Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milisava Radovanovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milisava Radovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2871/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisav Radovanović iz Novog Sada je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2871/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 21. aprila 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate; da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati; da mu je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2871/03 (kasnije P. 897/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. aprila 2003. godine, podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova i isplate garantovane neto zarade.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. septembra 2003. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2871/03 od 30. septembra 2003. godine, taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, ukinute su sve sprovedene radnje i tužba je odbačena. Takođe, drugim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2871/03 od 30. septembra 2003. godine odbijen je zahtev podnosioca za oslobađanje od plaćanja troškova na ime sudskih taksi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 12979/03 od 11. decembra 2003 godine, odlučujući o žalbi tužioca, u stavu prvom izreke odbijena je žalba kao neosnovana i rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2871/03 od 30. septembra 2003. godine kojim je odbijen zahtev za oslobađanje od plaćanja troškova na ime sudskih taksi je potvrđe no, a u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2871/03 od 30. septembra 2003. godine, kojim se taj sud oglasio apsolutno nenadležnim i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u prvostepenom postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano dva ročišta, dok četiri ročišta nisu održan a i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a tri jer na strani tuženog niko nije pristupio.

Na održanim ročištima je nalagano dostavljanje određenih izveštaja od Ministarstva odbrane, Ministarstva finansija i od Vojno računskog centra.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 897/04 od 28. novembra 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je sud odredio prekid postupka na osnovu člana 215. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku jer je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju , ne navodeći konkretno prethodno pitanje.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe nije podneo žalbu. Dalje, u spisima predmeta nema dokaza o preduzetim radnjama u cilju sprovođenja parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez oduglovačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) istog Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju a članom 217. stav 2. propisano je da će se postupak prekinut iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 21. aprila 2003. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2871/03 (P. 897/04).

Ustavni sud je utvrdio da nadležni prvostepeni sud ni je postupa o efikasno, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, da bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku. Naime, od podnošenja tužbe 21. aprila 200 3. godine, postupak i dalje traje pred prvostepenim sudom iako je prošlo devet godina. Takođe, u periodu od devet godina pred prvostepenim sudom održano je samo tri ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nisu održana bez krivice podnosioca ustavne žalbe. Takođe, parnični postupak je prekinut novembra 2007. godine iz razloga što je sud odlučio da sam ne rešava prethodno pitanje, ne navodeći o kom prethodnom pitanju se radi kao i kada će se prekinuti postupak nastaviti. Dakle, u ovom slučaju još uvek nije doneta prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je u određenoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka iz razloga što je bio potpuno neaktivan od perioda kada je postupak prekinut, nije podneo žalbu protiv rešenja o prekidu postupka i nije tražio nastavak postupka, odnosno nije urgirao kod suda za okončanje parničnog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački tri izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prva na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, obračun atom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretprpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretprpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da nema pretpostavki za ocenjivanje povrede tog prava u postupku koji još uvek nije okončan, te je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević