Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost. Različite pravnosnažne odluke sudova poslednje instance u gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama dovele su podnositeljku u nejednak položaj, što je suprotno principu pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5098/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa

Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . J. iz sela Š. kod S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1 852/11 od 23. avgusta 2011. godi ne i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J. iz sela Š. kod S. podnela je 24. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Z. K, advokata iz S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 145. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda koja se odnosi na neisplaćene naknade za topli obrok i regres za period od 2004. godine do 2010. godine, te da je ovakva pravnosnažna odluka o tužbenom zahtevu podnos iteljke u odnosu na topli obrok i regres nezakonita i doneta pogrešnom primenom materijalnog prava u korist tužene . Podnositeljka je kao dokaz nejednakog postupanja u istim činjeničnim i pravnim situacijama Ustavnom sudu dostavila kopiju presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudska jedinica u Sjenici P1. 977/10 od 21. juna 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime sticanja bez pravnog osnova usled neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od 22. oktobra 2004. godine do 31. decembra 2006. godine isplati odgovarajući iznos , sa zakonskom zateznom kamatom i da joj zbog neisplaćene naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2004, 2005. i 2006. godinu tužena isplati odgovarajući iznos , sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke prvostepene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime sticanja bez pravnog osnova usled neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od januara 2007. godine do februara 2010. godine isplati mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom trećim izreke ove prvostepene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2007, 2008. i 2009. godine isplati odgovarajuće iznose, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1852/11 od 23. avgusta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru – Sudske jedinice u Sjenici P1. 977/10 od 21. juna 2011. godine.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine, na koju se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde i potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 760/07 od 18. decembra 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje N. M. i obavezana tužena da joj isplati - na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 22. oktobra 2004. godine, pa do 31. decembra 2006. godine iznos od 102.496,54 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora 2004, 2005. i 2006. godinu iznos od 65.917,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

4. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Apelacionog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Kragujevcu, sa stanovišta prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu proizilazi da je Okružni sud u Kragujevcu , kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvojio tužbene zahtev e tuži lje – zaposlene u tom sudu na mestu referenta, da joj tužena isplati naknadu za neplaćeni topli obrok i regres za period od 200 4. godine do 2006. godine, koja se nalazil a u gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosi teljka ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe, ko joj su odbijen i tužbeni zahtev i za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome je bil a tuži lja čiji su i dentični tužbeni zahtevi usv ojeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine, kao i n pr. Odluku Ustavnog suda Už- 4222/2011 od 5. marta 20 14. godine). Stoga je Ustavni sud, ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Kragujevcu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalb e na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava .

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u prvom delu izreke.

5. Izuzimajući razloge koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presud om povređeno pravo podnosi teljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnositeljka ustavne žalbe temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu prava na isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora državnih službenika i nameštenika doneo veći broj odluka. U svojim odlukama, Ustavni sud je zauzeo jedinstven pravni stav, da su na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01), u periodu do 31. decembra 2006. godine, ove naknade ulazile u koeficijent za obračun plata, iz kog razloga su iste isplaćivane kroz platu državnih službenika (videti, pored drugih, Odluku Už-2111/2009 od 14. marta 2012. godine). Posle 1. januara 2007. godine počeo je da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06 i 115/06), kojim se državnim službenicima i nameštenicima ne garantuje kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je Zakonom o radu, kao opštim radnopravnim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi pravo državnog službenika ili nameštenika na ovakvu vrstu primanja. Obaveza poslodavca da zaposlenom državnom službeniku i namešteniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora, postoji od 1. januara 2009. godine na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 104/08), ali je Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", broj 8/09) primena ovih odredaba odložena (videti, pored drugih, odluke Ustavnog suda Už-1395/2008 od 14. jula 2011. godine, Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine i Už-2779/2009 od 8. septembra 2011. godine).

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava..

Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 60. Ustava ne garantuje pravo na naknadu troškova zaposlenog na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog nj enog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije .

Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 145. Ustava uspostavljaju načela vezana za sudsku odluku, te se na tim odredbama ne može zasnivati ustavnosudska zaštita tih prava putem ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 2361/2012: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe za naknadu za ishranu i regres
• Už 1233/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse
• Už 4222/2011: Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse u sporovima državnih službenika
• Už 4085/2012: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti