Odbijanje ustavne žalbe povodom zahteva za isplatu naknada za službu u inostranstvu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu penzionisanog pukovnika podnetu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na rad, jednakost, život, niti pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-510/2008
01.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gostimira Popovića iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gostimira Popovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 556/06 od 7. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gostimir Popović iz Beograda je 5. maja 2008. godine, preko punomoćnika Arsenija Z. Katanića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 556/06 od 7. februara 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na život, prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 24, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su razlozi navedeni u osporenoj presudi „veoma paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata“, a da „sama činjenica da se o ovom zahtevu rešava skoro četiri godine, ukazuje na kršenje osnovnih ljudskih prava ... (nerazuman rok suđenja)“. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da postoje i druga profesionalna vojna lica koja su ostvarila svoje pravo na isplatu plata i pripadajućih naknada po osnovu službe u inostranstvu, a na koju su bila zvanično upućena od strane Ministarstva odbrane, „dakle lica koja se nalaze u potpuno identičnoj situaciji kao i ovde žalilac“. Od Ustavnog suda se traži da usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U-SCG 556/06 od 7. februara 2008. godine, kao i rešenje Ministarstva odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove, broj 5950-2/03 od 24. februara 2005. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene dokaze priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe se kao pukovnik u penziji obratio Ministarstvu odbrane sa zahtevom za isplatu neisplaćenih plata i pripadajućih dnevnica za period od 1. aprila 1992. godine do 31. maja 1999. godine za vreme službe na teritoriji strane države, pozivajući se na član 79. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Rešavajući o ovom zahtevu, Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove je 24. februara 2005. godine donelo rešenje 5950-2/03, kojim je navedeni zahtev odbijen kao neosnovan, jer podnosilac u naznačenom periodu nije bio upućen na službu u diplomatsko ili konzularno predstavništvo Jugoslavije u inostranstvo ili radi vršenja zadataka i poslova koji proizilaze iz međunarodnih ugovora, već je, uvidom u službenu evidenciju, utvrđeno da je bio na službi u Vojnoj pošti 7572 Banja Luka. S obzirom da se, kako je u obrazloženju ovog rešenja izneto, navedena vojna pošta ne može smatrati diplomatskim ili konzularnim predstavništvom u inostranstvu, to se, prema ovim navodima, ni podnosiocu ne može priznati status profesionalnog vojnika koji je upućen na službu u diplomatsko ili konzularno predstavništvo Jugoslavije u inostranstvu, niti da je vršio zadatke i poslove koji proizilaze iz međunarodnih ugovora.

Smatrajući ovakav stav Ministarstva odbrane „pogrešnim“, podnosilac je 25. marta 2005. godine podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore „zbog svih zakonskih razloga“, tražeći od tog suda da uvaži tužbu, poništi navedeno rešenje i predmet vrati na ponovno rešavanje, te da naloži upravnom organu da nakon zakonito sprovedenog postupka donese pravilno i na zakonu zasnovano rešenje kojim će udovoljiti zahtevu podnosioca.

Vrhovni sud Srbije je obavestio tužioca da je dana 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Saveznim sudom, odnosno Sudom Srbije i Crne Gore.

Odlučujući u ovom upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije je 7. februara 2008. godine doneo osporenu presudu kojom se tužba podnosioca odbija. U obrazloženju ove presude navedeno je da je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio zahtev podnosioca, pravilno tumačeći da se, u smislu odredbe člana 79. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije, služba podnosioca u Vojnoj pošti u Banja Luci ne može upodobiti radu u diplomatskom ili konzularnom predstavništvu u inostranstvu, te nalazeći da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za priznavanje tražene naknade.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, pored ostalog, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano da se profesionalnom vojniku koji je upućen na službu u diplomatsko ili konzularno predstavništvo Jugoslavije u inostranstvu ili radi vršenja zadataka i poslova koji proizlaze iz međunarodnih ugovora, plata i druge naknade utvrđuju po propisima o platama i drugim naknadama radnika na radu u diplomatskim i konzularnim predstavništvima Jugoslavije u inostranstvu, s tim što se razvrstavanje prema činu, dužnosti, zadacima i poslovima koje će obavljati za to vreme, radi određivanja plate, vrši prema posebnom propisu Savezne vlade (član 79. stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za isplatu neisplaćenih plata za vreme službe na teritoriji strane države za određeni period, odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Prema oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud nalazi da je odlučivanje o zakonitosti konačnog upravnog akta u ovom upravnom sporu trebalo i moglo da obuhvati samo ispitivanje da li je u upravnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe bio upućen na rad u diplomatsko ili konzularno predstavništvo naše zemlje u inostranstvu, odnosno da li je bio upućen u inostransvo radi vršenja zadataka i poslova koji proizlaze iz međunarodnih ugovora. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na rad, zajemčeno odredbom člana 60. Ustava, jer je za službu koju je obavljao u naznačenom periodu primao propisanu zaradu. Navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, prema oceni Ustavnog suda, izraz su njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

U vezi navoda podnosioca koji se odnose na nejednako postupanje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije pružio konkretne dokaze koji ukazuju na nejednako postupanje, kao i da se iz ovih navoda ne može utvrditi koji organ je eventualno nejednako postupao, da li Ministarstvo odbrane time što je nekim profesionalnim vojnicima isplaćivao naknade jer su upućeni u diplomatsko ili konzularno predstavništvo, ili što su nekim profesionalnim vojnicima koji su bili raspoređeni u vojne pošte u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini isplatili naknade kao da su lica koja su bila upućena u diplomatsko ili konzularno predstavništvo, ili, pak, je nejednako postupio Vrhovni sud Srbije. Ovo tim pre, što se iz priložene presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 2200/06 od 13. februara 2008. godine može videti da je i u tom slučaju Vrhovni sud Srbije odbio tužbu kao neosnovanu.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenog prava na život iz člana 24. Ustava, Sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno navedeno pravo, jer se sadržina tog prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom slučaju.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni spor po tužbi podnosioca ustavne žalbe otpočeo 25. marta 2005. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka, odnosno podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka, počev od 25. marta 2005. godine.

Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudskih organa u upravnom sporu o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje suda, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.

Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, u skladu sa tačkom 1. alineja 2. Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora („Službeni glasnik RS“, broj 48/06), Vlada je 8. juna 2006. godine donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta Ministara („Službeni glasnik RS“, broj 49/06). U članu 2. tačka 5) navedene Uredbe konstatuje se da Sud Srbije i Crne Gore prestaje da radi, a odredbom člana 4. stav 1. propisano je da predmete tog suda u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Saglasno tome, Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 7. februara 2008. godine, odnosno u roku od godinu i mesec i po dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.

Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o naročito složenom predmetu, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. U postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano je o zahtevu koji je, po mišljenju Suda, od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o isticanju prava na isplatu plata i pripadajućih naknada po osnovu rada u inostranstvu, čije bi utvrđivanje bilo od značaja i za određivanje visine penzije. Međutim, imajući u vidu da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te tako zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Suda Srbije i Crne Gore za podnosioca nisu nastale štetne posledice, Ustavni sud je ocenio da postupkom koji je vođen pred Sudom Srbije i Crne Gore i pred Vrhovnim sudom Srbije dve godine i deset i po meseci od dana podnošenja tužbe, podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je doneo odluku po podnetoj tužbi, okončan u roku od nešto više od jedne godine, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe povodom zahteva za isplatu naknada za službu u inostranstvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti