Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 13 godina. Dodeljuje naknadu nematerijalne štete od 1.300 evra. Deo žalbe protiv pravnosnažne presude odbacuje, nalazeći da odluke nisu proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3423/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 218/02) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba R. R . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1017/14 od 11. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz Beograda je , 8. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika M . C , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3423/12 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1017/14 od 11. februara 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 13. marta 2002. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv Preduzeća S. DD iz Bačke Palanke i D.O.O. „M.“ – PJ „M. s.“ iz Beograda, ćerke firme preduzeća S, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i da je postupak okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1017/14 od 11. februara 2015. godine, dakle nakon 13 godina od podnete tužbe, te joj zbog dužine trajanja postupka, koji za predmet ima radni spor , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u osporenoj revizijskoj presudi pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno je primenjeno materijalno pravo a što je podnositeljka istakla i u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji protiv drugostepene presude; da sudovi nisu prihvatili pravni stav da su J. i S . univerzalni sukcesori preduzeća „M.“ d.o.o. nakon njegovog brisanja i da su u tom svojstvu obavezni da podnositeljki ustavne žalbe naknade štetu, pa je ovakvim proizvoljnim „tumačenjem“ podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje; da obaveza S. prema podnositeljki ustavne žalbe proizlazi iz ugovora o pripajanju koji je zaključen sa tadašnjim društvenim preduzećem J . od 31. marta 2000. godine, kojim se S . obavezao da pored imovine preuzme i sve zaposlene tadašnjeg društvenog preduzeća J ; da je ugovorom od 29. marta 2002. godine S . većinu zaposlenih kao i imovinu vratio tadašnjem DP J, pa je podnositeljka ustavne žalbe odmah po saznanju za ovaj transfer imovine i zaposlenih proširila tužbu i na J. jer je imovina koja je bila predmet transfera u stvari imovina koju je tužilja sa ostalim radnicima stekla višedecenijskim radom u M . koji je kasnije promenio ime u DP J; da o svim činjenicama i pravnim pitanjima postoji izjašnjenje podnositeljke ustavne žalbe koje sudovi nisu cenili već su proizvoljnim i netačnim tumačenjem činjenica i propisa povredili pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje; da su ugovorima od 31. marta 2000. godine i 29. marta 2002. godine S. i J . preuzeli imovinu, pre svega poslovni prostor površine oko 10.000 kvm, a podnositeljku ustavne žalbe uputili da svoja prava ostvaruje u firmi ćerki S, čime su podnositeljki ustavne žalbe naneli štetu, koju joj , nezakonitim postupanjem , sudovi u postupku koji je predmet ustavne žalbe nisu naknadili .

Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu presudu. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva i troškova parničnog postupka, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta sada Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 3423/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. marta 2002. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D.O.O. „M.“ – PJ „M. S .“ i A.D. „S.“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplati zarade. Predmet je dobio broj P1. 218/02.

Tužilja je 27. novembra 2002. godine proširila tužbu i na trećetuženog DTP „J .“.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02 od 20. februara 2003. godine nije dozvoljeno proširenje tužbe na DTP „J.“, koji je izjavio da ne prihvata stupanje u parnicu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2061/03 od 22. oktobra 2003. godine uvažena je žalba tužilje, ukinuto je ožalbeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02 od 20. februara 2003. godine i spisi su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je 3. novembra 2003. godine vraćen prvostepenom sudu.

Pred prvostepenim sudom prvo ročište je bilo zakazano za 14. januar 2005. godine koje nije bilo održano, a drugo ročište je bilo zakazano za 8. februara 2006. godine koje je održano .

Pred prvostepenim sudom bilo je održano ukupno deset ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i normativne akt e tuženih, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane oddređenog sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost visine zarade koju bi tužilja ostvarila u određenom periodu, dok devet ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog odsustva punomoćnika tuženih, četiri iz procesnih razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog dojave o bombi u sudu .

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02 od 18. januara 2008. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02 od 4. septembra 2009. godine određeno je da se tužba smatra povučenom jer na raspravu od 4. septembra 2009. godine nisu pristupile parnične stranke, a uredno su pozvane. Podnositeljka je 8. septembra 2009. godine podnela zahtev za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6571/10 od 20. septembra 2012. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02 od 4. septembra 2009. godine.

Tužilja je precizirala tužbu 6. decembra 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3423/12 od 18. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe tako što su umesto prvobitno tuženih tuž ena druga pravna lica , i to DOO za proizvodnju podova „ T.“ i TPD „J.“ A.D, radi naknade štete u visini izgubljene zarade za period od 28. februara 2002. do 25. novembra 2013. godine; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev radi poništaja rešenja DOO „M.“ – PJ „M. S .“ br. 295 od 25. februara 2002. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženi h prvog i drugog reda da tužilji solidarno naknade štetu u visini izgubljene zarade za period od 28. februara 2002. do 25. novembra 2003. godine u iznosu od 120.835,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dana dospelosti do isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih prvog i drugog reda da za tužilju solidarno uplate doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd za navedeni period; u stavu petom izreke obavezana je tužilja da tuženom prvog reda DOO za proizvodnju podova „T.“ naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 368.062,50 dinara; u stavu šestom izreke obavezana je tužilja da tuženom drugog reda TPD „J.“ A.D, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7163/13 od 25. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3423/12 od 18. juna 2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o preinačenju tužbe u odnosu na tuženog drugog reda i u stavovima drugom , trećem, četvrtom, petom i šestom njene izreke, a u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o preinačenju tužbe u odnosu na tuženog prvog reda.

U obrazloženju presude je navedeno: da kako je nad prvobitno tuženim D.O.O. „M.“ PJ – „M.-S.“ zaključen stečajni postupak i njegova imovina je pre šla u svojinu Republike Srbije, neosnovan je tužbeni zahtev radi poništaja rešenja D.O.O. „M .“ – PJ „M. S.“, jer navedeni pravni subjekt više ne postoji, a tuženi drugog reda TPD „J.“ nije pravni sledbenik D.O.O. „M.“ koji je prestao da postoji zbog pravnih posledica stečaja; da je p ravilan stav prvostepenog suda da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na tuženog drugog reda TPD „J .“ nezavisno od toga što je iz izvedenih dokaza utvrđeno da je preuzeo imov inu D.O.O. „M.“ 2002. godine, i to po deobnom bilansu od 31. maja 2002. godine; da iz ugovora o uređivanju međusobnih odnosa od 29. marta 2002. godine koji je zaključen između A.D. „S.“ i većine radnika bivšeg preduzeća TPD „J.“ sledi da se većina radnika obavezala da preuzme u radni odnos sve radnike koji su zaposleni u D.O.O. „M.“ na dan zaključenja Sporazuma o razgraničenju 31. maja 2002. godine, kada tužilja više nije bila zaposlena u D.O.O. „M.“, te nema preuzete obaveze TDP „J.“ prema njoj; da je pravilan stav prvostepenog suda u pogledu pasivne legitimacije tuženog prvog reda ranije A.D. „S.“, a sada njegovog pravnog sledbenika D.O.O. „T.“, jer tuženi nisu pravni sledbenici poslodavca tužilje D.O.O. „M.“ koji je doneo osporeno rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, a koji više ne postoji, te stoga nemaju značaja žalbeni navodi kojima se ukazuje na zaključeno vansudsko poravnanje između tužilje i A.D. „S.“ i na pravnu prirodu poravnanja; da je tačno da su zaključenim vansudskim poravnanjem definisana prava i obaveze tužilje i A.D. „S.“ kao ugovornih strana, ali okolnost da A.D. „S.“ nije izvršio svoju ugovornu obavezu nema značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilje, jer je rešenje o otkazu ugovora o radu doneo drugi privredni subjekt D.O.O. „M.“, poslodavac tužilje koji je prestao da postoji; da tužilja tokom celog perioda nije iskazala protivljenje čak ni onda kada se sporazum odnosio na prava i obaveze zaposlenih, odnosno iz njenog ponašanja proizlazi da je sa svim promenama koje su se odnosile na njen radno-pravni status bila saglasna ; da kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu zbog navedenih razloga, neosnovan je i zahtev tužilje da se vrati na rad; da tuženi nisu dužni da tužilji isplate naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i da uplate doprinose za obavezno socijalno osiguranje, te s toga nemaju značaja svi ostali žalbeni navodi kojima se ukazuje na nezakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu; da se osnovano žalbom pobija presuda u stavu prvom izreke koji sadrži odluku da se dozvoljava preinačenje tužbe koje je tužilja izvršila tako što je umesto prvobitno tuženih tužila drugo pravno lic e, D.O.O. za proizvodnju podova „T.“ (tuženi prvog reda) radi naknade štete u visini izgubljene zarade; da je tuženi prvog reda prema činjeničnom utvrđenju pravni sledbenik privrednog društva „S.“ D.O.O. Bačka Palanka koje je prvobitno bilo tuženo, dakle nije drugo pravno lice, pa time nije izvršeno subjektivno preinačenje tužbe; da stoga nije bilo uslova za donošenje odluke o preinačenju tužbe u odnosu na tuženog prvog reda; da tuženi drugog reda TPD „J.“ A.D. prema činjeničnom utvrđenju nije pravni sledbenik prvobitno tuženog D.O.O. „M.“, a osim toga, izvršeno je brisanje pripajanja TPD „J.“ i „S.“; da je stoga tužba preinačena kada je umesto prvobitnog tuženog , tužen TPD „J.“ o kom preinačenju je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1017/14 od 11. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacio nog suda u Beogradu Gž1. 7163/13 od 25. decembra 2013. godine.

U obrazloženju presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja 13. aprila 2001. godine sa D.O.O. „M.“ – PJ „M. s.“ zaključila ugovor o radu za obavljanje poslova prodavca; da je radni odnos zasnovala na neodređeno vreme na osnovu vansudskog poravnanja od 9. aprila 2001. godine, sa punim radnim vremenom; da je rešenjem od istog datuma utvrđeno da je za njenim radom privremeno prestala potreba, pa je upućena na plaćeno odsustvo počev od 9. aprila 2001. godine, kada je zaključeno i vansudsko poravnanje između radnika bivšeg TPD „J.“, među kojima je bila i tužilja, i preduzeća „S.“ A.D; da je tim poravnanjem predviđeno da se „S.“ obavezuje da navedene zaposlene vrati na rad od 9. aprila 2001. godine u firmu „M.“ – PJ „M. s.“ i da ih preko iste firme prijavi nadležnim fondovima za obavezno osiguranje, a da su stranke bile saglasne da zaposleni budu preuzet i iz TPD „J .“ u D.O.O. „M.“; da je rešenjem D.O.O. „M.“ br. 295 od 25. februara 2002. godine utvrđeno da je tužilja – kv prodavac proglašena zaposlenim za čijim radom je prestala potreba, pa joj je sa 28. februarom 2002. godine otkazan ugovor o radu od 13. aprila 2001. godine i istim rešenjem odlučeno je da joj se izvrši isplata otpremnine u iznosu od 29.126,65 dinara; da je prema iznetim razlozima, potreba za radom tužilje na poslovima prodavca prestala zbog ekonomskih i organizacionih promena, a nije joj se moglo obezbediti obavljanje drugih poslova, niti je imalo potrebe da se ospo sobi za rad na drugim poslovima; da je tuženi D.O.O. za proizvodu podova „ T.“ pr avni sledbenik „S.“ D.O.O, a tuženi TPD „J.“ A.D.– pravni sledbenik D.O.O. „M.“; da je odlukom Upravnog odbora D.O.O. „M.“ od 22. februara 2002. godine utvrđeno da su s obzirom na strukturu kapitala, delatnost i poslovne mogućnosti, broj i strukturu zaposlenih, neophodne organizacione promene u cilju efikasnijeg korišćenja poslovnog prostora i preovlađujućeg kapitala sa jedne strane, a sa druge strane – smanjenja broja zaposlenih od kojih većinu čine prodavci i spremačice kao i radi efikasnijeg izdavanja u zakup dela poslovnog prostora trećim licima, organizacione promene su bile neizbežne, zbog čega je prestala potreba za radom najmanje 10% od ukupnog broja zaposlenih za obavljanje poslova prodavca i spremačice – ukupno 14 izvršilaca, među kojima je i tužilja, koja je kasnije – od 24. novembra 2003. godine ostvarila pravo na porodičnu penziju; da su polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu, zbog čega nisu osnovani ni ostali tužbeni zahtevi za naknadu štete po osnovu izgubljene zarade i uplatu doprinosa; da je, u konkretnom slučaju, tužilji prestao radni odnos otkazom ugovora o radu primenom člana 108. stav 1. tačka 8 ) u vezi stava 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/11 i 73/01), koji je bio u primeni u vreme donošenja pobijanog rešenja ; da se radi o opravdanom razlogu za otkaz ugovora o radu koji se odnosi na potrebe poslodavca – ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, a ne može da se obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da se osposobi za rad na drugim poslovima ; da je prema članu 117. istog zakona, u slučaju otkaza ugovora o radu po ovom osnovu poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu; da je prema članu 114. ovog zakona, poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, čija sadržina je propisana u stavu 2. ovog člana; da je potreba za radom tužilje prestala i zbog toga što je tuženi izdao u zakup poslovni prostor u kome je tužilja radila kao prodavac, odnosno ukinut je deo procesa rada – odgovarajuća organizaciona celina (prodajni prostor u Beogradu); da obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih nije postojala, jer je od ukupno zaposlenih 146 radnika, radni odnos po ovom osnovu prestao za 14 izvršilaca, što je manje od 10% od ukupnog broja zaposlenih ; da je, pri tome, pre otkaza ugovora o radu, poslodavac tužilji isplatio otpremninu što je uslov zakonitog prestanka radnog odnosa otkazom ugovora o radu po ovom osnovu; da kako je tužilji radni odnos zakonito prestao otkazom ugovora o radu, neosnovani su i ostali akcesorni tužbeni zahtevi za naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplatu doprinosa.; da se u reviziji tužilje, u pretežnom delu, ponavljaju žalbeni navodi koji se tiču pravnog sledbeništva tuženih u ovom sporu, koje je drugostepeni sud pravilno i detaljno ocenio i tu ocenu u celini prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radni sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 13. marta 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 13 godina, a koji za predmet ima radni spor, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka pred tri sudske instance predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon 11 godina i četiri meseca od podnete tužbe i u tom periodu taj sud nije redovno zakazivao ročišta. Tako je prvostepeni sud imao dva perioda potpune neaktivnosti k ada nije bilo zakaza no nijedno ročište, i to prvi period u trajanju dužem od godinu dana (od 3. novembra 2003. do 14. januara 2005. godine) i drugi period takođe u trajanju od duže od godinu dana (od 14. januara 2005. do 8. februara 2006. godine). Takođe, o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta taj sud je odlučio tek nakon tri godine. Dalje, četiri ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Međutim, ostali postupajući sudovi su efikasno postupali,tako je žalbeni postupak trajao šest meseci a postupak pred revizijskim sudom godinu dana.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnositeljku bio od egizstencijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani tuženih učestvovalo više lica kod kojih su se dešaval e statusne promene , što je od strane postupajućih sudova trebalo da se razjasni pre odlučivanja, međutim, ni ta činjenica nije opravdanje za trinaestogodišnje trajanje ovog radnog spor a.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3423/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/02), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnositeljka bila izložena vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid parničnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice u vidu nastalih troškova postupka, podnositeljka bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnositeljke da u konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpela štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je pretrpela materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Stoga je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

9. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1017/14 od 11. februara 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nazadovoljna ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, nakon prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnositeljke iz žalbe protiv prvostepene presude i iz izjavljene revizije protiv drugostepene presude a o čemu su se drugostepeni i revizijski sud veoma detaljno izjasnili, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je revizijski sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je revizijski sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud nalazi da je revizijski sud u osporenoj odluci dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje tužbenog zahteva podnositeljk e, polazeći od toga da je podnositeljki prestao radni odnos otkazom ugovora o radu primenom člana 108. stav 1. tačka 8) u vezi stava 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 73/01 i 70/11), koji je bio u primeni u vreme donošenja pobijanog rešenja, odnosno u konkretnom slučaju se radilo o opravdanom razlogu za otkaz ugovora o radu koji se odnosio na potrebe poslodavca , te je podnositeljka proglašena zaposlenom za čijim radom je prestala potreba zbog ekonomskih i organizacionih promena, a pošto joj se ne može obezbediti obavljanje drugih poslova, niti ima potrebe da se ospos obi za rad na drugim poslovima uz isplatu otpremnine, prestao joj je radni odnos otkazom ugovora o radu po ovom osnovu.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenoj presud i i učinjeno.

Stoga je Ustavni sud u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud ukazuje da je isto pravn o pitanje razmatrano i u Odluci Už-7564/2015 od 22. juna 2017. godine.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti