Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina i tri meseca. Sud je ocenio da ukupno trajanje postupka, s obzirom na okolnosti, ne ukazuje na povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Kamena Živkovića iz sela Suračevo, Babušnica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kamena Živkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P1. 120/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kamen Živković iz sela Suračevo, Babušnica, podneo je Ustavnom sudu, 7. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Pirotu Gž. 653/08 od 29. oktobra 20 08. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 174/10 od 9. juna 2010. godine, zbog povrede prava na rad, zajemčenog članom 60. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi hronološki tok osporenog parničnog postupka i navodi da je predmetni postupak trajao preko šest godina, iako se radi o radnom sporu koji se po zakonu morao okončati u roku od šest meseci, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava na rad podnosilac obrazlaže tvrdnjom da mu je osporenim presudama, kojima je odbijen njegov tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, suprotno odredbama člana 97. Zakona o radu, oduzeto pravo na rad. S tim u vezi ističe da mu je otkazan nepostojeći ugovor o radu, jer on taj ugovor nikada nije potpisao. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je istakao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane punomoćnika iz reda advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Pirotu P1. 1334/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pirotu P1. 120/07), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Kamen Živković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. marta 2004. godine Opštinskom sudu u Pirotu tužbu protiv tuženog «Tigar» MH d.o.o. iz Pirota, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud u Pirotu doneo je 5. maja 2004. godine presudu P1. 371/04 kojom je odbijen tužbeni zahtev.

Navedena prvostepena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Pirotu Gž. 364/04 od 25. juna 2004. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem RevII. 1273/04 od 27. oktobra 2004. godine ukinuo odluke nižestepenih sudova i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno sedam zakazanih ročišta, dva ročišta nisu održana. Ročište koje je bilo zakazano za 23. februar 2005. godine nije održano na molbu tužioca, dok ročište koje je bilo zakazano za 22. septembar 2005. godine nije održano zbog toga što tuženi, po nalogu suda, nije dostavio određenu dokumentaciju. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka.

Okružni sud u Pirotu je rešenjem Gž. 910/06 od 30. marta 2007. godine ukinuo drugu po redu donetu prvostepenu presudu P1. 1150/04 od 17. aprila 2006. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku, od ukupno šest zakazanih ročišta, dva nisu održana na molbu tužioca, odnosno njegovog punomoćnika (17. oktobar 2007. godine i 29. januar 2008. godine).

Presudom Opštinskog suda u Pirotu P1. 120/07 od 26. maja 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Pirotu je 29. oktobra 2008. godine, nakon otvorene glavne rasprave i dva održana ročišta, doneo osporenu presudu Gž. 653/08 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog broj 59 od 25. februara 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu usled organizacionih promena. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi, donoseći pobijano rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, u svemu postupio prema odredbama člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu i čl. 53. do 58. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, zbog čega je prema nalaženju drugostepenog suda, osporeno rešenje zakonito. Obrazlažući stanovište da su neosnovani navodi tužioca da mu u konkretnom slučaju nije mogao biti otkazan ugovor o radu iz razloga što isti nije bio zaključen jer ga tužilac nije potpisao, drugostepeni sud je, polazeći od toga da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilac dugogodišnji radnik tuženog koji poseduje rešenje o zasnivanju radnog odnosa, da je po osnovu spornog ugovora o radu primao zaradu i naknadu zarade kao i ostali radnici, zaključio da je više nego jasno da je predmetni ugovor o radu, iako ga tužilac nije potpisao, proizvodio pravno dejstvo. Pored toga, drugostepeni sud je cenio značaj izjave koju je tužilac samoincijativno napisao 5. decembra 2003. godine, a kojom je pristao da mu radni odnos kod tuženog bude prekinut po ispunjenju uslova za upućivanje na tržište rada na dve godine – do 55 godina života, do kraja februara 2004. godine. Prema nalaženju Okružnog suda, bez obzira na činjenicu što je tužiocu radni odnos prestao kao tehnološkom višku, odnosno na inicijativu poslodavca, njegov pristanak iskazan u predmetnoj izjavi, znači prihvatanje otkaza ugovora o radu i saglasnost sa odlukom tuženog. U prilog iznetom zaključku, drugostepeni sud je ukazao i na činjenicu da je tužilac primio otpremninu, da je bio prijavljen na tržište rada gde je ostvario svoja prava i da je otišao u penziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 174/10 od 9. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju presude, revizijski sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenio da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu. Pozivajući se na odredbu člana 167. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 71/01 i 73/01), Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je bez uticaja činjenica da tužilac nije potpisao ugovor o radu s obzirom na to da je tužilac bio dugogodišnji radnik tuženog, da je imao rešenje o zasnivanju radnog odnosa i da je prema pomenutom ugovoru o radu primao zaradu i naknadu zarade.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Članom 167. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji se primenjivao u konkretnom slučaju bilo je propisano da zaposleni koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona zasnovali radni odnos ugovorom o radu u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nisu u obavezi da ponovo zasnuju radni odnos zaključivanjem novog ugovora o radu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 4. marta 2004 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Pirotu i da je okončan osporenom revizijskom presudom RevII. 174/10 od 9. juna 2010. godine.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao šest godina i tri meseca. Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od znača ja za podnosioca jer se odlučivalo o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnosioca.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja predmenog postupka budući da dva ročišta nisu održana na njegovu molbu, a jedno na molbu njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Pirotu prvu prvostepenu presudu doneo dva meseca posle podnošenja tužbe, dok su žalbeni i revizijski postupak ukupno trajali pet meseci. U ponovnim postupcima, prvostepeni sud je odluke donosio u roku od nešto više, odnosno kraće od godinu dana, dok su žalbeni postupci pred drugostepenim sudom trajali godinu dana, odnosno pet meseci. Vrhovni kasacioni sud je osporenu revizijsku odluku doneo u roku nešto dužem od godinu i po dana. Opisano postupanje nadležnih sudova, ne može se, po oceni Ustavnog suda, smatrati neefikasnim i nedelotvornim, s obzirom na to da su u periodu od šest godina i tri meseca donete tri prvostepene i tri drugostepene odluke, te dve revizijske presude. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 195. stav 3. Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, niti se njegovim prekoračenjem stvara neoboriva pretpostavka da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je osporeni postupak okončan posle šest godina i tri meseca, i da je vođen pred tri sudske instance, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava obrazlaže tvrdnjom da mu je, suprotno zakonu, otkazan nepostojeći ugovor o radu, pri čemu stanovište da se radi o nepostojećem ugovoru podnosilac zasniva na tome da predmetni ugovor nikada nije potpisao. Ustavni sud konstatuje da su razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava bili predmet razmatranja i ocene redovnih sudova. Naime, polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe bio dugogodišnji radnik tuženog, da je imao rešenje o zasnivanju radnog odnosa, te da je po osnovu spornog ugovora o radu primao zaradu i naknadu zarade, Okružni sud u Pirotu je u obrazloženju osporene drugostepene presude zaključio da je više nego jasno da je predmetni ugovor o radu, iako ga tužilac nije potpisao, proizvodio pravno dejstvo . Pored toga, drugostepeni sud se posebno osvrnuo i na činjenicu da je podnosilac pisanom izjavom od 5. decembra 2003. godine pristao da mu radni odnos prestane do kraja februara 2004. godine, ocenivši da je na taj način podnosilac prihvatio otkaz ugovora o radu i da se saglasio sa odlukom poslodavca. Navedne zaključke i stavove Okružnog suda u potpunosti je prihvatio i revizijski sud. Imajući u vidu da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac po osnovu ugovora za koji tvrdi da je nepostojeći, primao zaradu i naknadu zarade, te ostvarivao druga prava po osnovu rada, Ustavni sud je ocenio da su drugostepeni i revizijski sud dali dovoljno obrazložene razloge za zaključak da je u konkretnom slučaju sporni ugovor, bez obzira što ga podnosilac nije potpisao, proizvodio pravno dejstvo. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, te, sa jedne strane, činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, a, sa druge strane, da je osporenim presudama detaljno i jasno odgovoreno na navode žalbe, pri čemu se razlozi suda o neosnovanosti žalbenih navoda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivim zaključcima i primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je našao da su tvrdnje podnosioca o učinjenoj povredi prava očigledno neosnovane. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti