Odluka Ustavnog suda o produženju smeštaja u zdravstvenoj ustanovi

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda o produženju pritvora, odnosno smeštaja u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Utvrđeno je da je odluka doneta u skladu sa zakonom, na osnovu relevantnih i dovoljnih razloga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5099/2020
14.11.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. P. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kž1. 226/20 od 20. maja 2020. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P. iz Beograda je, 5. juna 2020. godine, preko punomoćnika N. C, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kž1. 226/20 od 20. maja 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 23, 24, 27, 31, 34, 36. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da se osporenim rešenjem krše ustavna prava okrivljenog, ovde podnosioca, koji je već skoro pet meseci u pritvoru – u psihijatrijskoj ustanovi i da je rešenje zasnovano isključivo na dokazu na kome se odluka ne može zasnivati, imajući u vidu da je od tri člana komisije veštaka samo jedan član sudski veštak.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, ukine stav II osporenog rešenja, te utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Predlogom Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 191/20 od 5. februara 2020. godine okrivljenom, ovde podnosiocu, stavljeno je na teret izvršenje protivpravnog dela u zakonu određenog kao krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, uz predlog da se prema okrivljenom izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 143/20 od 4. marta 2020. godine prema okrivljenom, zbog toga što je u stanju neuračunljivosti izvršio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, izrečena je mera bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, koja mera će se prema okrivljenom sprovesti u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi i to Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, računajući od 14. januara 2020. godine od 14:00 časova kada je lišen slobode i privremeno smešten u Specijalnu zatvorsku bolnicu pa nadalje.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kž1. 226/20 od 20. maja 2020. godine stavom I usvojena je žalba branioca okrivljenog, ukinuto je prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovno suđenje, dok je stavom II odlučeno da okrivljeni, na osnovu člana 524. u vezi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, ostaje smešten u specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu do završetka postupka pred sudom prvog stepena za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a koji smeštaj je određen rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 143/20 – Kv. 168/20 od 7. februara 2020. godine. U ovom rešenju je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeno rešenje zahvaćeno bitnom povredom iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i činjenično stanje je ostalo nepotpuno, pa čak i pogrešno utvrđeno jer iz napred citiranog nalazi i mišljenja komisije klinike Dr Laza Lazarević prvostepeni sud nije mogao da izvede zaključak na strani 12 pobijanog rešenja da „s obzirom na učinjeno krivično delo i mentalni poremećaj i poremećaj ponašanja, psihotičnog poremećaja te zavisnosti od narkotika postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno lečenje okrivljenog u navedenoj zdravstvenoj ustanovi“, jer iz nalaza i mišljenja veštaka Klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević i iskaza njihovog predstavnika proizlazi da je reč o postojanju ozbiljne opasnosti od ponavljanja „istog ili drugog“ krivičnog dela, a ne „težeg“ krivičnog dela; da imajući u vidu da je prvostepeno rešenje ukinuto, drugostepeni sud je shodno primenjujući odredbu člana 458. stav 4. ZKP doneo odluku kao u stavu II izreke ovog rešenja, obzirom da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni učinio protivpravno delo koje mu je stavljeno na teret, te da postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP i opravdana opasnost da bi usled duševnih smetnji okrivljeni mogao da izvrši krivično delo, imajući u vidu da iz nalaza i mišljenja ustanove – Klinike za psihijatrijske bolesti proizlazi da okrivljeni boluje od mentalnog poremećaja i poremećaja ponašanja zbog upotrebe brojnih opojnih droga i drugih psihoaktivnih supstanci, klasifikovan kao F19.5 i specifičnog poremećaja ličnosti i ponašanja – disocijalnog poremećaja ličnosti klasifikovanog kao F60.2, da je okrivljeni u stanju nestabilne remisije udružene sa graničnim nivoom inteligencije i da kod njega postoji ozbiljna opasnost od ponavljanja krivičnog dela, a koje napred navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, po mišljenju drugostepenog suda, opravdavaju produženje smeštaja okrivljenog u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, a koji smeštaj je određen rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 143/20 – Kv. 168/20 od 7. februara 2020. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je ljudski život neprikosnoven, da u Republici Srbiji nema smrtne kazne i da je zabranjeno kloniranje ljudskih bića (član 24.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (član 27.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a da ga viši sud može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, i da se, ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni pušta na slobodu, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne se određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom, da se svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo, da je izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod, da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (član 34); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)).

Odredbom člana 521. ZKP propisano je da će se u postupcima za izricanje mera bezbednosti primenjivati odredbe čl. 522. do 536. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, shodno će se primenjivati ostale odredbe ovog zakonika.

Odredbom člana 522. stav 1. ZKP propisano je da ako je okrivljeni učinio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo u stanju neuračunljivosti, javni tužilac će podneti sudu predlog da okrivljenom izrekne meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje okrivljenog na slobodi, ako za izricanje takve mere postoje uslovi predviđeni Krivičnim zakonikom.

Odredbama člana 524. ZKP propisano je: da u predlogu za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja javni tužilac može predložiti da se prema okrivljenom koji se nalazi na slobodi odredi pritvor, pored osnova iz člana 211. ovog zakonika, i ako postoji opravdana opasnost da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo, da će pre odlučivanja o određivanju pritvora sud pribaviti mišljenje veštaka, da se nakon donošenja rešenja o određivanju pritvora okrivljeni do završetka postupka pred sudom prvog stepena smešta u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu ili prostoriju koja odgovara njegovom zdravstvenom stanju, da ako se okrivljeni u vreme podnošenja predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja nalazi u pritvoru, sud će postupiti u skladu sa st. 2. i 3. ovog člana.

Odredbama člana 458. ZKP propisano je: drugostepeni sud će rešenjem usvojiti žalbu i ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet na ponovno suđenje ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka, osim slučajeva iz člana 459. stav 1. ovog zakonika ili ako smatra da zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na koje se u žalbi ukazuje treba narediti novi glavni pretres pred prvostepenim sudom, da drugostepeni sud može narediti da se novi glavni pretres pred prvostepenim sudom održi pred potpuno izmenjenim većem, da drugostepeni sud može i samo delimično ukinuti prvostepenu presudu ako se pojedini delovi presude mogu izdvojiti bez štete za pravilno presuđenje, da ako se optuženi nalazi u pritvoru, drugostepeni sud će ispitati da li još postoje razlozi za pritvor i doneće rešenje o produženju ili ukidanju pritvora i da protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 27. stav 1, člana 31. st. 1. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje zasniva na tvrdnjama da se osporenim rešenjem krše ustavna prava podnosioca, koji je već skoro pet meseci u pritvoru – u psihijatrijskoj ustanovi.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP. Dalje, odredbama člana 524. ZKP propisano je da u predlogu za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja javni tužilac može predložiti da se prema okrivljenom koji se nalazi na slobodi odredi pritvor, pored osnova iz člana 211. ovog zakonika, i ako postoji opravdana opasnost da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo i da će pre odlučivanja o određivanju pritvora sud pribaviti mišljenje veštaka.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, nedvosmisleno proizlazi da sud u postupcima za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo protivpravno delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, odnosno, ako postoji opravdana opasnost da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo, te da, potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenih opštih principa, a imajući u vidu navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenu osnovanosti iznetih tvrdnji podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. st 1. i 3. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je Viši sud u Beogradu stavom II osporenog rešenja odlučio da podnosilac ustavne žalbe ostaje smešten u Specijalnoj zatvorskoj bolnici do završetka postupka pred prvostepenim sudom za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a koji smeštaj je, kako je to navedeno u osporenom rešenju, određen rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 143/20 – Kv. 168/20 od 7. februara. Pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe je produžen na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, kao i zbog postojanja opravdane opasnosti da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo.

Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno: da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni učinio protivpravno delo koje mu je stavljeno na teret, te da postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP i opravdana opasnost da bi usled duševnih smetnji okrivljeni mogao da izvrši krivično delo, imajući u vidu da iz nalaza i mišljenja ustanove – Klinike za psihijatrijske bolesti proizlazi da okrivljeni boluje od mentalnog poremećaja i poremećaja ponašanja zbog upotrebe brojnih opojnih droga i drugih psihoaktivnih supstanci klasifikovan kao F19.5 i specifičnog poremećaja ličnosti i ponašanja – disocijalnog poremećaja ličnosti klasifikovanog kao F60.2, da je okrivljeni u stanju nestabilne remisije udružene sa graničnim nivoom inteligencije i da kod njega postoji ozbiljna opasnost od ponavljanja krivičnog dela, a koje napred navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti, po mišljenju drugostepenog suda, opravdavaju produženje smeštaja okrivljenog u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu.

Stoga, Ustavni sud je ocenio da je pritvor koji je podnosilac izdržavao u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, prema njemu produžen iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, a da su u osporenom rešenju navedeni relevantni i dovoljni razlozi za ovakvu odluku.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana donošenja osporenog drugostepenog rešenja (20. maj 2020. godine) nalazio u pritvoru četiri meseca i sedam dana (računajući od 14. januara 2020. godine, kada je lišen slobode), za koje vreme su obavljena medicinska veštačenja, te doneto prvostepeno i osporeno drugostepeno rešenje kojim je predmet vraćen na ponovno suđenje. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se postupak, u okolnostima konkretnog slučaja, vodio sa primerenom hitnošću.

U odnosu na navode da je rešenje zasnovano isključivo na dokazu na kome se odluka ne može zasnivati, imajući u vidu da je od tri člana komisije veštaka samo jedan član sudski veštak, Ustavni sud je utvrdio da iz dostavljene dokumentacije ne proizlazi da je podnosilac ove navode isticao u žalbi protiv prvostepenog rešenja. Imajući u vidu da je podnosilac propustio da tako pokuša da zaštiti svoja prava u redovnom postupku, Ustavni sud ove navode nije razmatrao.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknute povrede prava iz čl. 23, 24, 34. i 36. i člana 27. st. 2, 3. i 4. i člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Konačno, u odnosu na istaknute povrede načela iz čl. 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te zato do povrede ovih načela može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode. S obzirom na to da Ustavni sud nije našao da su ispunjeni uslovi za isticanje povrede zajemčenih prava, to nema osnova ni za isticanje povrede navedenih načela.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o produženju smeštaja u zdravstvenoj ustanovi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti