Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Božane Terzić protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu. Podnositeljka je osporavala činjenično stanje i primenu prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, koji nije instancioni sud.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5106/2010
23.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božane Terzić iz Užica na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Božane Terzić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1436/10 od 15. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božana Terzić iz Užica je 6. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Milije Jevtovića, advokata iz Užica, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1436/10 od 15. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe zakoniti korisnik katastarske parcele 2689/13 KO Užice, a da se njena parcela graniči sa katastarskom parcelom 2689/4 KO Užice koju bez pravnog osnova drži M. D. koji je zauzeo i deo katastarske parcele broj 2689/13 u površini od 35 m2 i taj prostor neće da joj vrati u državinu. Dalje se navodi da je pogrešan zaključak sudova da je tuženi držalac spornog prostora još od 1972. godine i da je po tom osnovu stekao svojinu na spornom prostoru, jer je imao zakonitu i savesnu državinu sve do eksproprijacije 1983. godine, te da je na taj način stekao pravo korišćenja na spornom prostoru, koji predstavlja gradsko građevinsko zemljište.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priložene dokaze, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 1145/09 od 27. oktobra 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj preda deo kp. 2689/13 KO Užice, u površini od 35 m2, u merama i granicama bliže opisanim u izreci te presude.

U obrazloženju navedene presude se ističe da je tužilja korisnik katastarske parcele broj 2689/13 KO Užice, a da je tuženi korisnik katastarske parcele broj 2689/4 KO Užice, kao i da deo katastarske parcele broj 2689/13 u površini od 35 m2 faktički koristi tuženi, koji je imao savesnu i zakonitu državinu kupljene parcele sve do eksproprijacije 1983. godine, pa je na osnovu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) na kupljenoj parceli stekao pravo svojine putem održaja pre izvršene eksproprijacije, tako da i nakon eksproprijacije ima pravo korišćenja parcele 2689/4 u površini koja uključuje spornih 35 m2, počev od 1972. godine.

4. Polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na imovinu, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog prava na koju se poziva, obrazlaže pre svega nepravilno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno osporava zaključke redovnih sudova u pogledu državine spornog prostora. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi prava na imovinu, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovni sud još jednom preispita zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda ovaj sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje podnositeljke ustavne žalbe na povredu Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojim se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji bi ukazivali na to da je u prethodnom postupku došlo do pogrešne ili arbitrerne primene zakona. Apelacioni sud u Kragujevcu je dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Kako osporena presuda na taj način zadovoljava uslove pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, to posledično nema osnova za tvrdnje podnositeljke da joj je tom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da se u ustavnoj žalbi ponavljaju navodi isticani i u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane drugostepenog suda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti