Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 16/15 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 195/07) podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B. iz Beograda podnela je, 17. januara 2014. godine, preko punomoćnika N. U, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv delimične presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5626/10 od 12. jula 2012. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1340/13 od 6. marta 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 732/13 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak do pravnosnažnosti presude trajao pet godina i devet meseci i da je do donošenja delimične presude zakazano 24 ročišta, od kojih više od polovine nije održano krivicom postupajućih sudija i svedoka koje je predložila druga parnična stranka. Takođe, podnositeljka je navela da je parnični sud, na osnovu izjava pristrasnih svedoka i njihovih nelogičnih i kontradiktornih navoda, utvrdio okolnosti i izveo sasvim nelogičan i zakonu suprotan zaključak da je ona mogla, bez pisanog ovlašćenja, da izdaje naloge kao rukovodilac pravnog sektora, ističući da bi, da se tako ponašala, učinila težu povredu radne obaveze, kao i da direktor sektora ni sam nije imao pisano ovlašćenje da može da menja uslove rada zaposlenima. Dalje, podnositeljka je navela da parnični sud nije prihvatio nijedan od dostavljenih pisanih dokaza iz kojih se može zaključiti da ona u spornom periodu nije obavljala poslove rukovodioca pravnog sektora i da nije bila zadužena predmetnom koji joj se stavlja na teret. Prema navodima ustavne žalbe, sama činjenica da je prvostepeni sud iste dokazne predloge tumačio drugačije u ponovnom postupku, ukazuje na činjenicu da su podnositeljki povređena prava na pravično suđenje i na rad. Dalje, podnositeljka je navela da je tražila da drugostepeni sud u postupku po žalbi otvori raspravu i pravilno utvrdi činjenično stanje, ali da to nije učinjeno, već da je doneta presuda za koju nisu dati jasni i razumljivi razlozi. U ustavnoj žalbi je navedeno i da ni revizijski sud za svoju odluku nije dao jasne i razumljive razloge, da je taj sud u postupku po reviziji pogrešno utvrdio činjenično stanje i da je pogrešno primenio materijalno pravo, što nesumnjivo proističe iz činjenice da je osporenu presudu zasnovao na Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji iz 2000. godine koji se u spornom periodu nije primenjivao, budući da je 2005. godine stupio na snagu Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji, i na shvatanju da je podnositeljka bila u obavezi da postupa po usmenom nalogu pretpostavljenog lica ustanovljenoj pravilnikom iz 2000. godine. Podnositeljka smatra da je revizijski sud propustio da ceni činjenicu koja je nesumnjivo utvrđena u postupku pred nižestepenim sudovima da ona nije mogla da prihvati usmeni nalog da pored svojih poslova obavlja i poslove rukovodioca pravnog sektora jer takav nalog nije dobila od ovlašćenog lica, a ovo stoga što lice koje joj je dalo nalog nije bilo ovlašćeno da menja uslove rada zaposlenih. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 16/15, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 3. juna 2007. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da se poništi rešenje tuženog od 8. maja 2007. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu, kao i da obaveže tuženog da je vrati na rad na poslove koje je obavljala pre donošenja sporog rešenja, te da joj isplati izostale zarade. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 195/07.

Peti opštinski sud u Beogradu zakazao je 13 ročišta, od kojih je šest održano. Od sedam neodržanih ročišta, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog obustave rada sudske administracije, dva jer su pred početak ročišta tuženom uručeni podnesci tužilje dostavljeni sudu mesec dana, odnosno dve nedelje ranije, jedno bez navođenja razloga za to, a jedno na zahtev tužilje. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje, kao parnične stranke, kao i određenih svedoka i izvršen je uvid u traženu i dostavljenu dokumentaciju tuženog. Parničnom sudu dostavljeni su, između ostalog Prečišćen tekst Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji iz 2000. godine (osnovni tekst Pravilnika donet je 1995. godine) kojim su, pored drugog, uređene organizacija i koordinacija rada i način izvršavanja poslova i radnih zadataka i planiranje rada, kao i sistematizacija radnih mesta, i Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji od 31. avgusta 2005. godine kojim su ustanovljene organizacione jedinice i službe preduzeća, te njihovi niži oblici organizovanja.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni parnični postupak je, pod poslovnim brojem P1. 5626/10, nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je zakazao četiri ročišta, od kojih su sva održana. Na dva ročišta stranke su se, zbog promene u sastavu veća, samo iznova izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužbu. Po zaključenju glavne rasprave 29. oktobra 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beograda doneo je delimičnu presudu P1. 5626/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražen poništaj spornog rešenja i da se obaveže tuženi da je vrati na rad. Nalazeći da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, kao i da su razlozi koje je dao prvostepeni sud suprotni sadržini dokaza, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 3100/11 od 17. avgusta 2011. godine, ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao četiri ročišta, od kojih jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem tužilje kao parnične stranke i dva ranije već saslušana svedoka, te je izvršeno suočenje tužilje i ovih svedoka. Osporenom delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5626/10 od 12. jula 2012. godine odlučeno je o delu tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila da se poništi sporno rešenje tuženog i da se obaveže tuženi da je vrati na rad, tako što je u ovom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i da je više od 20 godine bila rukovodilac pravnog sektora kod tuženog, a da je, aneksom ugovora o radu od 12. decembra 2005. godine premeštena sa poslova rukovodioca u pravnu službu, a da je rukovodilac te službe imenovana D.K. Dalje je utvrđeno da je, usled privremene sprečenosti za rad D.K, izvršni direktor tuženog S.R, kao rukovodilac sektora u okviru koga se nalazila pravna služba, održao sastanak sa zaposlenima u toj službi i odredio tužilju da zamenjuje bolesnu D.K. do njenog povratka sa bolovanja i naložio zaposlenima u toj službi da se tužilji obraćaju za sve za šta su se obraćali D.K, kao i da je praksa kod tuženog bila da se u slučaju privremene sprečenosti nekog od zaposlenih da radi, izdaju usmeni nalozi drugim zaposlenima u pogledu obavljanja poslova spečenog zaposlenog. Nadalje je utvrđeno da je tužilja prihvatila ovaj nalog rukovodioca sektora, te da je i faktički preuzela na sebe poslove rukovodioca pravne službe jer je, između ostalog, raspoređivala predmete drugim pravnim zastupnicima tuženog i davala naloge u vezi sa radom po tim predmetima. Utvrđeno je i da na ročište zakazano za 23. mart 2007. godine pred Trgovinskim sudom u Kragujevcu nije došao pravni zastupnik tuženog, odnosno tužioca u predmetu privrednosudskom predmetu, usled čega je nadležni sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. U vezi sa navedenim, parnični sud je utvrdio da je tužilja propustila da odredi lice koji će u spornom predmetu, po kom je uglavnom postupala odsutna D.K, da zastupa tužioca pred Trgovinskim sudom, iako joj je predmet iznet nedelju dana ranije kako bi se upoznala sa njim, a spisak svih predmeta za tu nedelju se nalazio na zidu kancelarije u kojoj su sedeli zaposleni u pravnoj službi. U postupku je utvrđeno i da je tužilja, nakon što je obaveštena o propustu, rukovodiocu sektora izjavila da se oseća odgovornom za učinjeni propust jer joj je ukazano poverenje da obavlja posao šefa službe i njena je dužnost bila da se u dogovoru sa pretpostavljenim dogovara ko će preuzeti predmet odsutne D.K. do njenog povratka. U obrazloženju presude navedeno je da prvostepeni sud nije prihvatio iskaz tužilje u delu u kojem je navela da je rukovodilac sektora nije odredio da menja odsutnu D.K, odnosno da joj je naložio samo da prima poštu i da u novim sudskim predmetima određuje ko će u ime tuženog da odlazi na ročišta, da joj sporni predmet nije bio iznet pre ročišta na koje niko od pravnih zastupnika tuženog nije pristupio, kao i da je tek nakon priznanja da je učinila propust izvršila uvid u predmet i utvrdila da za taj propust nije odgovorna. Obrazlažući svoju ocenu, prvostepeni sud je naveo, između ostalog, da je iskaz tužilje u ovom delu nelogičan i u suprotnosti sa iskazima svih svedoka koji su saslušani na ove okolnosti. Takođe, navedeno je da je sud izvršio suočenja tužilje i dva svedoka, nakon čega je iskaz tužilje, za razliku od iskaza svedoka, ocenio kao neuverljiv, subjektivan i u suprotnosti sa ostalim dokazima.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nije bilo reči o premeštaju tužilje na drugo radno mesto, već samo o zameni kolege do povratka sa bolovanja za koje se očekivalo da će kraće traje, te kako je i praksa kod tuženog bila da se u tim situacijama daje usmeni nalog nekom od kompetentnih zaposlenih da zamenjuje odsutno lice, to je usmeni nalog bio dozvoljen jer se jedino tako mogao ostvariti cilj, odnosno neometano odvijanje procesa rada. Takođe, ocenjeno je da je učinjen propust, usled kog je doneto rešenje o povlačenju tužbe, opravdan razlog za otkaz ugovora o radu utvrđen odredbom člana 10. stav 1. tačka 1) ugovora o radu i člana 55. kolektivnog ugovora kod tuženog, odnosno neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1340/13 od 6. marta 2013. godine odbijena je žalba tužilje, te je potvrđena delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5626/10 od 12. jula 2012. godine. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, suprotno navodima žalbe, prvostepena presuda je jasna, razumljiva, njeni razlozi su neprotivrečni i nisu u suprotnosti sa rezultatima izvedenih dokaza, kao i da je pravilna zaključak prvostepenog suda da je propust tužilje opravdan razlog za otkaz ugovor o radu, u smislu odredaba člana 10. stav 1. tačka 1) ugovora o radu i člana 55. kolektivnog ugovora kod tuženog. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da nema svoje činjenično pokriće ni navod tužilje da prvostepeni sud neosnovano nije prihvatio njen iskaz u pogledu toga šta je trebalo da radi u odsustvu D.K, a imajući u vidu da je nesumnjivo utvrđeno da je na sastanku rukovodioca sektora u kojem se nalazila pravna služba tužilji saopšteno da će menjati privremeno odsutnu D.K, a to potvrđuju i činjenice utvrđene u postupku da je de facto tužilja i obavljala sve poslove te zaposlene.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je 17. oktobra 2013. godine doneo osporenu presudu Rev2. 732/13 od 17. oktobra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1340/13 od 6. marta 2013. godine, ocenivši kao neosnovane navode revizije da poslovi tužilje nisu bili konkretizovani po članu 33. Zakona o radu i da nije donet akt o sistematizaciji, te da je za zakonitost odluke o otkazu bilo nužno da tužilja aneksom ugovora o radu bude raspoređena na radno mesto rukovodioca pravne službe. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju označene revizijske presude, jer je odredbom člana 8. stav 1. tačka 7) Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 12. decembra 2000. godine predviđeno da pored poslova radnog mesta na koje su raspoređeni, zaposleni obavezni da obavljaju i sve ostale poslove u okviru stručne spreme i radnih sposobnosti po nalozima neposrednog ili višeg rukovodioca. Revizijski sud je ocenio, imajući u vidu da je tužilja prihvatila da privremeno zamenjuje odsutnog rukovodioca, te da joj je skrenuta pažnja na sporni predmet, a da je morala da zna za tu obavezu ali da nije izvršila raspored pravnog zastupnika, u konkretnom slučaju učinjena povreda radne obaveze predviđena opštim aktom i zakonom, zbog čega je zakonito rešenje o otkazu ugovora o radu.

U nastavku postupka po preostalom delu tužbenog zahteva, koji se po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godine, vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, prvostepeni sud je na ročištu održanom 17. aprila 2014. godine, na zahtev tužilje, doneo rešenje P1. 5626/10, kojim je prekinut postupak zbog rešavanja prethodnog pravnog pitanja, s tim da će taj postupak biti nastavljen na predlog stanaka. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da se u pogledu dela tužbenog zahteva za naknadu štete kao prethodno pravno pitanje pojavljuje odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi tužilje, te je, na osnovu odredbe člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku doneto i označeno rešenje. Protiv ovog rešenja tuženi je izjavio žalbu 29. aprila 2014. godine, koja je usvojena, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 619/14 od 11. decembra 2014. godine, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak, uz obrazloženje da se ustavnosudska odluka u predmetnom slučaju ne pojavljuje kao prethodno pravno pitanje.

U nastavku postupka, u kojem je predmet dobio broj P1. 16/15, Drugi osnovni sud u Beogradu je zakazao ročište za 9. mart 2015. godine, na kojem je tužilja povukla tužbu u delu kojim je tražila naknadu u visini izgubljenih zarada, te je doneto rešenje kojim je utvrđeno da je tužilja povukla tužbu, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka po ovom delu tužbe. Protiv ovog rešenja u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tužilja je izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 287/15 od 2. jula 2015. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 3. juna 2007. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu 2. jula 2015. godine, trajao osam godina i jedan mesec, s tim da je u pogledu zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za vraćanje na rad okončan osporenom revizijskom presudom od 17. oktobra 2013. godine, odnosno nakon šest godina i četiri meseca.

Prema oceni Ustavnog suda, ukupno trajanje osporenog parničnog postupka, koji je po svojoj prirodi hitan, može, samo po sebi, da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev za podnositeljku ustavne žalbe bio veoma značajan, kao i da ona, zahtevom da se jedno ročište ne održe, nije u bitnoj meri doprinela njegovoj dužini trajanja.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno posebno složen.

U pogledu postupanja parničnih sudova, Ustavni sud je, pre svega, istakao da je prvostepeni sud zakazivao ročišta u primerenim vremenskim razmacima. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da tri ročišta nisu održana usled sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer podnesci jedne stranke nisu blagovremeno dostavljeni drugoj, da su se na dva ročišta stranke samo izjašnjavale o navodima iz tužbe i odgovora na tužbu zbog promene u sastavu veća, kao i da jedno ročište nije održano bez navođenja razloga za to. Nadalje, Ustavni sud je konstatovao da je usled žalbe tuženog izjavljene protiv rešenja o prekidu postupka, taj postupak u ovoj fazi trajao godinu dana duže. S tim u vezi, a imajući u vidu da je navedeno rešenje doneto na predlog ovde podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine, stav 37. ).

Imajući u sve vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su, nedovoljno efikasnim i delotvornim postupanjem, parnični sudovi propustili da predmetni postupak sprovedu, u skladu sa svojom zakonskom obavezom, bez odugovlačenja, te je utvrdio da je takvim postupanjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije izn ela ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitr erno primenio materijalno pravo, niti da je na takav način postupano. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrž e razumljivo i u svemu dovoljno obrazloženje, zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom i jasnom tumačenju merodavnog Zakona o radu, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnositeljka ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnom ocena parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe. Ovo stoga što je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudksom parniči sud detaljno utvrdio činjenično stanje i u svemu obrazložio svoju ocenu o tome da li je podnositeljki dat usmeni nalog da zameni rukovodioca službe u kojoj je radila, što je obuhvatalo i da određuje pravne zastupnike tuženog, posebno u spornom predmetu u kojem je uglavnom postupala odsutna D.K, kao i o tome da li se podnositeljka ponašala u skladu sa dobijenim i prihvaćenim nalogom. Takođe, parniči sud je dovoljno i logično obrazložio svoj zaključak da je podnositeljki mogao da bude dat usmeni nalog da privremeno, u kraćem periodu, zameni odsutnu koleginicu. Budući da, kako je to utvrdio parnični sud, dodatni poslovi nisu bili poslovi za koje podnositeljka nije kompetentna, odnosno koji ne odgovaraju njenoj stručnoj spremi, radnom iskustvu i radnim sposobnostima, te imajući u vidu da je njihovo preduzimanje bilo hitno i neodložno, a u kraćem vremenskom periodu, kao i da je takav način postupanja bio uobičajen kod tuženog, to je Ustavni sud ocenio da je navedeni zaključak parničnog suda ustavnopravno prihvatljiv.

U pogledu navoda kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, te ocena parničnog suda izvedenih dokaza, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku, parnični sud, po svom uverenju, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi ne može da bude odlučivanje o tome da li su iskazi svedoka bili ispravno prihvaćeni kao dokazi, već da utvrdi da li je postupak u celini, uključujući i način na koji je sproveden dokazni postupak bio pravičan, te da oceni da li su postupajući sudovi dovoljno, jasno i logično obrazložili svoje stavove o izvedenim dokazima i njihovoj prihvatljivosti.

U vezi sa navodom da je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je svoju odluku zasnovao na Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji iz 2000. godine iako je on prestao da važi pre spornog događaja, odnosno stupanjem na snagu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji od 31. avgusta 2005. godine, Ustavni sud, ne sporeći tačnost navoda da je Pravilnik iz 2000. godine prestao da važi pre spornog događaja, ukazuje da njihova prihvatljivost ne proizlazi iz dokumentacije koja je dostavljena u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom niti one dostavljene uz ustavnu žalbu. Ovo stoga što je dostavljeni akt iz 2005. godine, kao organizacioni akt, regulisao sasvim drugu materiju od one koju je regulisao Pravilnik iz 2000. godine, kao akt kojim je bio uređen način izvršavanja poslova i radnih zadataka i planiranje rada, a nije sadržao odredbu o prestanku važenja ranije donetog akta.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi teljka, nezadovoljna ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporen ih presud a.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosio teljke ustavne žalbe o povredi označen og prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava iz čl ana 60. Ustava

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv osporenih presuda, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti