Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina i još uvek je u prvostepenoj fazi. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miomira Jevtića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miomira Jevtića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5417/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miomir Jevtić iz Sombora je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8930/03.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 30. decembra 2003. godine podneo tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate i da “ovaj jednostavan i nimalo složen“ parnični postupak traje već sedam godina i da je neizvesno koliko će još trajati, te da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5417/12 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Miomir Jevtić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. decembra 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike plate u periodu 1. januar 2000. – 31. decembar 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 8930/03.

Prvostepeni sud je 13. januara 2004. godine doneo rešenje P. 8930/03 kojim je prekinuo parnični postupak i odredio da će se parnica nastaviti na predlog stranaka po proteku roka od tri meseca ukoliko nadležni organ tužene u tom roku koji teče od podnošenja zahteva za obeštećenje van spora ne odluči o zahtevu ili ga ne usvoji u celini, pozivajući se na odredbu člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Tužilac je podneskom od 5. aprila 2004. godine obavestio prvostepeni sud da tuženi nije odlučio o zahtevu za obeštećenje van spora, te je tražio da se zakaže ročište za glavnu raspravu. Tuženi je 6. maja 2004. godine dostavio odgovor na tužbu, a prvostepeni sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 13. jul 2005. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. jula 2005. godine doneo rešenje P. 8930/03, kojim je zastao sa parničnim postupkom do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Postupajući po predlogu tužioca od 20. decembra 2005. godine, prvostepeni sud je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da se ova parnica spoji sa parnicom P. 3732/03, pa je prvo ročište za glavnu raspravu u ovom jedinstvenom predmetu održano 20. novembra 2006. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. februara 2007. godine doneo rešenje P. 3732/03 kojim se tužba smatra povučenom, ističući da punomoćnik tužilaca i zastupnik tužene nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu zakaz ano za 22. februar 2007. godine, iako su bili uredno pozvani.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2157/07 od 9. maja 2007. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta , sa primercima drugostepenog rešenja , su 18. juna 2007. godine dostavljeni prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 4469/07, a prvo ročište za glavnu raspravu, koje je zakazano za 20. novembar 2007. godine, nije održano zbog obustave rada administracije. Drugi opštinski sud u Beogradu je 26. februara 2008. godine doneo rešenje P. 4469/07 kojim se tužba smatra povučenom, ističući da punomoćnik tužilaca i zastupnik tužene nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. februar 2008. godine, iako su bili uredno pozvani.

Tužioci su 6. marta 2008. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Nakon što ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 5. jun 2008. godine nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, prvostepeni sud je na ročištu održanom 16. juna 2008. godine doneo rešenje kojim je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, te je stavio van snage svoje rešenje od 26. februara 2008. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 16. juna 2008. godine doneo rešenje P. 3240/08, kojim je prekinuo parnični postupak, ističući da je pre d Ustavnim sudom pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta – odluke o vrednosti boda, kao i za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmeni Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, a što predstavlja prethodno pitanje za ovu parnicu .

Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud u Beogradu je preuzeo predmet radi postupanja, te je 12. marta 2012. godine doneo rešenje P. 5220/12, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari. U daljem toku postupka predmet je zaveden pod brojem P. 5417/12 i u ovoj parnici do današnjeg dana nije doneta nijedna prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pre određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i hitno rešavanje radnih sporova, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je bilo propisano: da sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da će se ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak (član 217. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 30. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je ovaj radni spor još uvek u prvostepenoj fazi odlučivanja, imajući u vidu da u ovom predmetu još nije doneta nijedna prvostepena presuda.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje devet godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, posebno uzimajući u obzir da je pre više od dve godine okončan postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti opštih akata na kojima je podnosilac ustavne žalbe temeljio osnovanost tužbenog zahteva u ovoj parnici.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da navedeni prvostepeni sud u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon jedne godine i dva meseca od dana podnošenja odgovora na tužbu tužene. O neefikasnom postupanju Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica da je nakon što je podnosilac ustavne žalbe 20. decembra 2005. godine podneo predlog za nastavak postupka posle određenog zastoja, prvostepeni sud održao prvo ročište za glavnu raspravu 11 meseci nakon podnošenja tog predloga. Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud tek nakon pet meseci od dana prijema rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 2157/07 od 9. maja 2007. godine zakazao prvo ročište u ponovnom po stupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja.

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 3240/08 od 16. juna 2008. godine prekinuo postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom u kome je trebalo da bude rešeno prethodno pitanje za ovu parnicu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/06 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni vojni list SCG”, broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore (“Službeni list SCG”, broj 42/05), kao i da je na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine doneo Zaključak IU-104/07 kojim je odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluka o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu nije tražio od Ustavnog suda obaveštenje o tome da li su okončani predmeti za ocenu ustavnosti i zakonitosti navedenih podzakonskih akata. Međutim, ni podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na njihov predlog. Podnosilac ustavne žalbe se obratio Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno nije podneo predlog za nastavak osporenog parničnog postupka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava. S obzirom na to da su postupci za ocenu ustavnosti i zakonitosti opštih akata, u kojima su se rešavala prethodna pitanja za ovu parnicu, okončani pred Ustavnim sudom 4. novembra 2010. godine i da je tek rešenjem prvostepenog suda od 12. marta 2012. godine nastavljen predmetni parnični postupak, Ustavni sud nalazi da je ovaj propust prvostepenog suda nesporno doprineo dužem trajanju radnog spora.

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da u ovom predmetu nije doneta nijedna prvostepena presuda , Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da su u tri vremenska intervala postojali zakonski razlozi za prekid , odnosno zastajanje s postupkom, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti