Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je trajao osam godina povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ranke Keča iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ranke Keča i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1640/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P1. 2337/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranka Keča iz Beograda je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Svetlane Mitrović, advokata iz Pančeva, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 453/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da u osporenoj revizijskoj presudi, kao i tokom celog parničnog postupka, nije razmatrano to da tuženi kao poslodavac nije cenio njene rezultate rada; da je postojala mogućnost da joj poslodavac ponudi i omogući obavljanje nekih drugih poslova, a to je obavljanje poslova diplomiranog pravnika u pravnoj službi; da je za Vrhovni kasacioni sud odlučujuća činjenica bila da je podnositeljka primila otpremninu pri prestanku radnog odnosa, te se, po oceni toga suda, saglasila sa otkazom ugovora o radu; da se podnositeljka nikada, ni na koji način nije saglasila niti sa tuženim sporazumela o prestanku radnog odnosa, niti je pred redovnim sudom osporavala zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa iz razloga neisplaćene otpremnine; da su u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Vrhovni sud Srbije odnosno Vrhovni kasacioni sud doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom pravnom pitanju i na taj način podnositeljku ustavne žalbe, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci, kolege, koji su radili kod istog poslodavca kojima je istog dana i po istom sprovedenom postupku prestao radni odnos kao višku zaposlenih.

Podnositeljka osporava i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1640/05 navodeći da je postupak trajao osam godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje radnog spora. Zahteva i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P 1. 2337/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P1. 1640/05) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 11. oktobra 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tuženog DP "HIP AZOTARA" Pančevo, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa od 26. septembra 2002. godine. Tužbeni zahtev je preciziran 15. aprila 2005. godine.

Pred Opštinskim sudom u Pančevu održano je 11 ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i pribavljanjem određenih podataka, izveštaja i normativnih akata od tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 927/02 od 27. maja 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke koji glasi: "poništava se rešenje o prestanku radnog odnosa od 26. septembra 2002. godine, kojim se otkazuje ugovor o radu broj 15/02 od 30. juna 2002. godine, Keča Ranke, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod tuženog, poslodavca DP "HIP AZOTARA", Pančevo i nalaže se tuženom da tužilju vrati na rad i na poslove rukovodioca kadrovske službe ili na poslove i radne zadatke u skladu sa njenom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima, kao i da tužilji nadoknadi troškove ovog postupka", te je obavezana tužilja da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž1. 1672/05 od 27. oktobra 2005. godine žalba tužilje je usvojena, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 927/02 od 27. maja 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano četiri ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i čitanjem spisa predmeta.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 1640/05 od 23. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj rešenja tuženog od 26. septembra 2002. godine kojim se otkazuje ugovor o radu tužilji broj 15/02 od 30. juna 2002. godine, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod tuženog i nalaže tuženom da tužilju vrati na rad na poslove rukovodioca kadrovske službe ili na poslove i radne zadatke u skladu sa njenom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima, kao i da tužilji naknadi troškove spora; obavezuje se tužilja da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 171.000,00 dinara.

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 356/07 od 17. marta 2009. godine usvojena je žalba tužilje i presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 1640/05 od 23. marta 2007. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka je preinačena, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeno rešenje tuženog od 26. septembra 2002. godine kojim se otkazuje ugovor o radu tužilji broj 15/02 od 30. juna 2002. godine, a zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod tuženog i nalaže tuženom da tužilju vrati na rad na poslove rukovodioca kadrovske službe ili na poslove i radne zadatke u skladu sa njenom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima i obavezuje se tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 134.100,00 dinara. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da je pogrešno prvostepeni sud našao da se tokom postupka reorganizacije tokom 2002. godine nije znalo kome će od zaposlenih prestati radni odnos, odnosno da u radnjama tuženog nije bilo šikanoznog ponašanja prema tužilji, odnosno ponašanja tuženog kojim se tužilja stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene; da po stavu toga suda, nesumnjivo utvrđene okolnosti koje su prethodile donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, ukazuju na tendenciozno ponašanje novoizabranog rukovodstva tuženog, a u cilju uklanjanja bivših rukovodilaca tuženog, među kojima i tužilje; da taj sud nalazi da je prestanak radnog odnosa tužilje posledica poslovne politike uprave tuženog; da ovakvo ponašanje evidentno predstavlja šikanu tužilje i dovođenje iste u neravnopravan položaj sa ostalim zaposlenima čime su tužiljina prava na rad povređena.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. II 453/10 od 30. septembra 2010. godine preinačio presudu Okružnog suda u Pančevu Gž1. 356/07 od 17. marta 2009. godine, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Pančevu P1. 1640/05 od 23. marta 2007. godine. Stav revizijskog suda u osporenoj presudi je: da u konkretnom slučaju Program rešavanja viška zaposlenih iz člana 114. Zakona o radu, sadrži različita rešenja za višak od 256 zaposlenih kod tuženog; da je, prema Programu, od navedenog broja predviđeno da će za 119 radnika, među kojima je i tužilja, biti isplaćena jednokratna novčana naknada iz sredstava koje obezbeđuje Republika Srbija; da se ovakav način rešavanja viška zaposlenih, sadržan u socijalnom programu, zasniva na principu dobrovoljnosti – prihvatanjem onoga što Program nudi; da je tužilja prihvatila ovaj socijalni program, primila i jednokratnu novčanu naknadu, pa je i time iskazala svoju saglasnost da se njen status reši na navedeni način, a ne na način rešavanja viška zaposlenih, propisan odredbom člana 101. stav 1. tačka 8) u vezi čl. 117. i 119. Zakona o radu – isplatom otpremnine; da s obzirom da se prestanak radnog odnosa prihvatanjem ponude iz socijalnog programa i prestanak radnog odnosa otkazom uz isplatu otpremnine iz člana 117. Zakona o radu, isključuju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilja, koja je bila raspoređena u kadrovskoj službi u kojoj su ukinuta sva radna mesta, pa samim tim i mesto višeg stručnog saradnika, ali i mesto rukovodioca službe, svoj radno-pravni status kod tuženog rešila kroz socijalni program uz prihvatanje jednokratne novčane naknade.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe pozva la, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja j e bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I ("Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Članom 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako postoji za to opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih potreba prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Članom 117. Zakona propisano je da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu i to zaposlenim od 10 do 20 godina provedenih u radnom odnosu najmanje u visini trostrukog iznosa zarade.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godin e, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe , 11. oktobra 200 2. godine, pa do okončanja postupka osporenom revizijskom presudom.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta posle dve i po godine i u tom periodu bilo je održano 11 ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle pet meseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle godinu i po dana i u tom periodu je bilo održano četiri ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, drugostepena odluka je doneta posle dve godine, a revizijska posle godinu i po dana. Iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim intervalima odlučivali, osmogodišnje trajanje zbog radnog spora ukazuje na to da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Dakle, trajanje postupka od osam godina, predstavlja nerazumno dug period trajanja parničnog postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, posebno imajući u vidu da se radi o radnom sporu.

Po oceni Suda, podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer se uredno odazivala pozivima za glavnu raspravu, postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Takođe, i predmet spora je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, imajući u vidu da se radi o sporu iz radnog odnosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih revizijskih sudova sa stanovišta zaštite prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se u presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. II 65/06 od 19. aprila 2006. godine, Rev. II 659/05 od

25. januara 2006. godine i Rev. II 988/06 od 14. novembra 2006. godine činjenično i pravno stanje razlikuju u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 453/10 od 30. septembra 2010. godine, imajući u vidu da su u priloženim presudama Vrhovnog suda Srbije tužioci ocenjeni negativnom ocenom i iz tih razloga proglašeni tehnološkim viškom, zbog čega im je prestao radni odnos, dok je u osporenoj presudi podnositeljki prestao radni odnos prihvatanjem ponude iz socijalnog programa.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 453/10 od 30. septembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud za svoj stav dao obrazložene i jasne razloge, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi u iznetoj presudi ustavnopravno prihvatljivi. Prema stavu u osporenoj presudi da se prestanak radnog odnosa prihvatanjem ponude iz socijalnog programa i prestanak radnog odnosa otkazom uz isplatu otpremnine iz člana 117. Zakona o radu isključuju, sledi da je tužilja svoj radnopravni status kod tuženog rešila kroz socijalni program, prihvatanjem jednokratne novčane naknade, jer se saglasila da se njen status reši na taj način a ne isplatom otpremnine.

Ustavni sud je, stoga, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 453/10 od 30. septembra 2010. godine, kao očigledno neosnovanu.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti