Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na isplatu razlike otpremnine po Zakonu o radu. Pravo na otpremninu je neotuđivo ustavno pravo, pa je stav sudova da je tužilja potpisanom izjavom izvršila "otpust duga" proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Mandić iz Bačkog Jarka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Mandić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1179/10 od 22. septembra 2010. godine, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine u stavu drugom izreke, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1179/10 od 22. septembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sudu u Novom Sadu donese novu odluku po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv drugog stava izreke presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Mandić iz Bačkog Jarka je 6. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Plačkov, advokata iz Novog Sada, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1179/10 od 22. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajem čenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu nezakonita iz razloga što ne sadrži bilo kakvo obrazloženje zbog čega su neosnovani žalbeni navodi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu toga da je predmetna izjava tužilje data dobrovoljno. Podnositeljka je istakla da je osporena presuda Apelacionog suda nezakonita i u delu u kome je potvrđena prvostepena odluka o eventualnom tužbenom zahtevu tužilje, kojim je tražila isplatu razlike otpremnine prema Zakonu o radu. S tim u vezi, podnositeljka osporava stav drugostepenog suda o tome da je u konkretnom slučaju reč o otpustu duga tužilje prema tuženom, jer je tužilja potpisala izjavu da nema nikakvih potraživanja prema tuženom i da je isplatom zarada, otpremnine i ostalih primanja tužilja namirena. Pored toga, podnositeljka je navela da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog toga što su u identičnim slučajevima sudovi usvajali zahteve ostalih radnika tuženog i dosuđivali im isplatu razlike otpremnine predviđene Zakonom o radu. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog prava.

Imajući u vidu sadržinu navoda iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, iako je navela da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv prvostepene presude u predmetnom postupku, u suštini osporava samo navedenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba član a 170. Ustava .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe se poništi izjava tužilje data kod tuženog broj 1169/1 od 31. januara 2007. godine i da se obaveže tuženi da tužilji na ime razlike otpremnine prema aneksu I kupoprodajnog ugovora isplati iznos od 1.451.564,33 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime razlike otpremnine isplati iznos od 197.961,31 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom i da se obaveže tuženi da tužilji nadoknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1179/10 od 22. septembra 2010. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog poslodavca; da je t uženi 15. marta 2006. godine doneo program rešavanja viška zaposlenih u postupku racionalizacije i restrukturiranja i pripreme za privatizaciju; da je prema t om programu radnicima ponuđeno više opcija; da se tužilja opredelila za opciju dva, prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine; da je 31. januara 2007. godine tužilja potpisala izjavu kojom se opredelila za opciju dva , tj. isplatu otpremnine u iznosu od 135.445,00 dinara, sa isplatom zaostalih zarada , poreza i doprinosa; da je istoga dana tužilji prestao radni odnos , jer je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu; da je spornom izjavom tužilja izjavila da je upoznata sa činjenicom da joj pripada pravo na isplatu otpremnine u s kladu sa članom 158. Zakona o radu , nakon što je u postupku izrade programa rešavanja viška zaposlenih od 15. marta 2006. godin e proglašena tehnološkim viškom, kao i sa činjenicom da se u prethodnom postupku po sprovedenoj anketi dobrovoljno opredelila za opciju dva istog programa; da je t užilja potpisala tokom februara 2007. godine još jednu izjavu , a kojom se saglasila sa isp latom otpremnine koju je dobila i sa isplatom zaostalih zarada poreza i doprinosa i izjavila da nema daljih potraživanja prema tuženom; da je u toku postupka sud utvrdio iznos otpremnine koji bi tužilji pripadao po aneksu I ugovora koji predstavlja socijalni program nakon privatizacije tuženog, kao i po odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora i Zakona o radu; da je prvostepeni sud zaključio da je tužilja bez prinude dala, odnosno potpisala izjavu od 31. januara 2007. godine, kao i da se pre toga ona opredelila za jednu od ponuđenih opcija rešavanja viška zaposlenih, te da nema osnova, pošto joj je ugovor o radu otkazan po programu za rešavanje viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine, da se tužilji isplaćuje otpremnina po aneksu I ugovora koji predstavlja socijalni program nakon prodaje kapitala; da takvo obrazloženje i stanovište u potpunosti prihvata i ovaj sud ; da nisu osnovani žalbeni navoda tužilje da je izjava data pod prinudom, iz razloga što je u toku postupka utvrđeno da je program rešavanja viška zaposlenih pre privatizacije sačinjen 15. marta 2006. godine, da je tada tužilja već bila upoznata sa komple tnim programom i svim opcijama koje su ponuđene radnicima koji žele da im prestane radni odnos, te da se tužilja opredelila za jednu od ponuđenih opcija, a koja joj je najviše odgovarala; da je u osporenoj izjavi od 31. januara 2007. godine konstatovano ono što u momentu p otpisivanja izjave nije bilo sporno, a to je da se tužilja već ranije opredelila za određenu opciju iz programa sa kojim je bila upoznata; da se stoga ne može govoriti o prinudi i o korišćenju teških materijalnih prilika ili neznanja tužilje kako to žalba neosnovano ističe; da kako se tužilja opredelila da joj radni odnos prestane po osn ovu progr ama za rešavanje viška zaposlenih od 15. marta 2006. godine, kasnije don ošenje socijalnog programa nema uticaja na ostvarivanje njenih prava, jer je taj program donet za ubuduć e i ne odnosi se na tužilju niti na njena prava koja je ona već stekla donošenjem prethodnog programa i prijavljivanjem za jednu od opcija iz tog programa; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio i eventualni tužbeni zahtev za isplatu razlike otpremnine između isplaćene i one koja je obračunata primenom odgovorajućih odredbi Pojedinačnog kolektivnog ugovora i Zakona o radu; da je u toku postupka utvrđeno da je tužilja potpisala izjavu tokom februara meseca 2007. godine, nakon što joj je prestao radni odnos i otkazan ugovor o radu , a čiji poništaj tužilja nije tražila; da se iz sadržine navedene izjave vidi da tužilja izjavljuje da nema nikakvih potraživanja prema tuženom i da je isplatom otpremnine razlike zarada i ostalih primanja ona namirena, pa se u konkretnom slučaju može govoriti o otpustu duga tužilje prema tuženom za eventualno postojanje nekih razlika u vezi sa isplaćenim zaradama ili naknadama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povre du se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. st. 1. i 2.); da se zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra se prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina (član 159.).

5. Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na deo osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, zasniva na navodima da je drugostepeni sud u žalbenom postupku arbitrerno primenio merodavno pravo, a što je za posledicu imalo da je pravnosnažno odbijen njen eventualni tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene otpremnine i otpremnine obračunate prema odredbama Zakona o radu i Pojedinačnog kolektivnog ugovora.

Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sudu u Novom Sadu zauzeo stav da je podnositeljka ustavne žalbe samim potpisivanjem predmetne izjave, tokom februara 2007. godine, da nema nikakvih potraživanja prema tuženom i da je isplatom otpremnine, razlike zarada i ostalih primanja ona namirena, izvršila otpust duga prema tuženom, te da je stoga prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio eventualni tužbeni zahtev tužilje. Imajući u vidu da je podnositeljki radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, radni odnos joj je mogao prestati samo pod uslovom da joj bude isplaćena otprem nina utvrđena opštim aktom ili ugovorom u radu, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o radu. S obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena , koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, to se potpisivanjem navedene izjave o tome da ona nema nikakvih potraživanja prema tuženom, podnositeljka u suštini odrekla prava na otpremninu koja joj po zakonu pripada. Kako se podnositeljka nije mogla mogla odreći neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanak radnog odnosa, to potpisivanje navedene izjave nije moglo proizvesti pravne posledice koje su utvrđene navedenom presudom. Stoga Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen eventualni tužbeni zahtev tužilje.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u odlukama Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine i Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1179/10 od 22. septembra 2010. godine, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine u stavu drugom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv drugog stava izreke presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1190/07 od 2. juna 2009. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi ovog prava zbog nejednakog postupanja sudova u identičnim slučajevima.

6. Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na deo osporene presude Apelacionog sud u Novom Sadu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, zasniva na tvrdnjama da drugostepeni sud nije cenio sve bitne navode iznete u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude, te da stoga nije mogao na pravičan način odlučiti o primarnom tužbenom zahtevu podnositeljke kojim je tražila da se poništi izjava tužilje data kod tuženog pod brojem 1169/1 od 31. januara 2007. godine.

Uvidom u osporenu presudu, u delu u kome je pravnosnažno odlučeno o primarnom tužbenom zahtevu tužilje, Ustavni sud je ocenio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić