odluče o žalbi, predstavlja ključni razlog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5094/2010
17.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Tadića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Tadića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4152/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Tadić iz Beograda je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda , podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4152/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je podnosilac ustavne žalbe 2. jun a 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstva odbrane radi naknade izgubljene zarade; da je navedeni sud doneo presudu P. 4152/05 od 18. aprila 2008. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev ; da, iako je tuženi izjavio žalbu 7. novembra 2008. godine protiv navedene presude , drugostepeni sud još uvek nije po istoj odlučio; da zbog navedenog, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je istakao i zahtev za izuzeće predsednika Suda dr Dragiše Slijepčevića i sudija dr Bose Nenadić i dr Olivere Vučić, smatrajući da postoji sukob interesa, jer su navedene sudije članovi ispitnog odbora za polaganje pravosudnog ispita određeni od strane Republike Srbije, koja je u parničnom postupku koji je predmet ustavne žalbe tužena.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16945/13 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. juna 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade izgubljene zarade.

Nakon sedam održanih ročišta i izvedenog dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, Opštinski sud je 18. aprila 2008. godine doneo presudu P. 4152/05 kojom je usvojio tužbeni zahtev u celini i obavezao Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane (pravnog sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora) da tužiocu na ime nadoknade rente isplati određene iznose počev od januara 2004. godine, pa do septembra 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužena je 7. novembra 2008. godine izjavila žalbu protiv presude Opštinskog suda P. 4152/05 od 18. aprila 2008. godine. Nakon toga, spisi predmeta su 10. decembra 2008. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) na dalju nadležnost.

Nakon reforme sudstva, spisi predmeta su se našli u Višem sudu u Beogradu koji je 4. maja 2011. godine doneo rešenje Gž1. 1272/2010 kojim se oglasio nenadležnim i spise predmeta ustupio Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 557/12 od 7. februara 2013. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 4152/05 od 18. aprila 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period, za ocenu razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak traje sedam godina i sedam meseci, i da još uvek nije okončan. Činjenica da je sudovima bilo potrebno skoro punih pet godina da odluče o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude, sama po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje drugostepenih sudova, posebno u situaciji kada podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo odugovlačenju postupka. Naime, od 10. decembra 2008. godine, kada su spisi predmeta, radi postupanja po žalbi tuženog, dostavljeni Okružnom sud u, taj sud, a nakon 1. januara 2010. godine i Viši sud , nisu iskazali sposobnost da odluče o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P. 4152/05 od 18. aprila 2008. godine . Višem sudu u Beogradu je bilo potrebno skoro godinu i po dana da donese rešenje kojim će se oglasiti nenadležnim za postupanje, da bi tek 7. februara 2013. godine Apelacioni sud u Beogradu, nakon skoro punih pet godina od donošenja pobijane presude, rešenjem odlučio o žalbi, ali ne okončavajući pravnosnažno postupak, već vraćajući predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovom građanskopravno m predmetu, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere, kako bi se parnični postupak u predmetu P. 4152/05, okončao u najkraćem roku.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti