Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe o isplati vojnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu bivšeg pripadnika Vojske kojom je tražio isplatu deviznih dnevnica za službu u Hrvatskoj. Utvrđeno je da zahtev nema osnov u propisima, a da je potraživanje u svakom slučaju zastarelo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-511/2008
22.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Stankovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stojana Stankovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 2200/06 od 13. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Stanković iz Čačka je 5. maja 2008. godine, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 2200/06 od 13. februara 2008. godine, zbog povrede prava na život, prava na suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 24, 32. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da se podnosilac obraćao Komandi Vojne pošte 4932 Čačak sa zahtevom za isplatu neisplaćenih plata i pripadajućih naknada za period od 3. februara 1993. godine do 3. jula 1996. godine, za vreme službe na teritoriji strane države, ali da je ovaj zahtev prvostepeni organ odbio kao neosnovan svojim rešenjem Up-1 broj 39-2 od 15. novembra 2004. godine, sa obrazloženjem da podnosilac zahteva u navedenom periodu nije bio upućen na službu u diplomatsko ili konzularno predstavništvo Jugoslavije u inostranstvu ili radi vršenja poslova i zadataka koji proizlaze iz međunarodnih ugovora, tako da ne pripada kategoriji profesionalnih vojnih lica na koje se primenjuje član 9. Uredbe o razvrstavanju profesionalnih pripadnika Vojske Jugoslavije radi određivanja plate za vreme službe u inostranstvu. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je njegova žalba izjavljena protiv ovog rešenja odbijena kao neosnovana rešenjem VP 2739 Užice Up-2 broj 72-2 od 16. decembra 2004. godine, te da je stoga tužbom pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom, koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, a kojom je i tužba odbijena kao neosnovana. S obzirom na to da su razlozi odbijanja tužbe istovetni razlozima na kojima je drugostepeni upravni organ zasnovao svoju odluku, smatra da su oni posledica pogrešnog tumačenja materijalnog prava, čime se krše njegova Ustavom zajemčena prava. Smatra da osporena odluka Vrhovnog suda Srbije koja je po njega nepovoljna „očigledno svedoči o još uvek nedovoljnoj upućenosti postupajućih sudija u vojnu problematiku i pravne odnose u vojnoj službi, što sve zaposlene u Vojsci, kao i ona lica koja treba da ostvare prava povodom službe u Vojsci, dovodi u jedan težak, neravnopravan i pravno nesiguran položaj“. Posebno ističe da trajanje celokupnog postupka skoro četiri godine ukazuje da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i da poništi kako osporenu presudu, tako i rešenja organa uprave koja su prethodila njenom donošenju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je ljudski život neprikosnoven, da u Republici Srbiji nema smrtne kazne i da je zabranjeno kloniranje ljudskih bića (član 24.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, između ostalog, o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku (član 32. stav 1.); da se pravo na rad jemči u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovednom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V. 2200/06 i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe se kao profesionalni pripadnik – podoficir Vojske Jugoslavije 2004. godine obratio nadležnom vojnom organu sa zahtevom da mu se isplate devizne dnevnice za vreme službe u inostranstvu (Republika Hrvatska) u periodu od 3. februara 1993. godine do 3. jula 1996. godine. Rešenjem prvostepenog organa Up-1 broj 39-2 od 15. novembra 2004. godine ovaj zahtev je odbijen iz razloga što je u navedenom periodu podnosilac zahteva bio na službi u Vojsci Jugoslavije kao njen profesionalni pripadnik – zastavnik i nalazio se na području zahvaćenom ratnim dejstvima, a ne na službi u diplomatskom ili konzularnom predstavništvu Jugoslavije u inostranstvu ili na izvršenju zadataka i poslova u inostranstvu koji proizlaze iz međunarodnih ugovora, te stoga nema osnova za primenu propisa na osnovu kojih bi mu pripadalo pravo na devizne dnevnice.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koju je drugostepeni organ – Komandant VP 2739 Užice odbio kao neosnovanu rešenjem Up-2 broj 72-2 od 16. decembra 2004. godine. Drugostepeni organ je našao da žalba nije osnovana ne samo iz razloga navedenih u prvostepenom rešenju, već pre svega zato što se zahtev podnosioca odnosi na dnevnice koje dospevaju mesečno, te stoga imaju karakter povremenih davanja, a kako takva potraživanja, prema članu 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog davanja, to je potraživanje na koje se zahtev odnosi zastarelo.

Po prijemu drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu podneo tužbu kojom je pokrenuo upravni spor. S obzirom na promene u pravosudnom sistemu nastale 2003. godine donošenjem Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, a koje su imale za posledicu ukidanje vojnih pravosudnih organa, Vrhovni sud Srbije je 7. februara 2007. godine obavestio punomoćnika podnosioca da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine, među kojima je i predmet ovog tužioca. Po prijemu odgovora tužioca, Vrhovni sud Srbije je nastavio pokrenuti upravni spor i nakon sprovedenog postupka, 13. februara 2008. godine, doneo osporenu presudu U-V. 2200/06, kojom je tužbu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju svoje odluke Vrhovni sud Srbije je izneo stav da je tuženi organ pravilno odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, jer i Vrhovni sud Srbije stoji na stanovištu da tražene dnevnice predstavljaju novčano potraživanje iz radnog odnosa, zbog čega imaju karakter povremenog potraživanja, koja, saglasno odredbi člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Sud je takođe konstatovao da se prvostepeni organ upustio u raspravljanje osnovanosti zahteva, mada je bio dužan da prethodno utvrdi zastarelost potraživanja, ali da ova okolnost ne može dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja, jer tužilac navodima tužbe ne osporava razloge tuženog (drugostepenog organa), već prvostepenog organa, a kod činjenice postojanja zastarelosti potraživanja, žalba je osnovano odbijena kao neosnovana.

4. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) u članu 372. stav 1. propisuje da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Odredbom člana 373. stav 1. ovog zakona propisano je da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja.

Odredbom člana 79. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02, i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme kada se podnosilac ustavne žalbe nalazio na dužnosti u Republici Hrvatskoj, bilo je propisano da se profesionalnom vojniku koji je upućen na službu u diplomatsko ili konzularno predstavništvo Jugoslavije u inostranstvu ili radi vršenja zadataka i poslova koji proizlaze iz međunarodnih ugovora, plata i druge naknade utvrđuju po propisima o platama i drugim naknadama radnika na radu u diplomatskim i konzularnim predstavništvima Jugoslavije u inostranstvu, s tim što se razvrstavanje prema činu, dužnosti, zadacima i poslovima koje će obavljati za to vreme, radi određivanja plate, vrši prema posebnom propisu Savezne vlade.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom utvrđenog načela i zajemčenih prava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U vezi istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud ukazuje da Ustav ne utvrđuje sadržinu zajemčenog prava na rad, već se odredbom člana 60. stav 1. Ustava pravo na rad, a time i sva prava po osnovu rada, jemče u skladu sa zakonom, što znači da se ovo pravo ostvaruje na način propisan zakonom. To znači da se podnosilac ustavne žalbe može pozivati na to da mu je odbijanjem zahteva za isplatu deviznih dnevnica za period u kome je, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, kao profesionalni pripadnik Vojske Jugoslavije službu obavljao u Republici Hrvatskoj povređeno pravo na rad, samo ukoliko je ovaj vid naknade za rad bio predviđen važećim propisima, a ako jeste, pod uslovom da potraživanje po ovom osnovu nije zastarelo. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije bio ispunjen nijedan od navedenih uslova. Naime, prava iz rada i po osnovu rada profesionalnih pripadnika Vojske Jugoslavije bila su uređena Zakonom o Vojsci Jugoslavije i propisima donetim u izvršavanju ovog zakona. Kako Uredba o razvrstavanju profesionalnih pripadnika Vojske Jugoslavije radi određivanja plate za vreme službe u inostranstvu ("Službeni list SRJ", br. 30/94 i 39/94 i "Službeni list SCG", broj 32/05) pod pojmom službe u inostranstvu, saglasno odredbi člana 79. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, podrazumeva službu u diplomatskom ili konzularnom predstavništvu Jugoslavije i upućivanje na službu u inostranstvo radi vršenja poslova i zadataka koji proizlaze iz međunarodnih ugovora, to je, po oceni Ustavnog suda, nesporno da se vršenje profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe na teritoriji Republike Hrvatske u vreme ratnih dejstava na području bivše Jugoslavije ni na koji način nije moglo podvesti pod kriterijume propisane Zakonom i Uredbom, a čija ispunjenost bi mu obezbeđivala platu, dnevnice i druga primanja koja pripadaju licu na službi u inostranstvu. S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da, polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za isplatu deviznih dnevnica podneo tek 2004. godine, a za period od 1993. do 1996. godine, čak i da mu je ovo pravo pripadalo, njegovo potraživanje je prema opštim pravilima obligacionog prava bilo zastarelo znatno pre podnošenja zahteva prvostepenom organu. Ovo iz razloga što su navodi izneti u ustavnoj žalbi – da je reč o neosnovanom obogaćenju tužene, zbog čega je trebalo primeniti rok zastarelosti od 10 godina, izraz pogrešnog tumačenja merodavnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, a ne pravno utemeljen stav na kome bi se mogla zasnivati tvrdnja o povredi zajemčenog prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava.

Povodom pozivanja na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je i prema navodima samog podnosioca ustavne žalbe postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao kraće od četiri godine. Pri tome, Ustavni sud je uvidom u spis celokupnog predmeta utvrdio da su i prvostepeno i drugostepeno rešenje u upravnom postupku doneti u rokovima propisanim Zakonom o opštem upravnom postupku (drugostepeno rešenje čak u roku kraćem od 30 dana od dana podnošenja žalbe). S druge strane, kako je tužba u upravnom sporu Vrhovnom vojnom sudu podneta 30. decembra 2004. godine, neposredno pre prestanka rada toga suda, to po podnetoj tužbi objektivno nije moglo da se postupa do preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda od strane Vrhovnog suda Srbije 21. novembra 2006. godine. Polazeći od toga da je Vrhovni sud Srbije, bez obzira na veliki broj preuzetih predmeta, po tužbi podnosioca ustavne žalbe sproveo postupak i odlučio u roku od nepunih godinu dana i tri meseca, Ustavni sud nalazi da se ukupno trajanje ovog postupka pred organima uprave i sudom ne može smatrati nerazumno dugim.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani ni navodi podnosioca ustavne žalbe o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o povredama načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se tvrdnje o tome da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosilac ustavne žalbe diskriminisan, te da se zbog „nedovoljne upućenosti“ sudija tog suda u „vojnu problematiku“ svi zaposleni u Vojsci dovode u „težak, neravnopravan i pravno nesiguran položaj“, zapravo zasnivaju na tvrdnjama o povredi prava na rad. Kako je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 60. Ustava nisu osnovani, to se ne mogu prihvatiti ni navodi o tome da je osporenom presudom u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije.

Konačno, u vezi istaknute povrede prava na život zajemčenog članom 24. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod koji bi se odnosio na povredu ovog prava, niti se osporeni pojedinačni akt, s obzirom na svoju prirodu i sadržinu, na bilo koji način može dovesti u pravnu i logičku vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava na život.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podneta ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

6. U skladu sa iznetim, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe o isplati vojnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti