Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 400 evra, a sudu je naloženo da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Bjekića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Bjekića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 20906/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Bjekić iz Beograda je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 243/04.



Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 16. januara 2004. godine podneo tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog pogrešno obračunavane i manje isplaćivane plate i da “ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20906/13 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Vladimir Bjekić (ovde podnosilac ustavne žalbe), M.Č. i M.M. su 16. januara 2004. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate u periodu 1. januar 2000. – 31. decembar 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 243/04.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno pet ročišta za glavnu raspravu ( 15. aprila 2004, 10. oktobra 2006, 13. februara 2007, 29. maja 2007. i 16. novembra 2007. godine), od kojih je tri održano. Ročište zakazano za 13. februar 2007. godine nije održano zbog nedostavljanja odgovarajućeg dokaza od strane tužene, a ročište zakazano za 29. maj 2007. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilaca.

Prvostepeni sud je 23. decembra 2005. godine doneo rešenje P. 243/04 , kojim je zastao sa parničnim postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Postupajući po predlogu tužilaca od 13. januara 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari, tako što je zakazao ročište za glavnu raspravu za 10. oktobra 2006. godine.

Prvostepeni sud je 16. novembra 2007. godine doneo rešenje P. 243/04, kojim je prekinuo ovaj parnični postupak do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja u vezi osnova tužbenog zahteva.

Imajući u vidu da parnične stranke nisu podnele žalbu protiv prvostepenog rešenja, predmet je arhiviran 21. decembra 2007. godine.

U spisima predmeta stoji podatak da je Prvi osnovni sud u Beogradu početkom 2013. godine dearhivirao predmet i nastavio s postupkom u ovoj pravnoj stvari, zakazujući sledeće ročište za glavnu raspravu za 6. jun 2013. godine. Predmet je dobio novi broj P. 20906/13.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se prema odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da će se ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak (član 217. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).



5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 16. januara 2004. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je ovaj radni spor još u prvostepenoj fazi odlučivanja , imajući u vidu da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 243/04 od 16. novembra 2007. godine prekinut parnični postupak zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije i da je postupak nastavljen pred sada nadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu tek 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje više od devet godina i da u njemu još nije doneta nijedna prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje nadležnih prvostepenih sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Neefikasno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu se najpre ogleda u činjenici da je u ovom predmetu zakazano samo pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu navedenom sudu. Činjenice da Drugi opštinski sud u Beogradu nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu u periodu od 15. aprila 2004. do 23. decembra 2005. godine (kada je doneto rešenje o zastajanju s postupkom) i da je nastavio s postupanjem u ovoj pravnoj stvari nakon devet meseci od dana podnošenja predloga podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i da nije ni sproveo dokazni postupak u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o osnovanosti tužbenog z ahteva podnosioca.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 243/04 od 16. novembra 2007. godine prekinuo parnični postupak zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu odredaba člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je Vrhovnom sudu Srbije dostavljen predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja, kao ni da li je u proteklom periodu doneta odluka o ovom predlogu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu sve do početka 2013. godine, iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Pri tome, prvostepeni sud nije ni zatražio od Vrhovnog suda Srbije, odnosno sada Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da u ovom predmetu nije doneta nijedna prvostepena presuda, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.



6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.



7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pasivno držanje podnosioca ustavne žalbe nakon određenog prekida postupka koje se manifestovalo u činjenici da on nije tražio nastavljanje postupka, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.



8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević