Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Višeg suda zbog arbitrerne primene materijalnog prava. Sud je pogrešno vezao odgovornost osiguravajuće kuće za odgovornost prevoznika po osnovu krivice, umesto da primeni odredbe o obaveznom osiguranju putnika koje predviđaju naknadu nezavisno od krivice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ružice Vu ković iz Kobilja, opština Brus, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 13. aprila 2017. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ružice Vuković i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kruševcu Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv presude Osnovnog suda u Brusu P. 398/14 od 17. marta 2015. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Ružica Vuković iz Kobilja, opština Brus, podnela je Ustavnom sudu, 5. avgusta 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se podnositeljka povredila prilikom izlaska iz autobusa, čiji je vlasnik „Jugoprevoz“ a.d. koji sa kompanijom „Dunav osiguranje“ a.d. ima zaključen ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od pos ledice nesrećnog slučaja; da je odbijen podnositeljkin tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da uzrok pada tužilje nije u propustu na strani prevoznika; da se postavlja pitanje zašto je ustanovljeno obavezno osiguranje putnika od posledica nesrećenog slučaja , ako sud odbija da dosudi naknadu od osiguravajućeg društva koje je sa prevoznikom zaključilo ugovor o obaveznom osiguranju.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drtugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Brusu P. 398/14 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Ružica Vuković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Osnovnom sudu u Brusu protiv prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d. i drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d, radi naknade štete na ime trajnog invaliditeta i umanjenja opšte životne aktivnosti, a koja šteta je prouzrokovana kada je tužilja, na autobuskoj stanici u Brusu, prilikom izlaska iz autubusa (vlasništvo prvotuženog ) zadobila tešku telesnu povredu u vidu nagnječenja levog kolena sa naprsnućem glave lisnjače.

Osnovni sud u Brusu je presudom P. 398/14 od 17. marta 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Viši sud u Kruševcu je osporenom presudom Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud utvrdio da uzrok pada i povrede tužilje nije u propustu na strani autoprevozničkog preduzeća, već u nepažnji tužilje i zdravstvenim problemima koje je tužilja ranije imala , što je utv rđeno nalazom i mišljenja veštaka sudsko-medicinske struke; da je prevoznik zaključio ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja sa kompanijom „Dunav osiguranje“ a.d; da je nesporno da je tužilja prilikom izlaska iz autobusa pala bez krivice autoprevozničkog preduzeća jer je autobus bio zaustavljen na parkingu, da nije postojao bilo kakav deformitet na mestu gde putnici izlaze, da je poslednji stepenik na malo višem nivou od tla, te stoga, nema propusta i odgovornosti na strani prvotuženog, a samim tim ni odgovornosti drugotužene osiguravajuće organizacije; da je odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da za štetu nastalu od opasne stvari ili opasne delatnosti odgovara imalac stvari ili lice koje obavlja opasnu delatnost, a članom. 177. stav 1. istog zakona je propisano da se imalac opasne stvari ili lice koje obavlja opasnu delatnost oslobađa od odgovornosti ukoliko se dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van te stvari i čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, a stavom 2. istog člana zakona je propisano da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika; da kako je u konkretnom slučaju do povrede tužilje došlo usled njenog već narušenog zdravstvenog stanja i njenih neopreznih postupaka, a prvotuženi nije načinio nikakav propust, to je odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, jer su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za primenu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da s obzirom na to da su se nesumnjivo ispunili uslovi za primenu navedenog člana Zakona o obligacionim odnosima, to na strani prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d ne postoji odgovornost, samim tim ne postoji odgovornost ni drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 i 7/13) je propisano: da su vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika dužni da zaključe ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja i da su ugovor iz stava 1. ovog člana dužni da zaključe vlasnici autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom prevozu (član 14. stav 1. i stav 2. tačka 1)); da su putnici u javnom prevozu, u smislu ovog zakona, lica koja se nalaze u krugu stanice, pristaništa, luke, aerodroma ili u neposrednoj blizini prevoznog sredstva, pre ukrcavanja, koja imaju nameru da putuju ( član 15. stav 1. tačka 2)); da iznos najniže osigurane sume na koju može biti ugovoreno osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, po jednom putniku utvrđuje Vlada, na predlog Narodne banke Srbije (član 16. stav 1.); da putnik koga zadesi nesrećni slučaj ima pravo da zahteva da društvo za osiguranje sa kojim je zaključen ugovor o osiguranju iz člana 14. stav 1. ovog zakona, neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz ugovora o osiguranju i da pravo na osiguranu sumu iz člana 16. ovog zakona ima putnik, nezavisno od toga da li ima pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca (član 17. st. 1. i 3.).

Odredbama člana Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrarni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu ESLjP u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

6. Ustavni sud najpre ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe, podnela tužbu Osnovnom sudu u Brusu protiv prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d. i drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d, radi naknade štete na ime trajnog invaliditeta i umanjenja opšte životne aktivnosti, a koja šteta je prouzrokovana kada je tužilja, na autobuskoj stanici u Brusu, prilikom izlaska iz autubusa (vlasništvo prvotuženog), zadobila tešku telesnu povredu. Njen tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen, pri čemu je Viši sud u Kruševcu u osporenoj presudi Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine zauzeo pravno stanovište da kako na strani prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d. ne postoji odgovornost, u smislu odredbe člana 177. stav 2. ZOO, te ne postoji odgovornost ni drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d. Dakle, drugostepeni sud je odgovornost drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d. vezao za odgovornost prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d. čija je odgovornost cenjena u smislu odredbe člana 177. stav 2. ZOO, kojom je propisano da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište drugostepenog suda po kojem je odgovornost drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d, kao društva za osiguranje, vezao za odgovornost prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d, kao prevoznika, jer se njihova odgovornost ceni u skladu sa različitim materijalnim zakonima. Naime, za ocenu odgovornosti prvotuženog „Jugoprevoz“ a.d, kao prevoznika (imaoca opasne stvari) , od pravnog značaja su merodavne odredbe ZOO, u konkretnom slučaju odredba člana 177. stav 2. ZOO, dok su za ocenu odgovornosti drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d, kao društva za osiguranje, od pravnog značaja merodavn e odredb e Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, koje su lex specialis i koje derogiraju primenu opšte odredbe člana 177. stav 2. ZOO-a. Utoliko pre što se odredba člana 177. stav 2. odnosi isključivo na imaoca opasne stvari, a kompanija „D unav osiguranje“ a.d, kao društvo za osiguranje , nije imalac opasne stvari.

Ustavni sud zatim ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila putnik, u smislu odredbe člana člana 15. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, i da putnici imaju pravo na osiguranu sumu, nezavisno od toga da li ima ju pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca , a u sve u smislu odredaba člana 17. st. 1. i 3. navedenog materijalnog zakona.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi u konkretnom slučaju na arbitreran, a time i na ustavnopravno neprihvatljiv način, primenio odredbe ZOO, kada je reč o odgovornosti drugotužene kompanije „Dunav osiguranje“ a.d.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Kruševcu Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporene presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 349/15 od 8. juna 2015. godine i određivanjem da Viši sud u Kruševcu ponovo odluči o žalbi podnositeljke podnetoj protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić