Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Branka Timotijevića, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 2003. godine i dosudio naknadu nematerijalne štete, naloživši sudu da postupak hitno okonča.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj Branka Timotijevića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Timotijevića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3398/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Timotijević iz Beograda je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića , advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na s uđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3398/03.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 19. maja 200 3. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete, zbog pogrešno obračunate i manje isplaćene plate, ali da sud nije primenio pravna stanovišta Vrhovnog suda Srbije iz kojih proizlazi osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Iako je od podnošenja tužbe prošlo više od sedam godina, postupak nije okončan i neizvesno je koliko će još trajati, zbog čega smatra mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3398/03, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 19. maja 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, kojom je tražio da se obaveže tužena da mu isplati razliku između isplaćene i zakonom garantovane plate počev od 1. januara 2000. godine do 3 0. aprila 2003. godine , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud je 5. marta 2004. održao prvo roč ište za glavnu raspravu, dok naredno ročište zakazano za 4. maj 2004. godine nije održano iz procesnih razloga.

U toku 2005. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu – 17. februara, a sud je 14. juna doneo rešenje kojim je zastao sa postupkom do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Tužilac je 31. avgusta 2005. godine predložio da se postupak nastavi i da sud zakaže ročište za glavnu raspravu, uz obrazloženje da je Vrhovni sud Srbije u svojim odlukama zauzeo pravni stav u vezi sa spornim pitanjem.

U toku 2007. godine bilo je zakazano i održano samo jedno ročište za glavnu raspravu - 15. jun a, dok je Opštinski sud 22. februara 2008. godine, na predlog punomoćnika tužioca, rešenjem prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do rešavanja prethodnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Pravnosnažno prekinuti parnični postupak nije nastavljen.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 , 111/09 i 36/11 ), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, a u kom slučaju će se, saglasno članu 217. stav 2. istog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu - 19. maja 200 3. godine, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe , pa do razmatranja ustavne žalbe proteklo deset godina, kao i da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Sud, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda decenijsko trajanje parničnog postupka iz radnog odnosa, koji je po zakonu hitan.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku , jer je u pitanju bio spor o potraživanju iz radnog odnosa. Međutim, sud nalazi da je i on sam , odnosno njegov punomoćnik, doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od 22. februara 2008. godine, kada je doneto rešenj e o prekidu postupka ( na predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe ), pa do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, nije preduzeo nijednu radnju usmerenu ka nastavku i okončanju postupka. Stoga nesumnjivo proizlazi da se podnosilac nije ponašao saglasno načelu procesne ekonomije, niti se može smatrati da je u navedenom višegodišnjem periodu aktivno učestvovao u postupku koji se vodi po njegovoj tužbi, iako takva obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

Takođe, razlog za dugo vremensko trajanje postupka je i neažurno postupanje prvostepenog suda koji više puta tokom parnice nije bio dovoljno aktivan. Naime, Opštinski sud je prvo ročište za glavnu raspravu održao tek deset mesec i nakon podnošenja tužbe , dok je nakon ročišta održanog 17. februara 2005. godine, sledeće zakazao tek za 15. jun 2007. godine.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda (kome se podnosilac u suštini nije protivio), dovelo do toga da parnični postupak još nije okončan , čime se znatno odstupilo od standarda hitnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak, okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) navedenog Zakona, Sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Sud je cenio sve okolnosti od značaja , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju pretrpeo, ceneći pri tome i njegov doprinos dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavnik sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević