Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog docnje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke, potvrdivši stavove redovnih sudova. Utvrđeno je da tužena zadruga nije odgovorna za štetu nastalu zbog kašnjenja u predaji poslovnog prostora, jer su docnju uzrokovale objektivne okolnosti (rat, sankcije) koje predstavljaju višu silu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. M. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2326/10 od 8. marta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Novog Sada je, 21. juna 2012. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2326/10 od 8. marta 2012. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 16. novembra 1999. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene Z. z. „U.“ iz N. S, radi naknade štete, zbog toga što tužena nije ispunila odredbe ugovora o udruživanju sredstava zaključenog 1. jula 1991. godine, kojim je tužena obavezana da tužilji do 15. oktobra 1992. godine preda u posed poslovni objekat, a koji ugovor se delom bazira na ugovoru o građenju zaključenom između tužene i građevinskog preduzeća „N.“ iz B, ali je tužena predala tužilji nezavršeni poslovni prostor tek 5. aprila 1999. godine; da su postupajući sudovi odbili njen tužbeni zahtev iako tužena nije postupaka na tržišnim i zakonskim osnovama, nije poštovala odredbe ugovora, te je zbog zakašnjenja sa ispunjenjem ugovora od preko šest godina podnositeljka pretrpela ogromnu štetu u vidu nemogućnosti raspolaganja lokalom koji je do 15. oktobra 1992. trebalo biti u njenom posedu i vlasništvu. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporenu revizijsku presudu. Zahtevala je „naknadu neimovinske štete zbog nepravičnog suđenja, naknadu štete zbog dugovanih troškova postupka tuženom, naknadu imovinske štete zbog neizdavanja objekta u zakup i naknadu troškova za zastupanje u navedenom parničnom predmetu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12504/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 16. novembra 1999. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene Z. z. „U.“ iz N. S, radi naknade štete. U tužbi je navedeno: da je podnositeljka 1. jula 1991. godine sa tuženom zaključila ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju poslovnog prostora u određenom stambenom objektu u Novom Sadu, i u celosti isplatila tuženom ugovorenu cenu lokala, a tuženi se obavezao da izgrađeni lokal preda tužilji do 15. oktobra 1992. godine, ali tuženi tu obavezu nije ispunio, već je lokal predao tužilji tek 5. aprila 1999. godine, pa je tuženi zbog neopravdanog kašnjenja u predaji lokala od nepunih šest godina i šest meseci tužilji pričinio štetu, jer je tužilja za ovaj period imala nameru da lokal izdaje u zakup, te bi od zakupnine ostvarila prihod od najmanje 1.500 DEM mesečno, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate; da postavlja tužbeni zahtev da joj tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 115.510,00 DEM u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka.

Predmet je dobio broj P. 6233/99. Tužba je preinačena 19. decembra 2000. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6233/99 od 12. decembra 2001. godine dozvoljeno je učešće umešača na strani tuženog - Vojnograđevinske direkcije Beograd.

Sud je 8. februara 2007. godine obavešten da je novi naziv umešača - Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, Vojnograđevinski centar „Beograd“.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6233/99 od 8. februara 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor tužene o stvarnoj nenadležnosti suda; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete isplati ukupan iznos od 4.114.409,14 dinara, sa zateznom kamatom, kao i zahtev tužilje da joj tužena isplati naknadu troškova postupka, u iznosu od 670.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 513.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5593/07 od 24. septembra 2009. godine žalba tužilje je odbijena i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6233/99 od 8. februara 2007. godine je potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2326/10 od 8. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5593/07 od 24. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primeni materijalno pravo – odredbu člana 263. Zakona o obligacionim odnosima o oslobođenju dužnika od odgovornosti, jer u konkretnom slučaju, osim plaćanja ugovorene cene investitoru – pravnom prethodniku umešača u ovom sporu, a što je blagovremeno ispunio, tuženi druge obaveze prema investitoru nije imao, pa ni na koji način nije mogao da utiče na zakašnjenje u izgradnji spornog objekta, u kome je po ugovoru od 1. jula 1991. godine, zaključenom između tužene i tužilje, kao udružioca sredstava za izgradnju poslovnog prostora, tužilja kupila poslovni prostor; da je za sve uplate koje bi bile izvršene do dana zaključenja ugovora cena bila fiksna, pri čemu je ugovoreno da će se troškovi komunalnog opremanja zemljišta obračunati naknadno prema stvarnim troškovima koje tuženi bude fakturisao vojnoj pošti, odnosno udružiocu srazmerno površini lokala; da je obaveza tuženog bila da poslovni prostor preda udružiocu do 15. oktobra 1992. godine, pod uslovom da udružilac izmiri sve obaveze po konačnom obračunu, što je tužilja, kao i svi ostali kupci ispunila, posle čega je tužena novac od njihovih uplata delimično prosledila investitoru, a delimično direktno izvođaču radova GP „N.“; da u ugovorenom roku - do oktobra 1992. godine stambeno-poslovni objekat nije izgrađen iz više razloga - otcepljenje bivših republika od SFRJ, rat i situacija koja je usled toga nastala; prekinut platni promet, ekonomski odnosi SFRJ (SRJ) sa ostalim republikama, sankcije OUN prema SRJ, i da je toj situaciji, već sredinom 1992. godine bilo jasno da završetak radova u ugovorenom roku nije moguć, a nije se moglo ni znati kada će objekat biti završen, sa čim su bili upoznati i tužena i kupci lokala, koje je tužena usmeno obavestila; da ni tužilja ni ostali kupci nisu tražili raskid ugovora sa tuženom, što se odnosi i na vraćanje novca, odnosno naknadu iznosa koje su uplatili za lokale, već su bili zainteresovani samo za završetak lokala i predaju u državinu; da bi se gradnja nastavila, investitor i izvođač morali su da pronađu nove dobavljače, koji su mogli da proizvedu materijal i opremu neophodnu po odgovarajućem projektu, pa je investitor ponovo platio nabavku novog materijala, da bi sa izvođačem radova GP „N.“ zaključio i dopunske ugovore o izgradnji, kojima su ponovo uređeni njihovi međusobni odnosi; da je izvođač radova ugovorene radove na poslovnim prostorima izvršio tek krajem januara 1999. godine, a 4. februara 1999. godine tužena je formirala komisiju za konačan obračun, primopredaju i pregled lokala; da je sporni lokal 5. aprila 1999. godine predat tužilji u državinu, o čemu je sačinjen i zapisnik o primopredaji; da ni do danas ceo objekat nije završen u potpunosti, upotrebna dozvola nije izdata, niti je izvršen tehnički prijem, a ni konačni obračun izvedenih radova i međusobnih obaveza između umešača i izvođača radova, da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da do zakašnjenja u izgradnji nije došlo radnjom, propuštanjem ili nepažnjom tužene, koja nije bila investitor, niti je imala pravo da učestvuje u gradnji, pa samostalno nije ni mogla izvoditi radove na predmetnim lokalima; da je tužena zakasnila sa ispunjenjem svoje obaveze na predaju lokala tužilji zbog objektivnih okolnosti, koje su prethodno navedene, a koje su nastale posle zaključenja ugovora, a koje tužena nije mogla sprečiti, otkloniti ili izbeći, pa su, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni uslovi za oslobođenje tužene od odgovornosti iz člana 263. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. Ustava, pored ostalog, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je : da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase (član 99); da naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova (član 207.); da se na naknadu štete nastale iz ugovora shodno primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o naknadi vanugovorne štete (član 269.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika traži ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako glasi, da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo, da dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja i ako tu nemogućnost nije skrivio, ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju za koju odgovara (član 262.); da se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora, koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći (član 263.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2326/10 od 8. marta 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz razloga što su, po oceni Suda, stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava revizijskog suda. Ustavni sud je pri tome pošao od činjenice da dužnik ne odgovara za štetu nastalu zbog docnje sa ispunjenjem obaveze iz ugovora, ako dokaže da u docnju nije pao svojom krivicom (namerom ili nepažnjom) i da je do docnje došlo zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora, koje nije mogao sprečiti, otkloniti, niti izbeći, te imajući u vidu da razlozi docnje nisu nastali nepažnjom ili namerom tuženog, niti ih je on mogao sprečiti, izbeći ili otkloniti za docnju u kojoj se našao, tuženi ne snosi krivicu ni odgovornost, te tako nema osnova ni da odgovara za štetu koju je podnositeljka pretrpela zbog kašnjenja sa predajom lokala u posed.

Ustavni sud nalazi da je revizijski sud na ustavnopravno prihvatljiv način zaključio da do zakašnjenja u izgradnji nije došlo radnjom, propuštanjem ili nepažnjom tužene, koja nije bila investitor, niti je imala pravo da učestvuje u gradnji, pa samostalno nije ni mogla izvoditi radove na predmetnim lokalima, i da je u konkretnom slučaju tužena zakasnila sa ispunjenjem svoje obaveze na predaju lokala zbog objektivnih okolnosti vezanih za stanje u kome se nalazila država SFRJ, odnosno SRJ u spornom periodu, koje su nastale posle zaključenja ugovora, i koje tužena nije mogla sprečiti, otkloniti ili izbeći, te su samim tim i ispunjeni uslovi za oslobođenje tužene od odgovornosti iz člana 263. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, imajući u vidu navedenu odredbu člana 263. Zakona o obligacionim odnosima, po oceni Suda, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način zauzeo pravno stanovište koje u svemu prihvata i ovaj sud da tužena ni na koji način nije mogla da utiče na zakašnjenje u izgradnji objekta, odnosno da do zakašnjenja sa izgradnjom nije došlo radnjom, kao ni propuštanjem, namerom ili nepažnjom tužene, te, samim tim, pravni stav revizijskog suda ne predstavlja proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalog prava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Invesylia Public Company Limited protiv Kipra, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da je osporena presuda doneta u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni Ustavom zajemčeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, po oceni Suda, osporenom presudom nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2326/10 od 8. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u izreci, prvi deo.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela sudske zaštite ljudskih prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

U vezi navoda iz ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe ne navodi konkretne i činjenično zasnovane razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi tog ustavnog prava, već se samo usputno i neobrazloženo, u vidu jedne polurečenice (da joj je povređeno pravo na nepristrasno i pravično suđenje koje je trajalo od 16. novembra 1999. godine, a garantovano članom 32. stav 1. Ustava), pozvala na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, ne iznoseći bilo kakve relevantne okolnosti koje bi ukazivale na eventualne propuste u radu i procesnu neefikasnost parničnih sudova. Takođe, u zahtevu postavljenom u ustavnoj žalbi tražen je samo poništaj osporene revizijske presude, a ne i utvrđenje povrede označenog prava. Imajući u vidu navedeno, kao i to da se Ustavni sud kreće u granicama postavljenog zahteva, Sud se nije upuštao u ocenjivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnositeljke o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenih ustavnih načela i prava, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za vođenje postupka i odlučivanje, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu izreke.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog docnje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti