Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade izgubljene dobiti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav redovnih sudova o zastarelosti potraživanja. Rok zastarelosti za naknadu štete teče od dana saznanja za štetu, a ne od dana veštačenja njene visine, te je tužba podneta po proteku roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čeda Smiljanića iz Veternika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Čeda Smiljanića protiv potvrđujućeg dela presude Okružnog suda u Beogradu Gž . 1730/07 od 12. marta 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 289/10 od 22. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedo Smiljanić iz Veternika je 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Simića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1.Ustava Republike Srbije

Podnosilac ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da su suprotno pozitivnim propisima i zauzetoj sudskoj praksi drugostepeni i revizijski sud, u konkretnom slučaju, početak roka zastarelosti vezali za „momenat izvršene opravke vozila“. Podnosilac ukazuje da je visinu nastale štete saznao tek iz nalaza veštaka od 8. aprila 2002. godine za koji bi datum i trebalo vezati početak roka zastarelosti. Polazeći od navedenog podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno označeno pravo

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 289/10 od 22. aprila 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 289/10 od 22. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1730/07 od 12. marta 2008. godine . U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6903/04 od 20. septembra 2006. godine, u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužen a da mu na ime naknade materijalne štete na vozilu isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. aprila 2006. godine do konačne isplate, s tavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, s tavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izgubljene zarade u periodu od 16. juna 1996. godine do 20. avgusta 1997. godine isplati odgovarajući novčani iznos, bliže opisan u tom delu izreke , stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev za kamatu u iznosu bliže opisanom u tom delu izreke, stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka; da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1730/07 od 12. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6903/04 od 20. septembra 2006. godine, u stavu trećem izreke, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija neosnovana; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kupio vučno vozilo „Mercedes“ i da je tužilac 19. juna 1996. godine Carinarnici Sombor podneo zahtev za oslobađanje od plaćanja carine za kupljeno vozilo; da je u postupku odlučivanja vozilo tužioca zadržano i stavljeno pod carinski nadzor, sa nalogom da se uskladišti u carinsko skladište; da se vozilo se tu nalazilo u periodu 6. juna 1996. godine do 24. septembra 1996. godine; da je prilikom preuzimanja vozila tužilac utvrdio da je to vozilo bez svih vitalnih delova, neispravno i neupotrebljivo za vožnju; da je zbog toga 20. septembra 1996. godine tužilac pokrenuo postupak obezbeđenja dokaza; da je u tom postupku sudski veštak u svom nalazu i mišljenju od 15. oktobra 1996. godine taksativno naveo delove koji nedostaju; da je tužilac u podnesku od 12. novembra 2001. godine istakao zahtev za izgubljenu dobit zbog nekorišćenja vozila u periodu od 16. juna 1996. godine do 20. avgusta 1997. godine; da je tužilac je za štetu saznao 20. avgusta 1997. godine kada je popravio vozilo; da je zahtev za naknadu izgubljene zarade podneo 12. novembra 2001. godine, po proteku zastarnog roka od tri godine; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo, u smislu člana 376. stav 1. ZOO.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, te da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.);

5. U vezi na voda podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno ute meljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je za štetu na predmetnom vozilu saznao 20. avgusta 1997. godine kada je popravio vozilo, dok je zahtev za naknadu izgubljene zarade podneo 12. novembra 2001. godine, dakle po proteku roka zastarevanja potraživanja naknade štete od tri godine, u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim . Stoga, Ustavni sud smatra da su drugostepeni i revizijski sud sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izgubljene zarade u periodu od 16. juna 1996. godine do 20. avgusta 1997. godine isplati odgovarajući novčani iznos , te da osporenim presudama njemu nije povređeno pravo zajemč eno članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević