Povreda prava na suđenje u razumnom roku u naslednopravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja prava svojine po osnovu nasleđa, koji je trajao skoro 12 godina. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. P . iz Čantavira, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O . P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P . 156/10 ( 2001), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3290/12 od 22. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. P . iz Čantavira podneo je Ustavnom sudu, 26. juna 2013. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz Subotice , ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe , između ostalog, navodi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer su sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava, odbili njegov tužbeni zahtev, radi utvrđenja prava svojine po osnovu nasleđa, kao i da je parnični postupak, od podnošenja tužbe 8. avgusta 2001. godine Opštinskom sudu u Subotici, do pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3290/12 od 22. aprila 2013. godine, trajao skoro 12 godina, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da Ustavni sud poništ i osporenu drugostepenu presudu i da mu utvrdi pravo na naknadu štete u visini od 393.328,57 dinara, i to 117.632,57 dinara na ime kamate, 177.422,00 dinara na ime zakupnine za 12 godina i 98.274,00 dinara na ime izgubljene subvencije sa zateznom kamatom, iz čega je Ust avni sud ocenio da traži naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 156/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Subotici P.1448/2001) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

O. P . iz Čantavira, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. avgusta 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Subotici, protiv tuženih – M. T. i I. K, radi utvrđenja prava svojine. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1448/2001. Do donošenja presude zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano jer nije bilo obezbeđeno prisustvo tumača za mađarski jezik. U periodu od 29. aprila 2002. do 12. januara 2004. godine nije održano nijedno ročište. Naime, na ročištu održanom 29. aprila 2002. godine, stranke su se dogovorile da sud ne zaka zuje ročište, radi pokušaja dogovora oko rešavanja spora . Međutim, 25. februara 2003. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da nije postignut dogovor među strankama i tražio da sud zakaže ročište, ali je ročište zakazano tek nakon 11 meseci – 12. januara 2004. godine. U sprovedenom dokaznom postupku, sud je izvršio uvid u dostavljene pismene dokaze i ostavinske spise predmeta tog suda, saslušao predložene svedoke i parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 1448/2001 od 12. aprila 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i tužilac obavezan da tuženima naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1093/05 od 19. januara 2007. godine žalba tužioca je uvažena, prvostepena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 1448/2001 od 12. aprila 2005. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da presuda ne sadrži ocenu dokaza, koji su iz vedeni tokom dokaznog postupka, na osnovu kojih je utvrđeno činjenič no stanje, te da se ne može ispitati činjenično stanje, pa ni pravilnost primene materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 187/07. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki i radi izjašnjenja stranaka u pogledu obavljenog veštačenja. U sprovedenom dokaznom postupku sprovedena su dva građevinska veštačenja od strane različitih sudskih veštaka, dopune veštačenja i usaglašavanje nalaza veštaka, sud je izvršio uvid u pribavljenu dokumentaciju, ostavinske spise predmeta tog suda, saslušao svedoke i parnične stranke. Nakon 1. januara 2010. godine postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 156/10. Tužene su 18. marta 2010. godine podnele protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 3136/10. Na ročištu održanom 31. maja 2010. godine sud je dozvolio preinačenje tužbe i odredio spajanje postupka po tužbi sa postupkom po protivtužbi tako da se jedinstveni postupak vodi pod brojem P. 156/10. Nakon obavljenog veštačenja, tužilac je 22. marta 2010. godine postavio konačan tužbeni zahtev kojim je tražio vraćanje poklona primljenog po predmetnom ugovoru o poklonu radi namirenja nužnog dela, utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenje prava svojine na predmetnim nekretninama po osnovu nasleđa i gradnje. Tužene-protivtužilje su podnetom protivtužbom tražile utvrđenje prava svojine na određenim pokretnim stvarima i vraćanje poklona , odnosno da se vrednost suvlasničkog dela pok. O. V. na predmetnim pokretnim stvarima smatra kao poklon učinjen tužiocu-protivtuženom.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 156/10 (2001) od 24. juna 2010. godine tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog je delimično usvojen, pa je utvrđeno da je predmetnim ugovorom o poklonu, koji je zaključen između sada pok. O. V, kao poklonodavca i tuženih-protivtužilja, kao poklonoprimaca, povređen nužni deo tužioca -protivtuženog, pa je određeno vraćanje poklona od s trane tuženih-protivtužilja koji su primile i određen nužni deo tužioca-protivtuženog na 5/57 delova predmetne nepokretnosti (parc. br. 7470 njiva K .), što su tužene dužne trpeti da se po pravnosnažnosti ove presude pravo svojine na 5/57 delova na predmetnoj nepokretnosti upiše u korist tužioca-protivtuženog. U preostalom delu, iznad dosuđenog, tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog je odbijen kao neosnovan, kao i protivtužbeni zahtev tuženih -protivtužilja i obavezan tužilac -protivtuženi da tuženima-protivtužiljama naknadi parnične troškove.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv navedene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3290/12 od 22. aprila 2013. godine žalba tužioca je delimično uvažena, delimično odbijena kao neosnovana, žalba tuženih je odbijena kao neosnovana i presuda Osnovnog suda u Subotici P. 156/10 (2001) od 24. juna 2010. godine potvrđena u usvajajućem i u odbijajućem delu u odnosu na tužbene zahteve i u odbijajućem delu u odnosu na protivtužbeni zahtev, preinačena u delu odluke o troškovima postupka i određeno je da svaka stranka u postupku snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da su u prvostepenoj presudi izneti jasni i neprotivrečni razlozi o bitnim činjenicama za odluku o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, da nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP, kao i da je č injenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno.

Naime, u ostavinskom postupku iza pok. oca parničnih stranaka, O. Pe, koji je preminuo 20. jula 1980. godine, raspoređena je zaostavština parničnih stranaka na način kako je to prvostepeni sud utvrdio, u koju zaostavštinu nije ušla kuća i dvorište u ul. m. br oj 9, parcela broj 945, koja kuća je sagrađena u toku trajanja bračne zajednice O. Pe. i O . V, njihovim zajedničkim sredstvima. U vreme smrti oca parničnih stranaka, O. Pe, ova nepokretnost bila je upisana u zemljišne knjige kao vlasništvo O. V, sada pok. majke stranaka. Iz spisa O. 1855/80 sud je utvrdio da je pravnosna žnim rešenjem O. 1855/80 od 22. septembra 1980. godine strankama predata zaostavština iza njihovog pok. oca, i to u pogledu nekretnina koje su u momentu smrti bile njegovo vlasništvo, i da je sud predmet zaostavštine, koju su kasnije nasledili, utvrdio na osnovu prijave naslednika. Iz ovih spisa sud je takođe utvrdio da je zaostavština iza pok. oca raspoređena među njegovim zakonskim naslednicima, preživelim bračnim drugom i decom, na osnovu zakona i sporazumne deobe, te da u postupku nije isticano da zaostavštinu predstavlja ½ dela nekretnine koju predstavlja roditeljska kuća, koja je u to vreme bila upisana u zemljišnim knjigama kao vlasništvo O. V.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, drugostepeni sud zaključuje da će se, prema odredbama sada važećeg Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik PC “, br. 46/95 i 101/ 03 – Odluka US), članu 237 , nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu. To znači da se nasleđe iza pok. O . Pe, oca parničnih stranaka, raspravlja po odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni list SAPV“, br oj 8/ 75), važećeg u vreme otvaranja njegov og nasleđa, 20. jula 1980. godine. Po odredbama člana 140. tog zakona, pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana kada je naslednik saznao da je doneto pravnosnažno rešenje o raspravljanju zaostavštine i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od dana pravosnažnosti rešenja o raspravljanju zaostavštine, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta, dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina. To dalje znači da je za tužioca, kao zakonskog naslednika, zastarelo pravo da zahteva zaostavštinu iza pok. O . Pe. računajući od pravnosnažnosti rešenja, dana 22. oktobra 1980. godine. Kako je tužilac podneo tužbu u ovoj parnici 8. avgusta 2001. godine godine, proizlazi da je to učinio po proteku navedenog roka. Dakle, nastupila je zakonska prekluzija koja ima za posledicu odbijanje tužbenog zahteva kojim tužilac ide za ostvarivanjem naslednog dela od 1 /8 na nepokretnosti, odnosno sticanjem svojine po pravnom osnovu nasleđa. Takva prekluzija čini i da je tužilac izgubio pravo naslednika iz člana 181. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br oj 18/05), koji se primenjuje po članu 357. i na porodične odnose koji su nastali do dana početka njegove primene 1. jula 2015. godine, da traži deobu zajedničke imovine ostavioca , radi utvrđenja nasledničkih prava na svojinskom delu. Sledom te prekluzije, tužilac je izgubio i pravo da traž i utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju u pogledu te imovine za koju je izgubio pravo na zakonsko nasleđivanje, jer je izgubio pravni interes za to utvrđenje u smislu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, kako je utvrđeno, a žalbama se ne osporava, sada pok. majka stranaka, O. V . je predmetnom kućom i d vorištem raspolagala ugovorom o doživotnom izdržavanju, kao primalac izdržavanja, tako što ih je prenela u svojinu ovde tuženima, kao davaocima izdržavanja, svakoj u po 1/2. Zbog nedostatka navedenst pravnog interesa tužilac je izgubio pravo da traži utvrđenje ništavosti ugovora u delu u kome je raspolagano sa 1/8 dela predmet ne nepokretnosti.

U pogledu raspolaganja ugovorom o doživotnom izdržavanju sa 1/3 dela i ste nepokretnosti, tužilac nije dokazao osnov za ništavost ugovora. Ovo stoga, jer tužilac nije dokazao da je stekao pravo svojine na 1/3 dela iste nepokretnosti po prav nom naslovu savesne gradnje, što je prvostepeni sud pravilno raspravio. Tužilac ni navodima žalbe nije doveo u pitanje pravilnost ovakvog zaključka prvostepenog suda, na osnovu izvedenih dokaza. Naime, tužilac u žalbi navodi da je tužilac zato otišao iz roditeljske kuće i kupio sebi kuću, jer je video da je necelishodno ulaganje u nešto što nema izgleda da bude njegovo. Već ovo ukazuje da tužilac nije imao sporazum sa svojim roditeljima da će na osnovu svog doprinosa u dogradnji i adaptaciji roditeljske kuće ostvariti svojinsko pravo. Prema odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni list SAP Vojvodine“, broj 8/75), koji je važio u vre me otvaranja nasleđa iza pok. O . Pe, kao i po odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik PC “, br oj 46/95) koji je važio u vreme otvaranja nasleđa iza pok. O . V, postoja la je mogućnost da predak za života ustupi i razdeli svoju imovinu svojoj deci, ali je takva raspodela imovine punovažna samo ako cy s e sa tim saglasila sva deca koja će po zakonu biti pozvana da naslede njegovu zaostavštinu i pod uslovom da je sporazum o ustupanju i raspodeli imovine sastavljen u pismenom obliku i overen od sudije. U situaciji kada tužene ne ističu, niti dokazuju da je u takvoj propisanoj formi postojao sporazum o raspodeli imovine za života njihovih predaka, onda je irelevantno da li je među njima postojao kakav usmeni sporazum o tome, a iz navoda i tužioca i rezultat a celokupnog toka postupka proizilazi da je to među parničnim strankama i sporno. Za to su irelevantni navodi tuženih o postojanju usmenog sporazuma o raspodeli imovine za života ostavilaca. Iz svega napred iznetog d rugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje od značaja za osnovanost tužbenih zahteva i protivtužbenog zahteva. Pri tome je Apelacioni sud cenio i sve ostale navode žalbi parničnih stranaka, ali je našao da nisu od značaja za odluku, pa ih nije posebno obrazlagao. Međutim, delimično je pogrešna odluka prvostepenog suda o troškovima parničn og postupka, pa je drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka tako da ukupni troškovi na koje je obavezan tužilac iznose 203.400,00 dinara.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 27. maja 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 140. Zakona o nasleđivanju („Službeni list SAPV“, broj 8/75 ), koji je važio u trenutku smrti ostavioca pok. O . Pe, bilo je propisano da pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za dve godine od dana od kada je naslednik saznao da je doneto pravnosnažno rešenje o raspravljanju zaostavštine i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od dana pravnosnažnosti rešenja o raspravljanju zaostavštine, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta , kao i da prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina.

Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) propisuje: da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva, a da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja (član 221.); da će se n asleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu , kao i da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. avgusta 200 1. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici , i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beograd u Gž. 3290/13 od 2 2. aprila 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 11 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 8. avgusta 200 1. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko 11 i po godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog sta nja bitnog za presuđenje, kao i da je sud odlučivao o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni i drugostepeni sud nisu postupali efikasno i delotvorno . Naime, prva presuda P. 1448/01 od 12. aprila 2005. godine je doneta nakon više od tri i po godine od podnošenja tužbe, pri čemu je sud, nakon što je punomoćnik tužioca obavestio sud da nije postignut dogovor među strankama oko rešavanja spora i traž io da sud zakaže ročište, ročište zakazao tek nakon 11 meseci od navedenog obaveštenja. Pri tome je prvostepena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1093/05 od 19. januara 2007. godine zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se nije mogla ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava. Drugu presudu P. 156/10 od 24. juna 2010. godine u ponovnom prvostepenom postupku sud je doneo nakon skoro tri i po godine. Drugostepenom presudom Gž.3290/12 od 22. aprila 2013. godine je preinačena navedena prvostepena presuda u pogledu odluke o troškovima postupka, ali je odlučivanje drugostepenog suda o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude trajalo skoro tri godine, iako je od podnošenja tužbe prošlo više od 11 godina.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac-protivtuženi, imao legitiman interes da se predmetna parnica, okonča u razumnom roku, kao i da svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 156/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Subotici P. 1488/001 ).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac s matra da je prilikom donošenja osporene drugostepene presude , kojom je potvrđena prvostepena presuda, osim u delu odluke o troškovima postupka, pogrešno prime njeno materijalno pravo na njegovu štetu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava Apelacionog suda u Novom Sadu u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene drugostepene presude. Naime, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju, nasleđa otvorena pre stupanja na snagu tog zakona, kao i ugovor i o doživotnom izdržavanj u koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu navedenog zakona rasprav iće se po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu . Stoga se, u konkretnom slučaju, na rokove zastarelosti prava podnosioca da zahteva zaostavštinu kao naslednik, imaju primeniti odredbe Zakona o nasleđivanju iz 1975 . godine, koji je važio u vreme smtri ostavioca pok. O . Pe . Polazeći od navedenog, i činjenice da je podnosilac ustavne žalbe 8. avgusta 2001. godine podneo tužbu kojom je tražio zaostavštinu – kuću koja je sagrađena u toku trajanja bračne zajednice njegovih roditelja, pok. O. Pe. i O. V, a otac je preminuo 20. jula 1980. godine, proizlazi da, u smislu odredbe člana 140. navedenog Zakona o nasleđivanju iz 1975 . godine, u slučaju da mu je pravo na nasleđivanje pre dmetne zaostavštine i pripadalo, ono je bilo zastarelo znatno pre podnošenja navedene tužbe. Ovo iz razloga što podnosilac us tavne žalbe nije u zakonskom ro ku podneo tužbu kojom bi tražio zaostavštinu pok. O. Pe. Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je , po njegovoj oceni, samo delimično osnovan postav ljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, te da ospor enom drugostepenom presudom njemu nije povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je imao u vidu da je u Odluci Už-921/2011 od 11. decembra 2013. godine povodom sličnog pravnog pitanja zauzeo drugačiji stav u pogledu primene merodavnih odredaba Porodičnog zakona kojima je propisano da se deoba zajedničke imovine može vršiti i posle prestanka braka, da pravo na deobu zajedničke imovine imaju i naslednici umrlog supružnika, kao i da zahtev za navedeno utvrđenje ne zastareva, te da se u smislu navedenog zakona pod pojmom deobe smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku.

Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3290/12 od 22. aprila 2013. godine nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 2. izreke .

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u naslednopravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti