Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu o pritvoru. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na saslušanje, ograničeno trajanje pritvora, pravično suđenje niti pretpostavka nevinosti podnosioca ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Kaličanina iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vojislava Kaličanina izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž. 48/10 od 16. novembra 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Kaličanin iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 9. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Slavka Berćana, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž. 48/10 od 16. novembra 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 2, člana 31. stav 2, člana 32. stav 1 . i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da se nalazio u pritvoru po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Kri. 64/10 od 20. januara 2010. godine, koji mu se računao od 19. januara 2010. godine i da mu je tokom trajanja krivičnog postupka pritvor više puta produžavan; da mu je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 899/10 od 02. jula 2010. godine, kojim je predsedavala sudija B.D. pritvor produžen za još dva meseca ; da se rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1055/10 od 17. avgusta 2010. godine taj sud oglasio s tvarno nenadležnim za vođenje postupka i predmet uputio Osnovnom sudu u Novom Sadu na dalji postupak; da je p resudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24450/10 od 7. oktobra 2010. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, da mu je opozvana ranije izrečena uslovna osuda i da mu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od dve godine i pet meseci; da mu je nakon objavljivanja presude rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24450/10 od 7. oktobra 2010. godine pritvor ukinut i da je pušten na slobodu; da je Apelacioni sud u Novom Sadu svojim rešenjem Kž. II 2445/10 od 26. oktobra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje; da je postupajući po nalo gu žalbenog suda, O snovni sud u Novom Sadu 1. novembra 2010. godine doneo rešenje Kv. 2404/10 kojim mu pritvor određen , a da „pri odlučivanju o određivanju pritvora veće nije donelo odluku po saslušanju okrivljenog, ovde podnosioca , shodno članu 142a Zakonika o krivičnom postupku“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo iz člana 30. stav 2. Ustava; da je veće Višeg suda u Novom Sadu donelo osporeno rešenje Kž . 48/10 od 16. novembra 2010. godine kojim je žalbu njegovog branioca odbilo , „a podnosilac je ponovo stavljen u pritvor“, te da je predsednik veća koji je odlučivao o žalbi bila sudija B.D, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je „sudsko veće nepropisno sastavljeno“, odnosno „jer je sudija B.D. učestvovala u donošenju odluke nižeg suda - Višeg suda u Novom Sadu“, kao i jer je „ožalbeno rešenje doneto pristrasno, nepravično i suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku“; da mu je povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, jer je „prvostepeni krivični postupak okončan, a razlozi za pritvor više ne stoje“ i jer „dati razlozi obrazloženja u osporenom rešenju predstavljaju nekritično ponavljanje sadržine rešenja o određivanju i produženju pritvora podnosiocu a da sud ne preispituje relevantne činjenice koje su rezultat dovršenog prvostepenog postupka“; da je zaključkom „da se protiv podnosioca vodi postupak kod drugog suda zbog izvršenog krivičnog dela ubistvo u pokušaju, a što predstavlja osobitu okolnost koja ukazuje na osnovanu bojazan da bi podnosilac na slobodi mogao ponoviti krivično delo, sud povredio ustavno pravo podnosioca na pretpostavljenu nevinost, unapred ga proglašavajući krivim za krivično delo za koje postojanje u spisima predmeta ne postoji nijedan dokaz “.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi i odloži izvršenje osporenog rešenja, te naloži njegovo puštanje na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenj e i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:



A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak



Pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 1958/10 vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 57/10 od 4. juna 2010. godine, zbog krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Nakon što je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu navedenu optužnicu preciziralo menjajući pravnu kvalifikaciju krivičnog dela 12. avgusta 2010. godine i okrivljenima stavilo na teret krivično delo iznuda iz stava 2. člana 214. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, Viši sud u Novom Sadu se rešenjem Kv. 1055/10 od 17. avgusta 2010. godine oglasio stavrno nenadležnim za vođenje krivičnog postupka i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Osnovnom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Krivični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 24450/10, po optužnici koju je preuzelo Osnovno javno tužilaštv o u Novom Sadu Kt. 5364/10 od 3. septembra 2010. godine.

Prvostepeni krivični postupak je okončan 7. oktobra 2010. godine, donošenjem presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24450/10 kojom je, pored ostalog, podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog krivičnog dela iznude iz člana 214. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, opozvana mu je uslovna osuda izrečena pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K. 29/07 od 27. januara 2007. godine i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i pet meseci.



B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor



Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 19. januara 2010. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Kri. 64/10 od 20. januara 20 10. godine na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP i produžavan je tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice.

Nakon donošenja prvostepene presude, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinut rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24450/10 od 7. oktobra 2010. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je 26. oktobra 2010. godine svojim rešenjem Kž. II 2445/10, pored ostalog, uvažio žalbu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu i ukinuo rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24450/10 od 7. oktobra 2010. godine.

Odlučujući ponovo o pritvoru nakon izricanja presude protiv podnosioca ustavne žalbe, Osnovni sud u Novom Sadu je 1. novembra 2010. godine prema podnosiocu odredio pritvor. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je nepravnosnažnom presudom tog suda podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog krivičnog dela iznuda, a da stoje razlozi propisan i odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP , jer je Vojislav Kaličanin „ osuđen presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K. 29/07 od 27. januara 2009. godine zbog krivičnog dela iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru, za koje mu je izrečena uslovna osuda, a imajući u vidu da je u ovom krivičnom postupku nepravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i pet meseci zbog krivičnog dela iznuda, za koje je isti nepravnosnažno osuđen da ga je počinio za vreme roka proveravanja iz presude Petog opštinskog suda u Beogradu, da se protiv okrivljenog po sopstvenom kazivanju vodi krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo ubistvo u pokušaju, te činjenice da sva navedena krivična dela sadrže elemente nasilja, po nalaženju veća ove okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na osnovanu bojazan da bi boravkom na slobodi okrivljeni Vojislav Kaličanin mogao nastaviti sa vršenjem ovakvih ili sličnih krivičnih dela, odnosno ponoviti ista“.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu K v. 2404/10 od 1. novembra 2010. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Novom Sadu je 16. novembra 2010. godine doneo osporeno rešenje Kž. 48/10, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud „dao valjano obrazloženje za svoja utvrđenja zbog čega nalazi da u konkretnom slučaju stoji osnov za određivanje mere pritvora propisan u citiranoj zakonskoj odredbi“, kao i da su neosnovani žalbeni navodi branioca da nema osnova za određivanje pritvora, kao i „navodi o povredi načela pretpostavke nevinosti, obzirom da je prvostepeni sud naveo da je okrivljeni osnovano sumnjiv zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju u postupku koji se protiv njega vodi pred Višim sudom u Beogradu...“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (član 30. stav 2.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se s vako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.) .

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) , propisano je : da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Prema odbredbi člana 142a stav 1. ZKP propisano je da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog i da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika.

Odredbama člana 358. ZKP koje su, takođe, od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari propisano je, pored ostalog : da kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da z a određivanje ili ukidanje pritvora posle objavljivanja presude, do njene pravnosnažnosti primenjivaće se odredba stava 1. ovog člana i da o dluku donosi veće prvostepenog suda iz člana 24. stav 6 (stav 3.); da p re donošenja rešenja kojim se određuje ili ukida pritvor u slučajevima iz st. 1. i 3. ovog člana, pribaviće se mišljenje javnog tužioca kad se postupak vodi po njegovom zahtevu (stav 4.); da a ko se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora , da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da ž alba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da p ritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.); da n a zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, predsednik veća može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude (stav 7.).

U skladu sa članom 401. stav 1. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 30. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Kri. 64/10 od 20. januara 2010. godine, koji mu se računa od 19. januara 2010. godine, kada je lišen slobode. Ovaj pritvor je više puta produžavan. Nakon izricanja nepravnosnažne prvostepene presude, podnosiocu je pritvor ukinut i on je pušten na slobodu. Međutim, kako je na to rešenje izjavljena žalba, postupak odlučivanja o pritvoru još uvek nije bio pravnosnažno okončan i odluka o pritvoru nije bila i konačna. Potvrđivanjem odluke kojom je Osnovni sud u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe ponovo odredio pritvor, postupak odlučivanja o pritvoru je okončan i podnosilac se (shodno pravnosnažnom rešenju) morao naći u pritvoru. Ovaj pritvor po svom karakteru nije predstavljao inicijalni pritvor, jer je inicijalni pritvor u prethodnom delu postupka već bio određen, nije određen za novo krivično delo, niti su razlozi i okolnosti za njegovo određivanje bili nešto što sud ranije nije cenio. Naprotiv, osporeni pritvor je, kao i ranije, određen zbog nesmetanog vođenja krivičnog postupka koji nije pravnosnažno okončan, za delo za koje je i ranije bio određen i produžavan, kao i iz razloga koji su egzistirali i kod prethodnih produženja pritvora. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, suštinski radi o nastavku pritvora koji je već ranije bio određen i produžavan, odnosno o njegovom kontinuitetu. Kako je na elemente i okolnosti zbog kojih je pritvor osporenim rešenjima nastavljen, iako formalno ponovo određen, okrivljeni već bio saslušan prilikom inicijalnog pritvaranja, to Ustavni sud ocenjuje da nadležni sud nije bio u obavezi da ovu procesnu radnju ponovi.

Imajući u vidu da je prilikom izricanja prvostepene nepravnosnažne presude pritvor ukinut i podnosilac u skladu sa ZKP pušten na slobodu, prvostepeni sud je formalno morao doneti rešenje o određivanju pritvora, čime se ne menja njegova suština – materijalni kontinuitet pritvora po neizmenjenom zakonskom osnovu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nema povrede prava zajemčenog odredbom člana 30. stav 2. Ustava.

6. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opavdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kž. 48/10 od 16. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu K v. 2404/10 od 1. novembra 2010. godine kojim je pritvor prema podnosiocu ponovo određen, nakon objavljivanja prvostepene presude (a nakon što je prethodno rešenje o ukidanju pritvora po žalbi ukinuto) . Viši sud u Novom Sadu je našao da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe osnovan iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Kao što je rečeno, odredba člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti (i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako „osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti“, što znači da sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja.

Navodeći i jasno obrazlažući, pored osnovane sumnje, sve konkretne osobite okolnosti koje u predmetnom slučaju ukazuju da će okrivljeni, ovde podnosilac, ponoviti krivično delo, i ocenjujući da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, nadležni viši sud je, po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje Kž. 48/10 od 16. novembra 2010. godine zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, relevantnim i dovoljnim razlozima, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeni akt posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vođen sa primerenom hitnošću, jer je do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao nešto više od deset meseci, u kom periodu je sprovedena istraga, održan glavni pretres i doneta prvostepena presuda, protiv dva okrivljena lica zbog krivičnog dela iznude u saizvršilaštvu.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su u osporenom rešenju navedeni relevantn i i dovoljn i razlo zi zbog kojih je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe ponovo određen, odnosno produžen, kao i da je krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava.

7. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporen o rešenj e donet o od strane zakonom ustanovljen og sud a, koji je u postupku sproveden om u skladu sa zakonom odlučio o produženju pritvora primenom merodavnih odredaba krivičnog procesnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava zajemčenog ovom odredbom Ustava.

Podnosilac ističe da je osporeno rešenje o produženju pritvora donelo veće Višeg suda čiji predsednik veća je bila sudija B.D. koja je, takođe kao sudija Višeg suda bila u veću koje je nakon potvrđivanja optužnice produžilo pritvor prema njemu dok se postupak još vodio pred tim sudom, čime je po njegovom mišljenju povređeno njegovo ustavno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da je sudija B.D, kao sudija Višeg suda u Novom Sadu, bila predsednik veća koje je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavalo pritvor dok se protiv njega vodio postupak pred tim sudom (rešenje Kv. 790/10 od 7. juna 2010. godine i rešenje Kv. 899/10 od 2. jula 2010. godine). Dakle rešenja o produženju pritvora don osio je Viši sud u Novom Sadu, kao prvostepeni, dok je o žalbama bio nadležan da odlučuje Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni.

Međutim, nakon što se po izmeni pravne kvalifikacij e krivičnog dela koje je okrivljenima stavljeno na teret Viši sud u Novom Sadu oglasio st varno nenadležnim za vođenje krivičnog postupka i nakon što je po pravnosnažnosti tog rešenja postupak nastavljen pred Osnovn im sudom u Novom Sadu , upravo je navedeni osnovni sud, kao prvostepeni, bio nadležan da, u konkretnom slučaju, donese rešenje o određivanju pritvora, o kome je, kao nadležni drugostepeni sud, odlučivao Viši sud u Novom Sadu osporenim rešenjem.

Činjenica da je sudija B.D. postupala kao predsednik prvostepenog veća Višeg suda koje je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavalo pritvor, a sada kao predsednik drugostepenog veća istog suda koje je odlučivalo o žalbi protiv rešenja o pritvoru Osnovnog suda u Novom Sadu, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja dokaz o povredi ustavnog prava podnosioca, s obzirom na činjenicu da nije u istom predmetu učestvovala u donošenju odluke nižeg suda (osnovnog suda) , niti je učestvovala u donošenju odluke koja se pobija žalbom, što bi bio razlog za njeno isključenje, shodno odredbi člana 40. stav 1. tačka 5) ZKP.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju predmetno veće Višeg suda u Novom Sadu postupalo prema Zakonom utvrđenoj nadležnosti, u prvom slučaju kao prvostepeni, a u drugom slučaju kao drugostepeni sud.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Navodi podnosioca ustavne žalbe da je Viši sud u Novom Sadu osporenim rešenjem povredi o njegovo pravo da se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava, su po oceni Ustavnog suda neosnovani .

Naime, Ustavni sud u osporenom rešenju nije našao nijednu formulaciju kojom bi bila povređena pretpostavka nevinosti na koju se podnosilac ustavne žalbe poziva i ocenjuje da je Viši sud u Novom Sadu u osporenom rešenju dao ustavnopravno prihvatljive i na zakonu zasnovane razloge, bez izjašnjavanja unapred o postojanju krivice podnosioca za krivična dela koja su bila razlog da mu se produži pritvor. Stoga je Ustavni sud mišljenja da navodi podnosioca u suštini predstavljaju subjektivni stav o razlozima njegovog pritvaranja i zadržavanja u pritvoru, a ne tvrdnje zasnovane na objektivnim činjenicama.

Shodno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, kao element prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.

9. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava na koja se pozvao, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević