Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina i devet meseci. U preostalom delu, žalba koja se odnosi na meritum spora odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stojana Jeremića iz sela Zvečka kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici Veća održanoj 1. juna 2017 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Stojana Jeremića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1979/11 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 208/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojan Jeremić iz sela Zvečka kod Beograda, podne o je Ustavnom sudu, 7. avgusta 201 5. godine, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Velike Moštanice, kod Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1979/11, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2909/12 od 13. novembra 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 594/14 od 28. januara 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije, te zbog povrede posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je predmetni parnični postupak trajao nepunih deset godina, pa se ne može smatrati da je on okončan u razumnom roku. Takođe je navedeno da sudovi nisu prihvatili iskaze svedoka koje je podnosilac predložio, dok su prihvatili iskaze onih svedoka koje je druga parnična stranka predložila, kao i da su sudovi poverovali iskazu Z.P. iako ga je ona više puta menjala. Takođe je navedeno da su sudovi neosnovano štitili interese tuženog i da nisu cenili činjenicu da tuženi nije pribavio mišljenje sindikata, jer je sindikat bio obavezan da dostavi mišljenje u vezi sa otkazom ugovora o radu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo utvrdi činjenično stanje i razloge iz žalbe tuženog, te da donese zakonitu presudu. Takođe, podnosilac je tražio naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu, a nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1979/11, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 24. aprila 200 6. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se utvrdi da je nezakonito rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu , te da se poništi sporno rešenje, kao i da se tuženi obaveže da ga vrati na rad i rasporedi na radno mesto konduktera ili na drugo odgovarajuće radno mesto. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 208 /06.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je deset ročišta, od kojih dva nisu održana. U periodu od 12. septembra 2008. godine do 22. oktobra 2008. godine zakazano je jedno ročišta, koje nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem sedam svedoka i saslušanjem tužioca kao parnične stranke, a izvršen je i uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 208/06 od 30. aprila 200 9. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je u žalbenom postupku rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3378/10 od 16. marta 20 11. godine, a spisi predmeta ustupljeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, na ponovno suđenje. Spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 19. aprila 2011. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 1979/11, Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon jednog ročišta, održanog 23. novembra 2011. godine , ponovo zaključio raspravu i doneo presudu P1. 1979/11 od 23. novembra 2011. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Protiv prvostepene presude tuženi je izajvio žalbu. U postupku po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu i održao tri ročišta, na kojima je izveo dokaz saslušanjem tužioca i dva svedoka koja su u toku prvostepenog postupka bila saslušana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2909/12 od 13. novembra 2013. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1979/11 od 23. novembra 2011. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ovakvu odluku drugostepeni sud je doneo nakon što je utvrdio da je tužilac, radeći kao kondukter kod tuženog, putnici Z.P. naplatio kartu za relaciju Sakule-Beograd, a izdao joj kartu kao da putuje na kraćoj relaciji, od Sakula do Opova, što su ustanovili kontrolori tuženog kada su izvršili pregled karata, čime je izvršio povredu radn ih obavez a utvrđenih kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu. Takođe, prvostepeni sud je utvrdio da je pre otkaza ugovora o radu tužilac upozoren o postojanju razloga za to i da se on u vezi sa tim upozorenjem izjasnio 10. januara 2006. godine. Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu , u smislu odred aba člana 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu, kojima je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i u slučaju kada zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne mož e da nastavi rad kod poslodavca.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, koja je, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 594/14 od 28. januara 2015. godine, odbijena kao neosnovana, pošto je revizijski sud ocenio da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti ona na koju se revizijom ukazuje , jer je drugostepena presuda jasna, obrazložena i neprotivrečna, kao i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju revizijske presude navedeno je i da se revizijom u pretežnom delu o sporava ocena izvedenih dokaza, čime se, posredno , pobija utvrđeno činjenično stanje, a što, prema odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne može da bude revizijski razlog.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 24. aprila 200 6. godine, do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 28. januara 201 5. godine, trajao osam godina i devet mesec i.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je istaknuti zahtevi za podnosioca bio od velikog značaja, budući da je, između ostalog, odlučivano o zakonitosti rešenja na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos.

Ustavni sud je ocenio i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio pravno složen, kao i da činjenično u izvesnoj meri bio složen.

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da činjenična složenost konkretnog slučaja ne može da bude opravdanje što je predmetni parnični postupak, iako hitan, okončan tek posle više od osam godina, već da odgovornost za to leži na parničnom sudu . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od godinu dana (od 12. septembra 2007. do 22. oktobra 2008. godine) prvostepeni parniči sud zakazao samo jedno ročište, koje nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u ponovnom prvostepenom postupku ročište zakazano tek sedam meseci od vraćanja spisa predmeta iz drugostepenog suda .

Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnos iocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud ukazuje da je prilikom oce ne imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine, stav 18.), kao i sopstvenu praksu (videti, između ostalih, Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-7556/2014 od 17. novembra 2016. godine).

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid p ravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog utvrđene povrede.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosi lac ustavne žalbe povredu označenog prava obrazlaže navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i, posledično, pogrešnoj primeni materijalnog prava.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, izvedeni su predloženi dokazi koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni. Takođe, Ustavni sud ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove na osnovu kojih je odbio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe , budući da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je on za izdatu kartu naplatio veći iznos od cene te karte. Stoga je, prema oceni Ustavnog suda, irelevantan navod da je parnični sud pogrešno utvrdio za koju je relaciju putnica tražila kartu, u situaciji kada joj u odnosu na izdatu kartu nije naplaćen adekvatan novčani iznos, već veći.

U vezi sa navodom kojim se ističe da sporno rešenje o otkazu ugovora o radu nije moglo da bude doneto bez dostavljenog mišljenja sindikata, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 181. Zakona o radu propisana samo obaveza poslodavca da upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu dostavi sindikatu , te činjenica da sindikat ne želi da iskoristi datu mogućnost i izjasni se o upozorenju ne može da bude prepreka poslodavcu da, ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi, otkaže ugovor o radu zaposlenom. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni parnični sud, u konkretnom slučaju, utvrdio da je tuženi dostavio upozorenje sindikatu čiji je podnosilac bio član radi davanja mišljenja, koji se o tom upozorenju nije izjasnio.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju parničnog suda, te imajući u vidu zahtev istaknut u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnosi oca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi lac, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Ista ocena Ustavnog suda odnosi se na navode podnosioca o povredi prava na rad, zajemčenog članom 60. Ustava, budući da podnosilac povredu označenog prava zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje.

U vezi sa istaknutom povredom posebnih prava okrivljenog Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu ratione materiae nespojiva sa sadržinom Ustavom zajemčenog prava iz člana 33. stav 5. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti