Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje disciplinskog postupka. Ukupna dužina postupka od četiri godine i sedam meseci, s obzirom na okolnosti, nije prekoračila razumne granice.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . C . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. C . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina u predmetu broj 148-III-116-01-23/2/2012, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. C . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika V. B , advokata iz Beograda, 15. juna 2017. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 16687/14 od 4. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je disciplinski postupak , u kome je podnosiocu ustavne žalbe izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa zbog učinjene teže povrede službene dužnosti, pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda od 2. juna 2011. godine; da je, nakon toga, rešenjem Osnovnog suda u Loznici od 1. jula 2011. godine obustavljen krivični postupak protiv podnosioca usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivično delo, koje sadrži bitna obeležja kao i teža povreda službene dužnosti povodom koje je prethodno vođen disciplinski postupak; da je podnosilac iz tog razloga 27. septembra 2012. godine podneo predlog za ponavljanje disciplinskog postupka; da je postupak u kome je odlučivano o tom predlogu pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda od 4. maja 2017. godine.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku je obrazložena time da je podnosilac deset godina pokušavao da poništi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto 2007. godine, o čemu je konačno odlučeno tek osporenom presudom od 4. maja 2017. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i odredi istom sudu da sprovede novi postupak po tužbi podnosioca. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-III-116-01-23/2/2012, kao i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina 03/1 broj D-15994/07 od 16. novembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za učinjenu produženu težu povredu službene dužnosti iz člana 40. stav 1. tačka 5) Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije - Uprava carina 08 broj 110-00-315/2003 od 14. novembra 2003. godine (u daljem tekstu: Pravilnik), te mu je na osnovu člana 40 . stav 2. navedenog Pravilnika izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina 03/1 broj D-15994/07 od 14. decembra 2007. godine odbijen je prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja od 16. novembra 2007. godine.

Presudom Upravnog suda U. 25692/10 (2008) od 2. juna 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv rešenja od 14. decembra 2007. godine.

3.2. Rešenjem Osnovnog suda u Loznici K. 501/10 od 1. jula 2011. godine obustavljen je krivični postupak protiv podnosioca zbog produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), po optužnom predlogu nadležnog javnog tužilaštva, usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

3.3. Podnosilac ustavne žalbe je 28. septembra 2012. godine podneo prvostepenom organu predlog za ponavljanje disciplinskog postupka okončanog rešenjem Ministarstva finansija – Uprava carina od 14. decembra 2007. godine.

Zaključkom Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-III-116-01-23/2/2012 od 29. oktobra 2012. godine odbačen je navedeni predlog, jer nisu učinjene verovatnim okolnosti da je predlog podnet u zakonskom roku.

Rešenjem Ministarstva finansija i privrede broj 112-01-1/385-2012 od 27. decembra 2012. godine poništen je zaključak prvostepenog organa i odbačen kao neblagovremen predlog podnosioca za ponavljanje postupka. Kako je rešenje Osnovnog suda u Loznici o obustavljanju krivičnog postupka od 1. jula 2011. godine postalo pravnosnažno 9. avgusta 2011. godine, te kako je predlog za ponavljanje postupka podnet 27. septembra 2012. godine, drugostepeni organ je zaključio da je protekao (subjektivni) rok od mesec dana u kome stranka može tražiti ponavljanje postupka, propisan odredbom člana 242. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10).

Presudom Upravnog suda U. 2086/13 od 25. avgusta 2014. godine uvažena je tužba podnosioca od 11. februara 2013. godine, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je drugostepeni organ, primenom odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, upotpunio postupak i poništio zaključak prvostepenog organa , ali pri tom nije našao da se upravna stvar mora drukčije rešiti nego što je rešena prvostepenim zaključkom , već je samo dao druge razloge za istu odluku o predlogu za ponavljanje postupka. Time je, po oceni Upravnog suda, povređena navedena zakonska odredba, kojom je drugostepeni organ bio ovlašćen da poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar samo ako prilikom upotpunjavanja postupka, odnosno otklanjanja uočenih nedostataka prvostepenog postupka, nađe da se upravna stvar mora rešiti na drugačiji način, što ovde nije bio slučaj. Isti sud je, takođe, našao da je pravilna odluka prvostepenog organa da kod propuštanja subjektivnog roka za podnošenje predloga za ponavljanje upravnog postupka, objektivni rok nije od značaja, zbog čega je drugostepeni organ bio dužan da navede razloge i dokaze kojima se rukovodio i da odbije prigovor protiv zaključka prvostepenog organa.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Ministarstvo finansija je donelo rešenje broj 112-01-1/522-2014 od 3. novembra 2014. godine, kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv zaključka prvostepenog organa od 29. oktobra 2012. godine. Drugostepeni organ je ponovio ključnu ocenu iznetu u prethodno poništenom rešenju od 27. decembra 2012. godine, samo što je ovaj put, saglasno primedbama iz presude Upravnog suda, odlučio primenom odredbe člana 230. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, nalazeći da eventualni nedostaci prvostepenog postupka nisu mogli imati uticaja na drugačije rešavanje ove upravne stvari.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16687/14 od 4. maja 2017. godine odbijena je tužba podnosioca koja je 24. decembra 2014. godine podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je pravilno postupio drugostepeni organ kada je pobijanim rešenjem odbio prigovor podnosioca izjavljen pro tiv prvostepenog zaključka, dajući detaljne i na zakonu zasnovane razloge, koje je u svemu prihvatio kao pravilne.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da podnosilac ustavne žalbe smatra da disciplinski postupak i postup ak po predlogu za ponavljanje disciplinskog postupka predstavljaju jedinstveni postupak u kome je „deset godina pokušavao da poništi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto 2007. godine“.

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da postupak koji je vođen po predlogu za ponavljanje upravnog postupka po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak okončanog upravnog postupka, te stoga sa njim ne čini jedinstvenu celinu, jer je smisao podnošenja predloga za ponavljanje postupka upravo u tome da se u istoj pravnoj stvari ponovi postupak koji je prethodno već okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je upravni postupak koji je vođen u predmetu Ministarstva finansija – Uprava carina 03/1 broj D-15994/07 i postup ak koji je vođen po predlogu za njegovo ponavljanje u predmetu Ministarstva finansija – Uprava carina broj 148-III-116-01-23/2/2012, razmatrao kao odvojene postupke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje upravnog postupka koji je vođen u predmetu Ministarstva finansija – Uprava carina 03/1 broj D-15994/07, koji je pravnosnažno okončan 2. juna 2011. godine, donošenjem presude Upravnog suda U. 25692/10 (2008), Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba izjaljena 15. juna 2017. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Uprava carina u predmetu broj 148-III-116-01-23/2/2012, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pokrenut povodom predloga podnosioca za ponavljanje upravnog postupka od 28. septembra 2012. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 16687/14 od 4. maja 2017. godine, što znači da period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku iznosi četiri godine i sedam meseci.

Ustavni sud smatra, da se pri ocenjivanju da li je trajanje postupka razumno, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih organa i suda, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se rešava za podnosioca.

Ustavni sud nalazi da se složenost i značaj predmeta postupka u kome je odlučivano o predlogu za ponavljanje mora sagledati sa stanovišta specifičnosti ove pravne stvari, koja se ogleda u činjenici da u tom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za ponavljanje prethodno pravnosnažno okončanog upravnog postupka. Sledom iznetog, u konkretnom slučaju se nije radilo o složenom predmetu, ali se nije radilo ni o predmetu koji je mogao imati isti značaj za podnosioca kao i prethodno pravnosnažno okončani disciplinski postupak, u kome je odlučeno o zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa, te podnosilac u vreme podnošenja predloga za ponavljanje postupka nije bio u neizvesnosti u pogledu svog radnopravnog statusa. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja predmetnog postupka.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je doneta jedna odluka prvostepenog i dve odluke drugostepenog organa, i to u zakonom propisanim rokovima, pri čemu nije bilo vraćanja predmeta prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kada je reč o postupanju nadležnog suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da su vođena dva upravna spora, od kojih je prvi trajao jednu i po godinu, a drugi nešto duže od dve godine i četiri meseca. Po oceni Ustavnog suda, postoji doprinos Upravnog suda odugovlačenju predmetnog postupka zbog dužeg trajanja drugog upravnog spora, ali to, ipak, ne mora ukazivati da je osporeni postupak u celini nerazumno dugo trajao. Naime, dužina upravnog spora se ne može posmatrati nezavisno od ukupnog trajanja postupka u kome je odlučivano o predlogu podnosioca za ponavljanje upravnog postupka. Ustavni sud ukazuje na to da duže trajanje upravnog spora neće uvek imati za posledicu povredu prava na suđenje u razumnom roku, posebno kada je, kao u konkretnom slučaju , postupak pred upravnim organima trajao svega četiri meseca. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište Evropskog sud a za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (presuda ESLjP , Pretto i drugi protiv Italije, predstavka broj 7984/77, stav 36, od 8. decembra 1983. godine). Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da je Upravni sud samo jednom vratio predmet drugostepenom organu na ponovni postupak, koji je, postupajući po primedbama Upravnog suda, sam otklonio nedostatke prvostepenog postupka, ne vraćajući predmet prvostepenom organu na ponovni postupak , kao i da je donošenjem osporene presude pravnosnažno okončan postupak po predlogu podnosioca.

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je našao da utvrđeno kašnjenje Upravnog suda u drugom upravnom sporu nije bilo tako ozbiljno da bi moglo da se zaključi da je trajanje postupka kao celine bilo nerazumno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je predmetni postupak u celini posmatrano okončan u granicama razumnog trajanja, zbog čega podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka u predmetu Ministarstvom finansija – Uprava carina broj 148-III-116-01-23/2/2012, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem je osporena presuda Upravnog suda U. 16687/14 od 4. maja 2017. godine, Ustavni sud je pošao od toga da se, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava je, ratione materiae, nespojiva sa sadržinom upravnih akata i sudskih odluka kojima je odbačen ili odbijen predlog za ponavljanje upravnog postupka, jer se takvim odlukama samo utvrđuje nepostojanje procesnih uslova za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca predloga odlučeno u pravnosnažno okončanom postupku čije se ponavljanje traži. Takav stav izražen je i u predmetima Evropske komisije za ljudska prava H protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77 , od 8. maja 1978. godine) i E vropskog suda za ljudska prava Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99 , od 13. septembra 2001. godine).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporenom presudom Upravnog suda okončan postupak u kome nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o ispunjenosti procesnih pretpostavki propisanih odredbama ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku za ponavljanje disciplinskog postupka koji je pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud ocenio da se osporena presuda, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kada je u pitanju istaknuta povreda prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je uzeo u obzir navode ustavne žalbe da je Uprava carina izrečenom disciplinskom merom prestanak radnog odnosa „prejudicirala odgovornost“ podnosioca ustavne žalbe, što je, kako se navodi, „potvrđeno“ rešenjem Osnovnog suda u Loznici od 1. jula 2011. godine, kojim je obustavljen krivični postupak protiv podnosioca. Po mišljenju podnosioca, disciplinski organ je, nakon što je pravnosnažno obustavljen krivični postupak, morao, po službenoj dužnosti, da stavi van snage rešenje o prestanku ra dnog odnosa i ponovi disciplinski postupak. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da se u toku disciplinskog postupka koji je vođen protiv podnosioca, na osnovu odredbe člana 308. stav 1. Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10 - Odluka US), na pitanje disciplinske odgovornosti carinskih službenika shodno primenjivala odredbi člana 107. stav 2. Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09, 99/14, 94/17 i 95/ 18), kojom je propisano da odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost . To znači da nije isključena disciplinska odgovornost za povredu službene dužnosti ako delo koje je predmet krivičnog postupka istovremeno predstavlja i povredu službene dužnosti, niti oslobođenje od krivične odgovornosti ili obustavljanje krivičnog postupka, samo po sebi, vodi ponavljanju okončanog disciplinskog postupka i oslobođenju od odgovornosti za povredu službene dužnosti. Dakle, disciplinska i krivična odgovornost su različite vrste pravne odgovornosti, koje se utvrđuju u posebnim postupcima, te se u disciplinskom postupku utvrđuju elementi povrede službene dužnosti, pri čemu nije nužno da su se istovremeno ostvarili i elementi nekog krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da postojanje krivičnog dela nije prethodno pitanje u disciplinskom postupku, koji se zbog toga ne prekida do okončanja krivičnog postupka. Stoga su očigledno neosnovani navodi ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na rad iz člana 60. U stava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 16687/14 od 4. maja 2017. godine, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti