Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa pravičnog suđenja. Razlog je postojanje različitih pravnosnažnih odluka sudova poslednje instance u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama, što je stvorilo pravnu nesigurnost kod podnositeljke žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biserke Ađančić iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Biserke Ađančić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biserka Ađančić iz Prištine je 6. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Svetlane Pešić, advokata iz Paraćina, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije , iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine usvojena žalba tužene Republike Srbije, te je presuda Opštinskog suda u Prištini P1. 233/07 od 22. juna 2009. godine preinačena na taj način što je tužbeni zahtev podnositeljke za isplatu naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od 1. jula 2004. godine do 30. aprila 2008. godine odbijen kao neosnovan; da je Okružni sud u Prištini u većem broju istovetnih slučajeva odbio žalbe zakonskog zastupnika tužene Republike Srbije i potvrdio presude kojima je Opštinski sud u Prištini dosuđivao predmetnu razliku u plati; da je bilo kakvo obraćanje starešini Opštinskog organa za prekršaje u Prištini, na čemu insistira Apelacioni sud u Nišu, bilo izuzetno otežano, jer je taj organ prestao sa radom, a komunikacija se odvijala isključivo putem privatnih mobilnih telefona; da starešina organa nikada nije doneo rešenje ili neki drugi pojedinačni akt kojim bi podnositeljki plata bila umanjena, već da je to isključivo bila posledica primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kao akta manje pravne snage od zakona, i pored toga što je prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama koeficijent za obračun i isplatu plate određivala Vlada, a nakon stupanja na snagu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, koeficijent određivan Zakonom o budžetu, za svaku budžetsku godinu.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede Ustavom zajemčenog prava i načela i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 233/07 od 22. juna 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Biserke Ađančić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija obavezana da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene plate, za period od 1. jula 2004. godine do 30. aprila 2008. godine, isplati opredeljene mesečne iznose, sa pripadajućom zateznom kamatom, kao i sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja radnik Opštinskog organa za prekršaje u Prištini, raspoređena na poslovima referenta izvršenja; da tužilji pripada plata u visini koeficijenta koji je utvrdila Vlada za grupu poslova koje ona obavlja, a na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao i na osnovu rešenja rukovodioca, a prema Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika; da tužilja kao zaposlena sa područja Kosova i Metohije privremeno ne radi, a nema status neraspoređenog radnika; da tužilji nije bilo omogućeno da se radno angažuje u periodu od 1. jula 2004. godine do 30. aprila 2008. godine, u kom periodu joj je, saglasno Zaključku Vlade Republike Srbije, isplaćivana naknada plate u iznosima nižim od plate i time pričinjena šteta usled nezakonitog postupanja tužene, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da ne postoji mogućnost da se Zaključkom Vlade, kao podzakonskim aktom, umanjuje obim i sadržina prava stečenog na osnovu zakona, te da je tužena imala zakonskih mogućnosti da reši radno-pravni status tužilje, u skladu sa odredbama zakona koje regulišu položaj neraspoređenih radnika.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Prištini P1. 233/07 od 22. juna 2009. godine i tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od 1. jula 2004. godine do 30. aprila 2008. godine odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni, odnosno postavljeno lice u državnom organu, saglasno odredbi člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom; da u toku postupka pred prvostepenim sudom tužilja nije ukazala, niti je dostavila dokaze na okolnost da da se pismenim zahtevom obraćala u cilju ostvarivanja svojih prava iz radnog odnosa, kojim bi tražila da joj se omogući da radi i ostvari pravo na platu, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužilja pokazala zainteresovanost da radi; da tužilja u spornom periodu nije radila, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što je u radnom odnosu; da se Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine ne reguliše radno-pravni status zaposlenih sa područja Kosova i Metohije i ne isplaćuje plata, već da isplate prema tom zaključku imaju karakter socijalnog davanja, radi obezbeđenja socijalne sigurnosti zaposlenih, usled opštepoznatih dešavanja; da bi tužilja pravo na naknadu štete imala samo u slučaju da je postojala realna mogućnost da bude radno angažovana, a njen zahtev za radno angažovanje bio neosnovano odbijen.

Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Opštinskog suda u Prištini P1. 235/07 od 24. aprila 2009. godine i Okružnog suda u Prištini Gž. 224/09 od 6. novembra 2009. godine i povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 235/07 od 24. aprila 2009. godine obavezana je tužena Republika Srbija, da tužilji Lj.J. na ime naknade štete zbog razlike u plati za period od 1. januara 2007. godine do 31. oktobra 2008. godine isplati ukupan iznos od 271.817,58 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja radnik Trgovinskog suda u Prištini, raspoređena na poslovima zapisničara; da joj pripada plata u visini koeficijenta koji je utvrdila Vlada za grupu poslova koje ona obavlja, a na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao i na osnovu rešenja rukovodioca, a prema Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika; da tužilja kao zaposlena sa područja Kosova i Metohije privremeno ne radi, a nema status neraspoređenog radnika; da tužilji nije bilo omogućeno da se radno angažuje u periodu od 1. januara 2007. godine do 31. oktobra 2008. godine, u kom periodu joj je, saglasno Zaključku Vlade Republike Srbije, isplaćivana naknada plate u iznosima nižim od plate i time pričinjena šteta usled nezakonitog postupanja tužene, a u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da ne postoji mogućnost da se Zaključkom Vlade, kao podzakonskim aktom, umanjuje obim i sadržina prava stečenog na osnovu zakona, te da je tužena imala zakonskih mogućnosti da reši radno-pravni status tužilje, u skladu sa odredbama zakona koje regulišu položaj neraspoređenih radnika.

Navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Prištini Gž1. 224/09 od 6. novembra 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Članom 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano: da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije, ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Prištini, kao sud poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja doneo različitu presudu, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1003/10 od 17. avgusta 2010. godine. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: ''Santos Pinto protiv Portugalije '' od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'' od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost , sama po sebi , predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke , u granicama ovog zahteva ustavne žalbe.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnji da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluke na štetu podnositeljke.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne preispituje dokaze, niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom zakona. Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, odnosno da je odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom (što takođe predstavlja redovan pravni put i na osnovu Zakona o državnim službenicima koji je u primeni od 1. jula 2006. godine), da podnositeljka nije podnosila takav zahtev, čime je pokazala nezainteresovanost za rešavanje svog radno-pravnog statusa, iz kog razloga neosnovano potražuje naknadu štete do pune plate koju bi ostvarila da je u utuženom periodu radila. U drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilja u spornom periodu nije radila, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što je u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da nema osnova za tvrdnje da je osporenom drugostepenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povrede prava na pravično suđenje i načela zabrane diskriminacije, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti