Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog prestanka službe

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je baš podnositeljki prestala služba usled smanjenja broja izvršilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. H . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse - Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 81-2 od 23. novembra 2015. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba A. H . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 17164/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A . H . iz Beograd a podnela je Ustavnom sudu , 14. maja 2019. godine, preko punomoćnika Đ. D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnositeljki ustavne žalbe 10. maja 2005. godine prestala služba u Voj sci zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kojem je bila raspoređena; da je Odlukom Ustavnog suda Už-5669/2011 od 21. aprila 2015. godine poništena presuda Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine, kojom je bio pravnosnažno okončan postupak prestanka službe podnositeljke , i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv konačnog rešenja; da je u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda potvrđena zakonitost rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe , koje je postalo pravnosnažna donošenjem osporene presude ; da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži razloge zbog kojih je upravo podnositeljki prestala služba i zbog kojih joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da pre donošenja rešenja o prestanku službe nije sprovedena procedura u kojoj bi se na svako lice na radnom mestu na kojem se smanjuje broj izvršilaca primenili jasni kriterijumi, nakon čega bi bilo predloženo da „najslabije rangiranima“ prestane služba u Vojsci; da nije od značaja to što je bila formirana Komisija za razmatranje predstavki civilnih lica kojima prestaje služba bez njihove saglasnosti, pred kojom se navodno vodio paralelni postupak sa upravnim postupkom, jer je ista formirana nakon što je doneto rešenje o prestanku službe podnositeljke, a nijedan upravni akt, niti propis, nije upućivao civilno lice da se iz bilo kog razloga obraća toj komisiji.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je od dostavljanja Odluke Ustavnog suda strankama do donošenja osporene presude Upravnog suda prošlo četiri godine.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i da zbog toga poništi osporenu presudu i vrati predmet na ponovno odlučivanje u sporu pune jurisdikcije, kao i da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i obaveže državu da joj isplati naknadu u iznosu od 1.000.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne dokumentacije priložene uz ovu ustavnu žalbu i ustavnu žalbu u predmetu Už-5669/2011 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari (u dopisima Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 58-2 od 10. novembra i 8. decembra 2021. godine navedeno je da je rok čuvanja predmeta upravnog postupka pet godina i da u vezi sa konkretnim predmetom raspolažu samo žalbom izjavljenom protiv rešenja Vojne pošte 1279 Beograd pov. broj 489-15 od 8. aprila 2015. godine , dopisom Vojne pošte 1279 Beograd Up-1 broj 208-2 od 23. aprila 2005. godine i rešenje m Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo UP-2 broj 31-2 od 6. maja 2005. godine; u dopisu Ministarstva odbrane – Uprava centra vojnomedicinskih ustanova broj 3794-2 od 2. decembra 2021. godine navedeno je da iz istog razloga ne raspolažu spisima predmeta):

3.1. Rešenjem Vojne pošte 1279 Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) pov. broj 489-15 od 8. aprila 2005. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe na službi u VP 1279 Beograd , na radnom mestu lekar u Opštoj medicinskoj pomoći VMC Novi Beograd, prestaje služba bez njene saglasnosti, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dana 10. maja 2005. godine, do kada je utvrđen otkazni rok u trajanju od 30 dana. Istim rešenjem je u tački 2. dispozitiva podnosi teljki priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec april 2005. godine, a u tački 3. dispozitiva podnositeljka je upućena da se u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa može prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja odgovarajućih prava za vreme nezaposlenosti.

Podnositeljka je 20. aprila 2005. godine izjavila žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo (u daljem tekstu: drugostepeni organ) Up-2 broj 31-2 od 6. maja 2005. godine odbijena je žalba podnositeljke, a presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG 897/06 od 4. septembra 2008. godine uvažena je njena tužba i navedeno drugostepeno rešenje je poništeno.

Rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 56-2 od 24. decembra 2008. godine, donetim u izvršenju navedene presude, usvojena je žalba podnositeljke ustavne žalbe i poništeno prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine, a predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni organ je rešenjem int . broj 2581-5/08 od 6. januara 2009. godine o prestanku službe podnositeljke odlučio na isti način kao i u svom prethodno poništenom rešenju.

Rešenje drugostepenog organa Up-2 broj 3 3-2 od 6. aprila 2009. godine , kojim je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, poništeno je presudom Vrhovnog sud a Srbije U. 3086/09 od 22. oktobra 2009. godine .

U obema navedenim presudama Vrhovnog sud a Srbije je ocenjeno da u spisima predmeta nema dokaza da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena „ukinuto“, niti dokaza da je prethodno pokušano da se podnositeljki obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem drugostepenog organ a Up-2 broj 3-2 od 2. februara 2010. godine takođe je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 6. januara 2009. godine, a presudom Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2 011. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Podnositeljka je 11. novembra 2011. godine protiv označene presude Upravnog suda izjavila ustavnu žalbu. Odlukom Ustavnog suda Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine usvojena je ustavna žalba podnositeljke i utvrđeno da joj je navedenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ista poništena i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv drugostepenog rešenja od 2. februara 2010. godine. Ustavni sud je ocenio da obrazloženje presude Upravnog suda iz sledećih razloga ne zadovoljava zahteve pravičnosti:

- zato što je Upravni sud potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja koje ne sadrži dokaze, činjenice i razloge na kojima se zasniva zaključak tog organa o opravdanosti odluke da upravo podnositeljki prestane služba, kao jednom od deset civilnih lica koja su bila raspoređena na formacijskom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca sa deset na šest, odnosno da druga civilna lica u većoj meri zadovoljavaju zahteve tog formacijskog mesta, čime bi se pokazalo da je ovlašćenje nadležnog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno;

- zato što se iz rešenja upravnih organa, niti iz presude Upravnog suda, ne može utvrditi da li je pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak Upravnog suda o tome da se podnositeljki ustavne žalbe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Odlukom Ustavnog suda utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je trajao od 20. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, do donošenja presude Upravnog suda od 8. septembra 2011. godine, odnosno šest godina i pet meseci. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.Navedena odluka Ustavnog suda je 22. aprila 2015. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 10. jula 2015. godine, doneo presudu U. 6227/15 (2010) , kojom je uvažio tužbu podnositeljke, po ništio drugostepeno rešenje od 2. februara 2010. godine i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje, uz nalog da se otklone povrede pravila postupka koje se sastoje u tome što obrazloženje drugostepenog rešenja ne sadrži pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu, u skladu sa odredbom člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakon a o opštem upravnom postupku, i što nisu ocenjeni svi navodi žalbe, u skladu sa odredbom člana 235. stav 2. istog zakona.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 81-2 od 23. novembra 2015. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 6. januara 2009. godine. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je, pored ostalog, navedeno: da je taj organ u ponovno sprovedenom postupku utvrdio da su nadležne starešine, nakon izvršenih organizacijsko-mobilizacijskih promena i izmene mirnodopske formacije koje su predviđale smanjenje kadra u Ministarstvu odbrane i Vojsci (za 4130 lica), u skladu sa odlukama Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove pov. br. 4229-1 i 4229-2 obe od 4. aprila 2005. godine, izvršile analizu stanja popune jedinica i ustanova iz svoje nadležnosti i utvrdile kojim licima je ukinuto radno mesto, odnosno smanjen broj izvršilaca na jednom radnom mestu, usled čega su stvoreni uslovi da im u skladu sa odredbom člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, prestane radni odnos bez njihove saglasnosti, uz otpremninu od 12 bruto plata; da je kod smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu, u skladu sa Odlukom Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, primenjen kriterijum i procedura po kojoj su nadležne starešine, nakon izvršene analize stanja popune jedinica i ustanova, utvrdile potrebe posla radi obezbeđivanja normalnog funkcionisanja službe i u skladu sa svojim ovlašćenjima i nadležnostima predložile spisak lica koja će se naći u višku smanjenjem broja izvršilaca na jednom radnom mestu; da je paralelno sa upravnim postupkom vođen i postupak pred Komisijom za razmatranje predstavki civilnih lica na službi u Vojsci i Ministarstvu odbrane kojima prestaje služba bez njihove saglasnosti, obrazovane Odlukom ministra odbrane pov. broj 787-1 od 14. aprila 2005. godine, sa zadatkom sa na osnovu socijalno-materijalnog položaja lica sagleda mogućnosti za pronalaženje adekvatnog rešenja u svakom konkretnom slučaju; da je proveru i ocenu podataka sa predloženog spiska lica u višku kontrolisala radna grupa Sektora za materijalne resurse obrazovana po naređenju pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse pov. broj 622-1 od 15. aprila 2005. godine, prikazujući detaljan pregled svih lica sa spiska prema stručnoj spremi, dužini staža osiguranja i godina starosti, uslovima stambenog obezbeđenja, socijalnom i bračnom statusu, kao i drugim „elementima“ za koje je koordinator rada procenio da su potrebni; da je završnu kontrolu navedenog spiska lica izvršila Uprava za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, uz ukazivanje na eventualne nepravilnosti sa nalogom da se one otklone pre utvrđivanje konačne liste viška kadra (akt Uprave za kadrove pov. broj 4762-13 od 20. aprila 2005. godine); da je na osnovu potvrda Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 12490-8 od 4. decembra 2008. godine i broj 7301-6 od 23. oktobra 2015. godine utvrđeno da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je na osnovu neposredno izvršenog uvida u Odluku ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 904-5 od 8. aprila 2005. godine i potvrde Ministarstva odbrane – Sektor za politiku odbrane – Uprava za organizaciju od 2. oktobra 2009. godine utvrđeno da je na formacijskom mestu na kojem je podnositeljka bila raspoređena smanjen broj izvršilaca sa deset na šest, sa rokom realizacije 8. april 2005. godine. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni organ je utvrdio da je radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena na dan prestanka službe , 10. maja 2005. godine, bilo „ukinuto“ i da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, te da su u konkretnoj pravnoj stvari „u celosti“ ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe.

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. decembra 2015. godine podnela tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je, na sednici održanoj 8. marta 2019. godine, doneo osporenu presudu U. 17164/15 kojom je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke. Nakon što je izložio činjenično stanje koje „proizlazi iz spisa predmeta i obrazloženja drugostepenog rešenja“, Upravni sud je ocenio da je pravilno tuženi organ utvrdio da je radno mesto na kome je podnositeljka bila raspoređena bilo „ukinuto“ na dan prestanka službe, 10. maja 2005. godine, kao i da u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, o čemu kao dokaz svedoče navedene potvrde nadležnih organa, te da su „u celosti“ bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije za donošenje rešenja o prestanku službe podnositeljke , bez njene saglasnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavno j žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, koj om se jemče pravo na pravično su đenje i pravo na suđenje u razumnom roku.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), u tekstu koji je bio na snazi od 18. februara 2005. godine, odnosno u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99 i 3/02), u tekstu koji je bio na snazi do 17. februara 2005. godine, bilo je propisano : da se civilno lice u Vojsci čije se radno mesto ukida ili smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu stavlja na raspolaganje ako nema mogućnosti da se postavi na drugo odgovarajuće radno mesto (član 126. stav 1.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako na raspolaganju provede godinu dana (član 143. tačka 9) .

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice, po svom uverenju , odlučuje k oje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da se č injenice i okolnosti iz stava 1. ovog člana utvrđuju i prava i pravni interesi iz tog stava ostvaruju se i štite u skraćenom postupku (član 131.) ili u posebnom ispitnom postupku (čl. 132. i 133.) (član 125. stav 2.) ; da u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na reš enje kakvo je dato u dispozitivu (…) (član 199. stav 2.); da se u obrazloženju drugostepenog rešenja moraju oceniti i svi navodi žalbe, da ako je prvostepeni organ u obrazloženju svog rešenja pravilno ocenio navode koji se u žalbi iznose, drugostepeni organ se može pozvati na razloge prvostepenog rešenja (član 235. stav 2.).

Odredbama člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 36/94, 42/94, 9/00 i 44/02 ), koje su bile na snazi do 12. avgusta 2005. godine, odnosno u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se za utvrđivanje činjenica zbog kojih se civilno lice stavlja na raspolaganje zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu obrazuje komisija (stav 1.); da se komisija iz stava 1. ovog člana sastoji od najmanje tri člana, da se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, te da se pri davanju predloga za stavljanje civilnog lica na raspolaganje, ceni ocena radni h kvaliteta tog lica koju podrazumeva ocena rezultata njegovog rada (stav 2.).

Odredbama člana 44. navedene uredbe, koje su izmenjene članom 12. Uredbe o izmenama Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SCG“, broj 32/05), koja je stupila na snagu 13. avgusta 2005. godine, bilo je propisano: da se za utvrđivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca zbog kojih civilnom licu na jednom radnom mestu prestaje služba, obrazuje komisija (stav 1.); da se k omisija iz stava 1. ovog člana sastoji od najmanje tri člana, da se za članove komisije imenuju profesionalni vojnici ili civilna lica koja imaju uvid u rad civilnog lica i poznaju poslove radnog mesta, osim lica raspoređenih na radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca, te da se pri davanju predloga za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenog broja izvršilaca na jednom radnom mestu, cene radni kvaliteti tog lica, koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da osporena presuda Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine doneta u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine, kao i ranije poništena presuda tog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine , ne sadrži razloge za ocenu da su bili ispunjeni ranije važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije propisani uslovi da joj kao civilnom licu u Vojsci prestane služba bez njene saglasnosti zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je bila raspoređena.

Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka nadležnog suda u upravnom sporu i određeno donošenje nove odluke o tužbi podnosioca, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke nadležnog suda, već postupanje i odlučivanje suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Ustavnog suda Už-224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje na to da se ustavna garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

S obzirom na to da je osporenom presudom Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine pravnosnažno okončan postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine, Sud je pošao od toga da je navedenom odlukom usvojena ustavna žalba podnositeljke i utvrđeno da je presudom Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2011. godine povređeno njeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja koje ne sadrži dokaze, činjenice i razloge na kojima se zasniva zaključak tog organa o opravdanosti odluke da upravo podnositeljki prestane služba, kao jednom od deset civilnih lica koja su bila raspoređena na formacijskom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca sa deset na šest, odnosno da druga civilna lica u većoj meri zadovoljavaju zahteve tog formacijskog mesta, čime bi se pokazalo da je ovlašćenje nadležnog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno. Takođe je ocenjeno da se iz rešenja upravnih organa, niti iz presude Upravnog suda, ne može utvrditi da li je pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak Upravnog suda o tome da se podnositeljki ustavne žalbe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke.

Postupajući u skladu sa stanovištem Ustavnog suda da se utvrđena povreda prava na pravično suđenje otkloni tako što će se navesti dokazi, činjenice i razlozi zbog koji je služba prestala upravo podnositeljki ustavne žalbe i zbog kojih joj se nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Upravni sud je presudom U. 6227/15 (2010) od 10. jula 2015. godine uvažio tužbu podnosi teljke i poništio konačno rešenje drugostepenog organa, jer je obrazloženje tog rešenja zahvaćeno povredama pravila postupka iz člana 199. stav 2. i člana 235. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Rešavajući o žalbi podnositeljke, drugostepeni organ nije poništio rešenje prvostepenog organa o prestanku službe int. broj 2581-5/08 od 6. januara 2009. godine, već je ponovo odbio žalbu podnositeljke dajući u potpunosti iste razloge kao i u svom ranije poništenom rešenju, s tim što je upotpunio postupak tako što je pribavio potvrdu Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 7301-6 od 23. oktobra 2015. godine kao dokaz da se podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije, o čemu je ranije bila pribavljena potvrda broj 12490-8 4. decembra 2008. godine iste sadržine. U spisima predmeta se ne nalaze dokazi na kojima je zasnovano rešenje drugostepenog organa. Upravni sud je u osporenoj presudi, kao i u prethodno poništenoj presudi, u svemu prihvatio iste razloge iz rešenja drugostepenog organa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da je potrebno ponovo ukazati na to da se pre odlučivanja o prestanku službe podnositeljke u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je bila raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da joj se pre prestanka službe obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organi imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je u postupcima koji su prethodili podnošenju ranije i ove ustavne žalbe utvrđeno da je podnosteljki kao civilnom licu u Vojsci služba prestala zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je bila raspoređena, saglasno odredbi člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, što je činjenica koja proizlazi iz Odluke ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine i potvrde Ministarstva odbrane – Uprava za organizaciju – Sektor za politiku odbrane od 2. oktobra 2009. godine . Stoga je Sud zaključio da je u drugostepenom rešenju od 23. novembra 2015. godine i osporenoj presu di Upravnog suda od 8. marta 2019. godine očiglednom omaškom navedeno da je u sprovedenom postupku „pravilno utvrđeno da je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena na dan prestanka službe 10. maja 2005. godine bilo ukinuto“.

Ustavni sud smatra da je, kao i u prethodnoj Odluci , potrebno ponovo ukazati na to da re šenje o prestanku službe civilnog lica u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Ustavni sud konstatuje da su drugostepeni organ i Upravni sud u obrazloženjima svojih odluka ponovo naveli da je u konkretnom slučaju „primenjen kriterijum i procedura“ na osnovu kojih su nadležne starešine, imajući u vidu potrebe posla i obezbeđenje normalnog funkcionisanja službe, predložile da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kome je bila raspoređena. Međutim, nije bilo dovoljno da drugostepeni organ i Upravni sud, nakon izvršene izmene formacije, u svojim odlukama samo navedu da su nadležne starešine predložile podnositeljku kao civilno lice kome treba da prestane služba, već je postojala obaveza da izlože činjenice i opravdane razloge koji bi jasno upućivali na zaključak da druga civilna lica , a ne podnositeljka ustavne žalbe, u većoj meri zadovoljavaju zahteve radnog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Ustavni sud je imao u vidu da se drugostepeni organ i Upravni sud pozivaju na kriterijume koje je primenjivala radna grupa Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane prilikom preispitivanja već donetih i dostavljenih rešenja o prestanku službe civilnih lica. Pomenuta radna grupa je obrazovana nakon što je doneto i podnositeljki dostavljeno prvostepeno rešenje o prestanku službe od 8. aprila 2005. godine, u toku roka za izjavljivanje žalbe protiv tog rešenja. Ustavni sud je našao da se u rešenju drugostepenog organa i u osporenoj presudi Upravnog suda ne navodi koji materijalni propis je u vreme prestanka službe podnositeljke sadržao nabrojane kriterijume koji se odnose na dužinu staža osiguranja, godine starosti, uslov e stambenog obezbeđenja, socijalni i bračn i status, pri čemu je navedeno da je koordinator te radne grupe bio ovlašće n da uvodi i druge elemente „za koje bi procenio da su potrebni“. Takođe, nije navedeno kako su ti kriterijumi primenjeni u odnosu na civilna lica koja su bila raspoređena na istom radnom mestu kao i podnositeljka. Ustavni sud konstatuje da je u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, 10. maja 2005. godine, na snazi bio član 44. Uredbe o službi civilnih l ica u Vojsci Jugoslavije, kojim je bio predviđ en postupak i kriterijumi koji su se primenjivali u slučaju stavljanja na raspolaganje civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu, dok su postupak i kriterijumi koji su se primenjivali u slučaju prestanka službe civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu bili predviđeni u članu 44. navedene uredbe, nakon što su 13. avgusta 2005. godine stupile na snagu njene izmene (videti Odluku Ustavnog suda Už-9283/2012 od 15. jula 2015. godine). Prema tome, odredbe člana 44. navedene uredbe sve do 13. avgusta 2005. godine, dakle i u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, nisu bile usklađen e sa odredbom člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojom je počev od 18. februara 2005. godine kao razlog za prestanak službe bilo propisano ukidanje radnog mesta ili smanj enje broj a izvršilaca na jednom radnom mestu umesto dotadašnjeg razloga proteka roka od godinu dana provedenih na raspolaganju zbog ukidanja radnog m esta ili smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu . Pri tome je odredbom člana 44. stav 2. navedene uredbe, i pre i posle izmene tog člana, bilo predviđeno da se pri davanju predloga za stavljanje na raspolaganje, odnosno za prestanak službe civilnog lica zbog smanjenja broja izvršilaca cene radni kvaliteti tog lica koji podrazumevaju i ocene rezultata njegovog rada.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni drugostepenog organa i Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud konstatuje da su oni isključivo zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrda Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove broj 12490-8 od 4. decembra 2008. godine i broj 7301-6 od 23. oktobra 2015. godine, prema kojima u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane mogla ispitati postojanje mogućnosti za zaposlenje podnositeljke na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad isključivo u Vojsci i Ministarstvu odbrane na teritoriji Republike Srbije. Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara stručnoj spremi podnositeljke, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije podnositeljke za zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu, pre prestanka službe, mogla se utvrditi na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje . Ustavni sud napominje da je u Odluci Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine konstatovao da se se iz rešenja upravnih organa, niti iz presude Upravnog suda, ne može utvrditi da li je pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak Upravnog suda o tome da se podnositeljki ustavne žalbe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako u postupku izvršenja navedene odluke ponovo nije pribavljen izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje, Sud još jednom ističe da se ne može prihvatiti zaključak Upravnog suda o tome da se podnositeljki ustavne žalbe pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od navedenih prava. Budući da podnositeljki pre prestanka službe nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava iz člana 144. stav 1. Zakona, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnositeljka ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Upravnog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivu argumentaciju za ocenu o razlozima za prestanak službe upravo podnositeljki ustavne žalbe, kao jednom od deset civilnih lica koja su bila raspoređena na formacijskom mestu na kome je određeno smanjenje broja izvršilaca. Nalazeći da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 17164/15 od 8. marta 2019. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za zdravstvo UP-2 broj 81-2 od 23. novembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine, koji je trajao od 22. aprila 2015. godine, kada je navedena odluka dostavljena Upravnom sudu, do 8. marta 2019. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 17164/15. Osporeni postupak je trajao tri godine i nepunih 11 meseci.

Ustavni sud je prethodno konstatovao da je pomenutom odlukom ustavna žalba podnositeljke usvojena i zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 19180/10 od 8. septembra 2 011. godine, uz ocenu da je utvrđenje povrede navedenog prava dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke, jer podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu štete.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu složenosti predmeta postupka i njegovog značaja za podnosi teljku, ovaj sud se poziva na razloge date u obrazloženju Odluke Už-5669/2011 od 2. aprila 2015. godine. Podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela trajanju osporenog postupka.

Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneti jedno drugostepeno rešenje i dve presude Upravnog suda. Presuda u prvom upravnom sporu i rešenje drugostepenog organa su doneti u kratkom vremenskom periodu. Međutim, isključivu odgovornost za dugo trajanje osporenog postupka snosi Upravni sud zbog toga što je drugi upravni spor trajao tri godine i tri meseca. Naime, Upravni sud je osporenom presudom, na osnovu spisa predmeta, ocenjivao zakonitost trećeg po redu drugostepenog rešenja donetog po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 6. januara 200 9. godine, pri čemu je drugostepeno rešenje iste sadržine već bilo predmet sudske kontrole, a osporeni postupak je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda. Ovaj sud stoga ukazuje na to da se od Upravnog suda očekivalo da o predmetnoj tužbi podnositeljke odluči posebno ažurno i da joj da prioritet u radu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i u ovom delu usvojio ustavn u žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno trajanje predmetnog postupka, koji je vođen u izvršenju odluke ovog suda, potom životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog prestanka službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti