Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Udruženja osiguravača Srbije, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost. Različito odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu u istovetnim pravnim situacijama, u vezi sa dospelošću potraživanja iz garantnog fonda, predstavlja kršenje Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5123/2015
05.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi U. o . S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine , doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba U. o . S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1935/15 od 3. juna 2015. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. U. o . S . iz Beograda podnelo je Ustavnom sudu, 7. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika M. R . iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1935/15 od 3. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeniničnoj situaciji donosio različite odluke po pitanju da li zahtev za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda dospeva prema podnosiocu ustavne žalbe danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila; da je Apelacioni sud u u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi zauzeo pravno stanovište da potraživanje naknade štete u ovom slučaju dospeva pre dana zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranja motornog vozila, a da je u drugim presudama (Gž. 13252/10 od 14. oktobra 2011, godine, Gž. 4578/12 od 11. februara 2013. godine i Gž. 5821/12 od 8. maja 2013. godine) zauzeo sasvim dručačiji pravni stav da zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda dospeva prema podnosiocu danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranja motornog vozila; da je pravno stanovište u osporenoj drugostepenoj presudi u suprotnosti i sa pravnim stanovištem utvrđenim u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1024/14 od 27. novembra 2014. godine; da je različitom ocenom Apelacinog suda u Beogradu podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Ustavnom žalbom se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1935/15 od 3. juna 2015. godine doneta u parničnom postupku u kojem je podnosilac ustavne žal be imao svojstvo tuženog, a kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica u saobraćajnoj nesreći povodom koje je G.K. oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja , a čije vozilo je bilo osigu rano kod „E. osiguranja“ nad koj im je otvoren stečajni postupak. U obrazloženju osporene drugostepene presude je zauzeto pravno stanovište da su neosnovani žalbeni navodi podn osioca ustavne žalbe da je za isplatu naknadu štete bilo potrebno da se sačeka sa pravnosnažnim zaključenjem stečajnog postupka nad „E. osiguranja“ .

Uz ustavnu žalbu, u prilog tvrdnje o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elem ent prava na pravično suđenje, dostavljene su , između ostalog, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4578/12 od 11. februara 2013. godine, Gž. 5821/12 od 8. maja 2013. godine i Gž. 13252/10 od 14. oktobra 2011, godine, kao i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1024/14 od 27. novembra 2014. godine. U navedenim presudama Apelacionog suda u Beogradu, kao i u presudi Vrhovnog kasacionog suda, je navedeno da zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda dospeva prema U. o . S . danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranja motornog vozila .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe , Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali samo na povredu prava na pravnu sigurnost, tj. različito odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu , kao najviše sudske instance u konkretnom slučaju, u suštinski istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja redovnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, suštinski u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosio različite presude. Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj drugostepenoj presudi zauzeo pravno stanoviš te da potraživanje naknade štete iz sredstava garantnog fonda dospeva prema podnosiocu ustavne žalbe pre zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranja motornog vozila, dok je u drugim presudama, koje su dostavljene uz ustavnu žalbu, zauzeo sasvim dručačiji pravni stav da zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda dospeva prema podnosiocu danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključeni ugovor o obaveznom osiguranja motornog vozila, a ovakvo pravno stanovište je zauzeo i Vrhovni kasacioni sud, u postupku po posebnoj reviziji, koja je ustanovljena radi ujednačavanje sudske prakse. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa Apelacionog suda u Beogradu u pogledu navedenog pravnog pitanja, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom istog drugostepenog suda, a pri suštinskoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu u suštinski istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u tom delu , odlučujući kao prvom delu izreke. Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost iz člana 32. stav 1. Ustava, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Podnosilac je formalno istakao i povredu prava na pravično suđenje. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje , pri čemu se sadržina ustavne žalbe isključivo bavi pitanjem prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravnu sigurnost. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti