Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i pravičnosti obračuna duga iz perioda hiperinflacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina, dodeljujući naknadu štete. Istovremeno, odbija deo žalbe protiv osporene presude, smatrajući da je obračun duga i zatezne kamate u uslovima hiperinflacije ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3379/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se, kao neosnovana, ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3611/10 od 14. oktobra 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “ iz Novog Sada je , preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, 7. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3611/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvao iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3379/07.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu P. 3379/07 od 19. septembra 2007. ogdine, kojom je odbio i primarni i eventualne tužbene zahteve tužioca; da je Viši sud u Novom Sadu osporenom presudom delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio primarni tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 34.756, 96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. jula 2007. godine do isplate, dok j e u preostalom pobijanom delu prvostepena presuda potvrđena, a žalba odbijena; da suprotno stavu drugostepenog suda podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja; da se dosuđenim iznosom duga bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je navedeno da je postupak trajao 14 godina iako predmet nije bio pravno složen, a podnosilac sa svoje strane nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3379/07, poništi osporenu presudu, utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14468/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3379/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. septembra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih M. B, M. B. i B. Ć, svih iz Kule, radi isplate duga, koja je zavedena pod brojem P. 5480/96.

Na prvo ročište za glavnu raspravu održano 2. decembra 1996. godine niko od tuženih nije pristupio, iako su bili uredno pozvani, te je na predlog punomoćnika tužioca, Opštinski sud u Novom Sadu doneo presudu zbog izostanka P. 5480/96.

Protiv presude zbog izostanka tuženi su izjavili žalbu 11. decembra 1996. godine.

Na ročištu održanom 17. marta 1997. godine Opštinski sud u Novom Sadu je na predlog tuženih dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo presudu zbog izostanka, te je postupak nastavljen pod brojem P. 1724/07.

Tužilac je 24. jula 1997. godine dostavio prvostepenom sudu podnesak povodom dotadašnjih izjašnjenja tuženih, a podneskom od 11. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda.

Sledeće ročište pred Opštinskim sudom u Novom Sadu je održano 19. novembra 1999. godine, kada je sud odredio izvođenje ekonomskog veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka S. M. su primljeni u prvostepenom sudu 6. aprila 2000. godine.

Nakon održanih ročišta 8. novembra 2000. godine i 7. februara 2001. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 1724/07 od 7. februara 2001. godine, kojom je precizirani tužbeni zahtev tužioca odbio u celosti.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1724/07 od 7. februara 2001. godine, izjavljenoj 17. aprila 2001. godine, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1649/01 od 24. oktobra 2001. godine usvojio žalbu i preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev usvojio u celosti i tužiocu dosudio naknadu parničnih troškova.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 4. aprila 2002. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2795/02 od 10. novembra 2004. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1649/01 od 24. oktobra 2001. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1724/07 od 7. februara 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 231/05 od 9. februara 2005. godine odredio sprovođenje dopunskog veštačenja putem veštaka Ž. J, čiji nalaz i mišljenje je primio 4. marta 2005. godine.

Nakon održanih ročišta 25. aprila i 24. juna 2005. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 231/05 od 24. juna 2005. godine, kojom je precizirani tužbeni zahtev odbio u celosti.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude izjavljenoj 18. jula 2005. godine, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3881/05 od 7. maja 2007. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 231/05 od 24. juna 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je održao dva ročišta (18. juna i 18. sepembra 2007. godine) i izveo dokaz dopunskim veštačenjem, nakon čega je doneo treću prvostepenu presudu P. 33798/07 od 18. septembra 2007. godine, kojom je odbio primarni tužbeni zahtev, kao i prvi i drugi eventualni tužbeni zahtev tužioca.

Protiv ove prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 22. oktobra 2007. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 6534/07 od 15. aprila 2009. godine vratio spis prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka.

Apelacioni sud u Novom Sadu se rešenjem Gž. 6021/10 od 1. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim u ovoj pravnoj stvari i ustupio spis predmeta na stvarnu naldežnost Višem sudu u Novom Sadu.

Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3611/10 od 14. oktobra 2010. godine delimično usvojio žalbu tužioca, pa je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3379/07 od 19. septembra 2007. godine preinačio tako što je primarni tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 34.765, 96 dinara, sa zakonskom zatznom kamatom od 3. jula 2007. godine do konačne isplate, dok je u preostalom pobijanom delu presuda potvrđena, a žalba tužioca odbijena.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da ožalbena presuda nije zahvaćena bitnom povredom na koju se u žalbi ukazuje, niti onima na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, ali da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da su tužilac i tuženi 7. novembra 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara po osnovu koga je tuženi primio iznos od 100.000 dinara , sa obavezom otplate zajma u 40 jednakih fiksnih mesečnih rata od po 2.500 dinara ; da je tuženi vršio isplatu zajma u nominalnom iznosu u vreme velike promene vrednosti novca, sve do poslednje uplate 18. septembra 1992. godine; da je ovakvim postupanjem tuženog tužilac doveden u položaj stranke koja trpi gubitak, čime su povređeni načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima i načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona; da kako iz stanja u spisima proizlazi da tuženi nije otplatio kredit u celosti, potraživanje tužioca je osnovano, a visina neisplaćenog iznosa zajma se utvrđuje u konvertibilnoj valuti, tako što se od ukupnog iznos zajma odbija depozit, osiguranje i isplaćene rat e, sve izraženo u konvertibilnoj valuti na dan izvršene uplate ili isplate, pa se tako dobijen iznos konvertuje u dinarsku proitvvrednost po kursu na dan veštačenja i na isto dosuđuje zakonska zatezna kamata od dana presuđenja, odnosno od dana izvršenog veš tačenja, pa do isplate; da prema nalazu veštaka dugovanje tuženog prema kursu na dan izrade dopunskog nalaza 2. jula 2007. godine iznosi 441,94 evra, odnosno 34.765,96 dinara; da je stoga sud pobijanu presudu preinačio tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te obavezao tuženog da istom isplati iznos duga na dan izrade dopunskog nalaza sa kamatom od presuđenja pa do isplate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku osprenog postupka bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3611/10 od 14. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 14 godina i mesec dana , što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u određenoj meri činjenično i pravno složena, te je pred Vrhovnim sudom Srbije bio pokrenut postupak u smislu člana 176. Zakona o parničnom posutpku za zauzimanje stava o spornom pravnom pitanju metodologije obračuna duga, koje se postavilo pred prvostepenim sudom povodom većeg broja istovrsnih tužbi podnetih tom sudu. Međutim, po oceni Ustavnog suda , činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i dokazni postupak koji je sproveo, a u kome je izveo dokaze upoznavanjem sa relativno obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke i ekonomskim vešačenjem, sama po sebi ne mogu predstavljati opravdani razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem odlučujuće doprineli nerazumno dugom trajanju osporenog parničnog postupka. Nedelotvorno postupanje sudova u osporenom postupku se ogleda u tome što je Opštinski sud u Novom Sadu tri puta odluči vao o tužbenom zahtevu podnosioca presudama koje su u žalbenom postupku ukidane ili preinačavane, a u toku postupka je odlučivano i po reviziji, kao vanrednom pravnom sredstvu, po kojoj su odlukom Vrhovnog suda Srbije ukinute drugostepena i prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni posutpak. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. odluke u predmetima ''Pavlyulynets protiv Ukarajine'' od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Neefikasno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu je došlo do izražaja, pre svega, u toku postupka do donošenja prve prvostepene presude, kada sud u periodu od marta 1997. godine do novembra 1999. godine, tj. dve godine i sedam meseci nije postupao u predmetu. Osim toga, postupak po žalbi tužioca izjavljenoj 22. oktobra 2007. godine je, iako jednim delom i zbog promena u organizaciji sudova, trajao pune tri godine, a o reviziji tužioca je odlučeno dve godine i sedam meseci nakon njenog izjavljivanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3379/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za delimično usvajanje žalbe tužioca i preinačenje prvostepene presude, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da podnosiocu isplati dosuđeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom počev od 3. jula 2 007. godine. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije, s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog obezvređivanja novčanih jedinica. Stoga, ako je dugovani iznos znatnije obezvređen usled promene vrednosti dinara, sa aspekta prava na pravično suđenje, prihvatljivo je stanovište suda prema kome visina neizmirene obaveze predstavlja razliku između iznosa datog zajma i depozita, osiguranja i zbira neisplaćenih rata, sve izraženo u konvertibilnoj valuti na dan izvršene uplate ili isplate i preračunato u dinare po kursu na dan veštačenja, te da je u konkretnom slučaju na dan veštačenja 3. jula 2007. godine došlo do svođenja međusobnih prestacija stranaka, čime je postignuta ekvivalencija međusobnih davanja, te je na tako utvrđeni iznos potrebno dosuditi zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja.

Imajući u vidu da je Viši sud u Novom Sadu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3611/10 od 14. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno član u 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 2. izreke .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe , zbog konstatovane povrede prava , u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka na ime troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim Sudom snose svoje troškove. Takođe, Sud ukazuje da, saglasno članu 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, svako lice može, pod propisanim uslovima, neposredno izjaviti ustavnu žalbu i preduzimati druge radnje u postupku po ustavnoj žalbi, bez obaveze da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i pravičnosti obračuna duga iz perioda hiperinflacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti